Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

      Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5, члана 60. став 1. тачка а) и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 30. октобра 2019. године,  д о н и о   ј е

 

О Д Л У К А

 

Утврђује се да члан 21. Закона о измјенама и допунама Закона о премјеру и катастру Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 62/18) није у сагласности са Уставом Републике Српске

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 12. Закона о измјенама и допунама Закона о премјеру и катастру Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 62/18).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

Синиша Микић из Добоја дао је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности чл. 12. и 21. Закона о измјенама и допунама Закона о премјеру и катастру Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 62/18), сматрајући да су у супротности са члановима 16. и 110. Устава Републике Српске (у даљем тексту: Устав). Не образлажући посебно разлоге оспоравања члана 12. наведеног закона, давалац иницијативе истиче да његов члан 21. није у складу са чл. 16. и 110. Устава, јер прописујући да ће се поступак оснивања катастра непокретности који је почет прије ступања на снагу оспореног закона окончати у складу са овим  законом утврђује повратно дејство оспореног закона.

Ђорђе Димитријевић из Бањалуке дао је Уставном суду иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 12. Закона о измјенама и допунама Закона о премјеру и катастру Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 62/18) и члана 21. истог закона, а који оговара одредби члана 185а. Закона о премјеру и катастру Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 6/12, 110/16 и 62/18), сматрајући да су наведене законске одредбе у супротности са чл. 16, 54, 56, 110. и 112. Устава, чл. 6. и 13. Конвенције о људским правима и основним слободама (у даљем тексту: Конвенција) и чланом 1. Протокола 1. уз Конвенцију. Давалац иницијативе истиче да су наведеним законским одредбама уређени управни поступци започети прије ступања на снагу оспореног закона, чиме је, без утврђивања општег интереса, одређено њихово повратно дејство. Такође, давалац иницијативе сматра: да разлози изложени у образложењу Приједлога оспореног закона не оправдавају прописивање из његових чланова 12. и 21, да је законодавац пропустио да одреди домет повратног дејства Закона јер није јасно да ли се прописивање из члана 21. Закона односи и на поступке у којима су донесене правоснажне и извршне одлуке, да се прекидањем поступака појединачних успостава (члан 21. Закона) повређује право странке на приступ суду и право на суђење у разумном року, с обзиром на то да наставак поступка зависи од дискреционе одлуке управе да проведе поступак масовног излагања, те да тек по њиховом правоснажном окончању незадовољне странке стичу право да покрећу релевантне судске поступке, да је право на улагање жалбе на закључак управе којим се прекида поступак појединачне успоставе само формалне природе јер се може очекивати да ће исте бити неосновано одбијане,  чиме је повријеђено право странке на дјелотворан правни лијек, да је странкама које су покретале поступке појединачних излагања повријеђено право на имовину у смислу чл. 54. и 56. Устава и члана 1. Протокола 1. уз Конвенцију, да законодавац није одредио да ли ће им до сада уплаћена средства бити враћена. У прилог изложеном, давалац иницијативе указује на праксу Европског суда за људска права и Уставног суда Црне Горе.     

Јасмина Бабић из Бањалуке дала је је Уставном суду иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности чл. 12. и 21. Закона о измјенама и допунама Закона о премјеру и катастру Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 62/18) сматрајући да су овим одредбама повријеђена права грађана зајемчена Уставом, Уставом БиХ и Конвенцијом, а која се односе на јемство права на правично суђење, равноправан третман и забрану дискримације, те дјелотворно домаће правно средство. Давалац иницијативе сматра да су грађани који су покренули појединачне поступке излагања доведени у неравноправан положај у односу на оне грађане о чијим ће правима на непокретностима надлежна управа одлучивати по службеној дужности и о трошку Републике. С тим у вези указује на проблем обештећења појединаца који су у поступцима појединачних оснивања уплатили значајна средства поступајућем органу, који, у складу са оспореним законским одредбама, неће одлучити о њиховим захтјевима.

Сагласно члану 9. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 114/12, 29/13 и 90/14), Суд је рјешењем број У-74/18 од 28. новембра 2018. године одлучио да споји поступке по иницијативама бр. У-74/18, У-80/18 и У-93/18, те да води јединствен поступак под бројем У-74/18.

Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на наводе из иницијативе.

  Оспореним чланом 12. Закона о измјенама и допунама Закона о премјеру и катастру Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 62/18) (у даљем тексту: Закон)  брисан је члан 71. став 3. Закона о премјеру и катастру Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 6/12 и 110/16), те је утврђено да досадашњи ст. 4, 5, 6. и 7. постају ст. 3, 4, 5. и 6.

Члан 71. став 3. Закона о премјеру и катастру Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 6/12 и 110/16) прописивао је да катастар непокретности може да се оснује за дио катастарске општине, а најмање за једну парцелу на основу одлуке Управе, с тим да је подносилац захтјева обавезан да сноси трошкове тог поступка.

Оспореним чланом 21. Закона је, послије члана 185. Закона о премјеру и катастру Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 6/12 и 110/16), додан нови члан 185а. којим је прописано да ће се поступак оснивања катастра непокретности који је почет прије ступања на снагу овог закона окончати у поступку оснивања катастра непокретности у складу са овим законом.

     Одредбама Устава Републике Српске, у односу на које су оспорене поменуте законске одредбе, утврђено је: да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, да су једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом и другим државним органом и организацијом, те да је свакоме зајемчено право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на законом заснованом интересу (члан 16), да сви облици својине имају једнаку правну заштиту (члан 54), да се законом може ограничити или одузети право својине уз правичну накнаду (члан 56), да закони, други прописи и општи акти не могу имати повратно дејство, те да се само законом може одредити да поједине његове одредбе, ако то захтијева општи интерес утврђен у поступку доношења закона, имају повратно дејство (члан 110. ст. 1. и 2).

Устав, у одредбама које су, по оцјени Суда, од значаја за оцјену основаности навода из иницијативе утврђује да се уставно уређење Републике  темељи се на  владавини права (члан 5. став 1. алинеја 4), да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, те организацију, надлежности и рад републичких органа, као и друге односе од интереса за Републику (тач. 6, 10. и 18. Амандмана XXXII, којим је замијењен члан 68. Устава), да послове државне управе обављају министарства и други републички органи управе, који проводе законе и друге прописе и опште акте, рјешавају у управним стварима, врше управни надзор и обављају друге управне послове утврђене законом (чл. 97. ст. 1. и 2).   

Суд је имао у виду да је чланом 6. став 1. Конвенције утврђено је да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона. Чланом 13. Конвенције утврђено је да свако коме су повријеђена права и слободе предвиђене у овој конвенцији има право на дјелотворан правни лијек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреде извршила лица која су поступала у службеном својству. Чланом 14. Европске конвенције утврђено је да се уживање права и слобода предвиђених у овој конвенцији обезбјеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза с неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус. Члан 1. став 1. Протокола уз Конвенцију прописује да свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине, да нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права, те да је право државе да примјењује законе које сматра потребним ради регулисања кориштења имовине у складу са општим интересима.

Суд је оцијенио да су, сходно цитираним уставним овлашћењима, Законом о премјеру и катастру Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 6/12,110/16 и 62/18)  уређени, између осталог, управни и стручни послови који се односе на премјер Републике Српске и катастар непокретности (члан 1). Према овом закону катастар непокретности је основни и јавни регистар о непокретностима и стварним правима на њима, док непокретности које се, у смислу овог закона, уписују у катастар непокретности јесу земљиште (катастарске парцеле пољопривредног, шумског, грађевинског и другог земљишта), надземни и подземни грађевински објекти и посебни дијелови објеката који чине грађевинску цјелину (стан, пословни простор, гаража и други објекти) (члан 4. став 1. и 2). Чланом 71. овог закона је, између осталог, прописано да се катастар непокретности оснива у поступку излагања на јавни увид података о непокретностима и утврђивања права на непокретностима, а према подацима катастарске евиденције, земљишне књиге, књиге уложених уговора о откупу стамбених зграда и станова и књиге уложених уговора о продаји пословних зграда, пословних просторија и гаража и катастарског или комасационог премјера, на основу којих се формира база података катастра непокретности, док предметни поступак проводи комисија за излагање на јавни увид података о непокретностима и утврђивање права на непокретностима. Чланом 72. став 2. овог закона прописано је да одлуку о катастарском премјеру и оснивању катастра непокретности доноси Управа.

Суд је констатовао да појам Управа, у смислу предметног закона, означава Републичку управу за геодетске и имовинско-правне послове (члан 5. став 1).

У оквиру овлашћења законодавног органа утврђеног тач. 6. и 10. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, Народна скупштина је овлашћена да законом уреди област премјера и катастра непокретности, катастра водова и упис права на непокретностима. С тим у вези, право законодавца да уреди организацију, надлежност и рад државних органа, у конкретном случају Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове (у даљем тексту: Управа), по оцјени Суда, укључује његову надлежност да уреди поступак у коме ће ова управа поступати приликом оснивања катастра непокретности, на начин што ће, између осталог, утврдити да ће се овај катастар оснивати за подручје цијеле катастарске општине, због чега није од уставноправног значаја могућност да законодавац своја уставна овлашћења искористи на другачији начин, односно да дозволи оснивање предметног катастра и за дијелове катастарских општина.

Надаље, сагласно члану 86. Закона о премјеру и катастру Републике Српске, на основу чињеница утврђених у поступку излагања података, комисија доноси  рјешење које садржи податке о непокретностима, означење права на непокретности  и носилаца тих права, ограничење везано за располагање непокретностима, налог за упис података о непокретностима и носиоцима права на непокретностима, а на предметно рјешење је, сагласно члану 87. ст. 1. и 3. истог закона, могуће изјавити жалбу Управи, односно покренути парнични или ванпарнични поступак код надлежног суда, док су потенцијална права трећих лица на напокретностима заштићена у смислу члана 85. и 89. овог закона. С тим у вези Суд је утврдио да оспореним прописивањем нису повријеђена права грађана да о њиховим правима и обавезама, у разумном року, расправи и одлучи надлежан суд или други државни орган или организација, образовани на основу закона. Само очекивање даваоца иницијативе да ће оснивање катастра непокретности за цијелу катастарску општину трајати неоправдано дуго, за разлику од појединачних оснивања, није од уставноправноправног значаја, с обзиром на то да Суд, у складу са чланом 115. Устава, није овлашћен да разматра могућност евентуалних злоупотреба поступајућих органа у примјени оспорених законских одредаба у појединачним случајевима.

С обзиром на изложено Суд је утврдио да нису основани наводи даваоца иницијативе према којима су наведеним нормирањем нарушене гаранције из члана 16. Устава, те члана 6. став 1. Конвенције, нити исто поставља питање уставности у односу на постојање дјелотворних правних лијекова из члана 13. Конвенције.

Суд је такође утврдио да нису основани ни наводи из иницијативе према којима су брисањем одредбе члана 71. став 3. Закона о премјеру и катастру повријеђена имовинска права грађана зајемчена чл. 54. и 56. Устава те чланом 1. Протокола 1. уз Конвенцију. Самим покретањем поступка оснивања катастра непокретности имовинска права нису утврђена, нити постоји обавеза Управе да их утврди у облику и обиму у којем странке у поступку сматрају да им припадају, те се не може говорити о стеченим правима која се не би могла доводити у питање новим законом, нити о облигационом односу који би се цијенио према  прописима  који су били на снази у вријеме његовог настанка. Вјеровање странке да ће у поступку Управа препознати њихова имовинска права не може се сматрати њеним легитимним очекивањем, јер исто није засновано на законској одредби нити правоснажном правном акту. С обзиром на изложено, а имајући у виду да се имовинскоправна јемства из Устава и Конвенције односе на постојећу имовину или имовину у односу на коју постоји извршан наслов, Суд је утврдио да је неосновано у контекст гаранција из чл. 54. и 56. став 1. Устава и члана 1. Протокола 1. уз Конвенцију стављати очекивану имовину, односно право на стицање будуће имовине у поступку оснивања катастра непокретности.

Прописујући као у оспореном члану 12. Закона, законодавац је обезбиједио равнотежу између општедруштвеног интереса за ефикасним поступком успоставе катастра непокретности на републичком нивоу и интереса појединца за евидентирањем његових права на појединачним парцелама. Овакво рјешење се, према становишту Суда, сагласно члану 10. Устава, на једнак начин односи на сва лица која се налазе у истим или сличним правним ситуацијама, чиме су створене претпоставке за њихов равноправан третман у пракси. Питања правичности, оправданости и цјелисходности оваквог законског рјешења не спадају у надлежност Суда која је утврђена чланом 115. Устава.

Међутим, не спорећи право законодавца да уреди материју оснивања катастра непокретности на начин који сматра цјелисходним, Суд је утврдио да је прописивањем као у оспореном члану 21. Закона, законодавац поступио супротно начелу владавине права из члана 5. став 1. алинеја 4. Устава.

Наиме, овлашћење законодавца да уреди поступак у коме ће Републичка управа за геодетске и имовинскоправне поступке поступати приликом оснивања катастра непокретности, истовремено значи и обавезу да законска норма мора да испуњава одређене стандарде који се тичу њеног квалитета. Наиме, да би законска одредба била у функцији владавине права, она мора да буде јасна, прецизна, доступна адресатима и за њих предвидива, тј. таква да они могу стварно и конкретно знати своја права и обавезе да би у складу са њима могли поступати. У контексту брисања одредбе члана 71. став 3. Закона о премјеру и катастру, тј. укидања института појединачних успостава катастра непокретности, прописивање према коме ће се поступак оснивања катастра непокретности који је почет прије ступања на снагу овог закона окончати у поступку оснивања катастра непокретности у складу са овим законом, суштински, онемогућава да започети поступци појединачних оснивања овог катастра буду завршени утврђивањем садржаја непокретности и права на њима, а како је то раније јемчио Закон о премјеру и катастру Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 6/12 и 110/16). Имајући у виду да су поменути поступци започети према одредбама Закона о премјеру и катастру Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 6/12 и 110/16), легитимна су очекивања адресата да о њиховим правима и обавезама буде одлучено у складу са тим законом. Како лица која су пред надлежном управом започела поступке појединачних оснивања катастра непокретности, у вријеме њиховог покретања, нису могла да предвиде да њихова права и обавезе на непокретностима неће бити утврђивана, односно да посљедице примјене оспорене одредбе члана 21. Закона нису примјерене легитимним очекивањима адресата,   Суд је оцијенио да је прописивање из ове законске одредбе супротно гаранцијама из члана 5. став 1. алинеја 4. Устава.

Имајући у виду да је нормирањем из оспореног члана 21. Закона нарушено уставно начело владавине права, тиме је, по оцјени Суда, истовремено дошло до повреде и члана 108. став 1. Устава, према којем закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом.

Према мишљењу Суда, с обзиром на раније утврђене разлоге неуставности оспореног члана 21. Закона, разматрање навода о његовој несагласности са другим одредбама Устава, те одредбама Конвенције, није од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари.

С обзиром на то да је чланом 115. Устава дефинисан стандард оцјене у поступцима контроле уставности закона пред Судом, нису од уставноправног значаја ни наводи којима се указује на праксу других судова, нити наводи којима се указује на несагласност оспорених законских одредаба са Уставом Босне и Херцеговине.

Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и  прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд  је, на основу члана 40. став 5.  Закона о Уставном суду Републике Српске, одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

            На основу изложеног  одлучено је као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-74/18

30. октобра 2019. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

Издвојено мишљење судије проф. др Душка Медића

у предмету Уставног суда Републике Српске број: У-74/18

 

     Ово мишљење дајем на основу одредбе члана 14. ст. 2. Закона о Уставном суду Републике Српске (Службени гласник Р С бр. 104/11 и 92/12) и члана 31. ст. 5. и 6. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске (Службени гласник РС бр. 114/12 и29/13).

     Подносиоци иницијативе Синиша Микић из Добоја, Ђорђе Димитријевић из Бање Луке и Јасна Бабић из Бање Луке покренули су поступак за оцјену уставности чланова 12 и 21. Закона о измјенама и допунама Закона о премјеру и катастру Републике Српске (Службени гласник РС број:  62/18). Уставни суд Републике Српске већином гласова  иницијативе је дјелимично прихватио и утврдио да члан 21. Закона о измјенама и допунама Закона о премјеру и катастру Републике Српске није у складу са Уставом Републике Српске.

       Већински став суда је да је прописивањем да ће се поступак оснивања катастра непокретности који је започет прије ступања на снагу овог закона окончати у поступку оснивања катастра непокретности у складу са овим законом, законодавац поступио супротно начелу владавине права из члана 5. ст. 1. алинеја 4. Устава Републике Српске.

       Противим се овом ставу Суда са слиједећим образложењем.

       Код постојећег стања ствари,  можемо рећи да се ради о правним очекивањима која су настала за вријеме режима старог закона, којима се очекивало стицање неких права и чије се континуирано дејство простире и на вријеме новог закона. Она су несумњиво подложна дејству новог закона. Овдје није ријеч о ретроактивној, него о  непосредној примјени новог закона на тзв. „ситуације у току,“ на факта која још нису реализована, уз поштовање елемената који су већ настали раније.  Непосредно дејство закона значи његову примјену на садашњост. Нови закон се непосредно примјењује од момента његовог ступања на снагу. Он, у принципу, дјелује про футуро, све до његовог престанка. Намјера законодавца је овдје јасно изражена. Није од значаја да ли је тај закон блажи или строжији од старог,  јер то може бити од утицаја једино у кривичном праву, због карактера и природе те гране права. Ово важи без обзира да ли се ради о уговорним или вануговорним правним ситуацијма, наравно ако се ради о императивним, а не диспозитивним нормама. Нови закон не смије да дира у свршена стања односно тзв. „свршена факта“ на која се примјењује стари закон у вријеме када су та факта свршена (нпр. права утврђена правоснажним појединачним актима, окончани правни послови, брак који је закључен пуноважно, итд.). Принцип неректроактивности је тековина правне и моралне цивилизације. Границу ретроактивности односно неретроактивности треба установљавати помоћу појма „свршених факата“. Извјестан правни континуитет између режима старог и новог закона мора бити обезбјеђен, посебно када су у питању „свршена факта“.

      Закон има ретроактивно дејство када друкчије регулише у вријеме старог закона већ свршене (реализоване) правне ситуације. Ретроактивност значи простирање једног закона у прошлост односно у вријеме прије његовог ступања на снагу, без обзира какав режим носи тај закон, блажи или строжији. На овај начин се остварују циљеви који у одређеном случају имају већи друштвени значај од правне сигурности у том домену (оправдани друштвени интерес).  То је питање законодавноправне политике. Правна сигурност  је, иначе, повезана са принципом ретроактивности,  јер се повратним дејством закона  управо атакује на сигурност грађана и она се свјесно жртвује. Принцип правне сигурности налаже да се „свршена факта“ оставе ван домашаја ретроактивне снаге закона. Ретроактивношћу се свјесно жртвује начело правне и друге сигурности у конкретној области која се уређује законом.  Исто тако, правна сигурност је повезана и са једнакошћу, као вриједношћу, али и са једнообразношћу права и обавеза. Наравно, од поштовања правне сигурности зависи и начело владавине права.

      У конкретном случају законодавац није прописао ретроактивно дејство новог закона већ само његову примјену на „ситуације које су у току“ уз поштовање протеклих дејстава. Ту, без сумње, нема ретроактивног дејства закона, јер се ради о тренутном дејству закона.  Он је могао прописати и продужено дејство старог закона у погледу тих ситуација да је то сматрао цјелисходним и то би такође било у сагласности са Уставом Републике Српске. То је антипод ретроактивности.  Дакле, могућа су различита рјешења сукоба закона у времену.  За које рјешење ће се законодавац опредијелити приликом уређивања прелазног режима и поступања у поступцима који нису окончани ствар је законодавца  и његове цјелисходне процјене, што не може бити предмет оцјене овог суда.

                                                                                   Судија

                                                                 Проф. др Душко Медић,с.р.

 

 

Актуелно
27.11.2019.
Саопштење за јавност са 249. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.11.2019.
Дневни ред 249. сједнице Уставног суда Републике Српске

5.11.2019.
Свечана академија поводом 25 година рада Уставног суда Републике Српске

30.10.2019.
Саопштење за јавност са 248. сједнице Уставног суда Републике Српске

29.10.2019.
Дневни ред 248. сједнице Уставног суда Републике Српске

25.9.2019.
Саопштење за јавност са 247. сједнице Уставног суда Републике Српске

24.9.2019.
Дневни ред 247. сједнице Уставног суда Републике Српске

11.9.2019.
Саопштење за јавност са 246. сједнице Уставног суда Републике Српске

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2019. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>