Уставни суд РСОсновни актиСудска праксаНовости и саопштењаПословање
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и  члана 60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 30. октобра 2019. године,   д о н и о   ј е

 

О Д Л У К У

 

Одбија се приједлог за утврђивање неуставности одредаба Тарифе републичких административних такса, тарифни број 70. тачке а) и б) Закона о административним таксама („Службени гласник Републике Српске“ бр. 100/11, 103/11 и 67/13).

 

О б р а з л о ж е њ е

  

Независни универзитет Бања Лука поднио је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) приједлог за оцјену уставности и законитости Закона о административним таксама – Тарифе републичких административних такса, глава XII, тарифни број 70. („Службени гласник Републике Српске“ бр. 100/11, 103/11 и 67/13) тачке а) и б).  Предлагач истиче да одређивање веће тарифе за рјешење о лиценцирању за приватне него за јавне високошколске установе није у сагласности са чл. 50. и 54. Устава Републике Српске и чланом 3. став 1. тачка з) Закона о високом образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 73/10, 104/11, 84/12, 108/13, 44/15, 90/16 и 31/18), јер се на овај начин приватне високошколске установе доводе у неравноправан положај у односу на јавне, и то искључиво, на основу различитог облика својине на њима.

Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор Суду на наводе предлагача.

Оспореним прописивањем је утврђена такса у износу од 3000 конвертибилних марака за рјешење о лиценцирању приватне високошколске установе по сваком појединачном студијском програму, док је за рјешење о лиценцирању јавне високошколске установе по сваком појединачном студијском програму прописана такса у износу од 500 конвертибилних марака.    

У поступку оцјене уставности оспорених законских одредаба Суд је узео у обзир уставне гаранције којима је утврђено: да су грађани равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да свако има право на школовање под једнаким условима, односно да је свакоме под једнаким условима доступно средњошколско и високошколско образовање, те да грађани могу оснивати приватне школе у складу са законом (члан 38. ст.1, 3, 5), да се економско и социјално уређење заснива се на равноправности свих облика својине и слободном привређивању, самосталности предузећа и других облика привређивања у стицању и расподели добити и слободном кретању робе, рада и капитала у Републици као јединственом привредном  простору (члан 50), да сви облици својине имају једнаку правну заштиту (члан 54), да је обавеза плаћања пореза и других дажбина општа и утврђује се према економској снази обвезника (члан 63), да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, порески систем и образовање (тач. 7. и 12. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава Републике Српске).

Сагласно овим одредбама Законом о административним таксама („Службени гласник Републике Српске“ бр. 100/11, 103/11 и 67/13)  прописано је: да се списи и радње за које се плаћа такса, као и висина таксе утврђује  таксеном тарифом (члан 2. став 1), да се за списе и радње у поступку пред републичким органима управе плаћају таксе по Тарифи републичких административних такса, која се налази у прилогу и саставни је дио овог закона, као и да се по Тарифи из става 1. овог члана плаћају таксе за списе и радње у поступку код носиоца јавних овлашћења, те да су таксе које се плаћају по Тарифи републичких административних такса приход буџета Републике Српске (члан 3).

Такође, Законом о високом образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 73/10, 104/11, 84/12, 108/13, 44/15, 90/16, 31/18 и 26/19) је прописано: да је високо образовање дјелатност од општег друштвеног интереса у Републици (члан 2), да се високо образовање, између осталог, заснива на равноправности високошколских установа, без обзира на облик својине (члан 3. став 1. тачка з), да су високошколске установе универзитети и високе школе (члан 11. став 1), да високошколске установе могу бити јавне и приватне, те да је оснивач јавних високошколских установа Народна скупштина Републике Српске, а да оснивач приватне високе школе може бити домаће правно или физичко лице, као и страно правно или физичко лице заједно са домаћом високошколском установом, у складу са овим законом и законом који регулише област јавних служби, док осни­вач при­ват­ног уни­вер­зи­те­та мо­же би­ти до­ма­ће прав­но ли­це, као и стра­но прав­но ли­це за­јед­но са до­ма­ћом ви­со­ко­школ­ском уста­но­вом, у скла­ду са овим за­ко­ном и за­ко­ном ко­ји ре­гу­ли­ше област јав­них слу­жби (члан 14. ст. 1 ‒ 4), да од­лу­ку о ви­си­ни шко­ла­ри­не на при­ват­ној ви­со­ко­школ­ској уста­но­ви до­но­си ви­со­ко­школ­ска уста­но­ва (члан 57. став 1),  да се сред­ства за оба­вља­ње дје­лат­но­сти ви­со­ког обра­зо­ва­ња јав­ним ви­со­ко­школ­ским уста­но­ва­ма обез­бје­ђу­ју из сље­де­ћих из­во­ра: а) бу­џе­та Ре­пу­бли­ке, б) вла­сти­тих при­хо­да, в) бу­џе­та је­ди­ни­ца ло­кал­не са­мо­у­пра­ве, г) до­на­ци­ја и д) дру­гих из­во­ра, а да  сред­ства за оба­вља­ње дје­лат­но­сти ви­со­ког обра­зо­ва­ња при­ват­ним ви­со­ко­школ­ским уста­но­ва­ма обез­бје­ђу­је осни­вач из сље­де­ћих из­во­ра: а) вла­сти­тих при­хо­да, б) до­на­ци­ја и в) дру­гих из­во­ра, те да се нов­ча­на сред­ства из ст. 1. и 2. овог чла­на при­па­да­ју ви­со­ко­школ­ској уста­но­ви и ор­га­ни­за­ци­о­ној је­ди­ни­ци ко­ја их је оства­ри­ла и ко­ри­сте се у скла­ду са за­ко­ном, ста­ту­том, подзаконским актом високошколске установе и усво­је­ним фи­нан­сиј­ским пла­ном, док се ви­со­ко­школ­ске уста­но­ве мо­гу се фи­нан­си­ра­ти са­мо из оних из­во­ра ко­ји не ути­чу на њи­хо­ву ауто­но­ми­ју (члан 135), да ми­ни­стар пред­ла­же Вла­ди ви­си­ну шко­ла­ри­не за све сту­диј­ске про­гра­ме на јав­ним ви­со­ко­школ­ским уста­но­ва­ма, на при­је­длог ви­со­ко­школ­ских уста­но­ва и у скла­ду са утвр­ђе­ном упи­сном по­ли­ти­ком за ту го­ди­ну, а да  Вла­да до­но­си од­лу­ку о ви­си­ни шко­ла­ри­не за све сту­диј­ске про­гра­ме на јав­ним ви­со­ко­школ­ским уста­но­ва­ма за сва­ку ака­дем­ску го­ди­ну, у скла­ду са ста­вом 2. овог чла­на, док се ви­си­на шко­ла­ри­не на при­ват­ној ви­со­ко­школ­ској уста­но­ви утвр­ђу­је у скла­ду са чла­ном 57. став 1. овог за­ко­на (члан 138. ст. 2, 3. и 6).

Законом о систему јавних служби („Службени гласник Републике Српске“ бр. 68/07, 109/12 и 44/16) прописано је: да се јавном службом, у смислу овог закона, сматрају  установе, јавна предузећа и други облици организовања утврђени законом, који обављају дјелатности од општег интереса којим се обезбјеђује остваривање права и дужности физичких и правних лица, као и остваривање другог законом утврђеног интереса, а да средства којима послују организације из става 1. овог члана могу бити у свим облицима својине (члан 2), да се ради остваривања општег интереса којим се обезбјеђује остваривање права и дужности правних и физичких лица и остваривање другог законом утврђеног интереса у области: образовања, науке, културе, спорта и физичке културе, ученичког и студентског стандарда, здравствене заштите, друштвене бриге о дјеци, социјалне заштите, социјалног осигурања, здравствене заштите животиња, здравствене заштите биљака и других друштвених дјелатности, оснивају установе, а дјелатности из области наведених у ставу 1. овог члана могу обављати субјекти основани у складу са одредбама овог закона или других закона којима се обављање наведених дјелатности уређује на други начин (члан 3), да је установа коју оснива Република и/или јединица локалне самоуправе као једини оснивач, јавна установа (члан 13).

Имајући у виду изложено Суд је утврдио да је Народна скупштина Републике Српске поступила сагласно својим уставним овлашћењима прописујући и утврђујући административне таксе за списе и радње у поступку пред републичким органима управе, јединицама локалне самоуправе и носиоцима јавних овлашћења којима је законом повјерено рјешавање у управним стварима о одређеним правима и обавезама (члан 1. Закона о административним тексама). У надлежности Републике је да законом уреди област пореских и непореских и других фискалних давања, што обавезује законодавца да пропише врсте пореза и дажбина, као и њихове битне елементе, подразумијевајући ту, између осталог, и износ обавезе. Устав, при томе, не утврђује предмет, поступак или начин опорезивања или наплате других дажбина, нити садржи ограничења у овом смислу.

Суд је утврдио да је диференцирање високошколских установа на јавне и приватне засновано, не на различитости облика својине на њима, већ на различитости њихових оснивача (члан 14. ст. 1‒4 Закона о високом образовању). Законодавац је, при томе, усвојио најшири могући приступ када је ријеч о оснивању високошколских установа, јер је, у суштини, прописао да их свако може основати, и то без обзира на облик својине над средствима пословања. Уважавајући интерес за постојањем приватних високошколских установа, законодавац је утврдио потпуну слободу приватних високошколских установа у одређивању висине школарине (члан 57. став 1. Закона о високом образовању). Према члану 135. Закона о високом образовању средства за обављање дјелатности високог образовања у јавним високошколским установама обезбјеђују се између осталог из буџета Републике (ст 1), док средства за обављање дјелатности високог образовања у приватним високошколским установама обезбјеђује оснивач из властитих прихода (чл. 135. ст. 2.). Члан 138. став 3. Закона о високом образовању прописује да Влада доноси одлуку о висини школарине за све студијске програме на јавним високошколским установама за све године, док је ставом 6.  прописано да се висина школарине на приватној високошколској установи утврђује у складу са чланом 57. ст. 1. Закона о високом образовању, односно да одлуку о висини школарине на приватним високошколским установама доноси та високошколска установа. Према наведеним законским рјешењима, иако се према члану 3. став 1. тачка з). Закона о високом образовању високо образовање заснива, између осталог, на равноправности високошколских установа, без обзира на облик својине, очигледно је да јавне и приватне високошколске установе не обављају дјелатност на потпуно идентичан начин у свим  сегментима свога рада. Исто тако, уколико је јавни интерес за предузимање одређених радњи изузетно наглашен, друштво преузима на себе укупан или дио износа трошкова њиховог обављања (чл. 13. и 14. Закона о административним таксама).

Како се, дакле, једнакост обвезника приликом одређивања такси не може заснивати на општем карактеру ове обавезе, већ на основу вриједности коју ова услуга има за таксеног обвезника, те на њеном значају по друштвену заједницу у цјелину, Суд је утврдио да оспореним прописивањем није одређен различит третман једнаких обвезника, јер законодавац на једнак начин третира све високошколске установе које имају истог или истоврсног оснивача, тј. које се налазе у истим или сличним ситуацијама. На овај начин законодавац је регулисао у складу са уставним принципом равномјерне расподјеле учешћа у оквиру општедруштвене обавезе финансирања јавних прихода, а сагласно принципу једнакости, који, поред једнаког третмана у једнаким ситуацијама, подразумијева и различит третман неједнаких случајева.

Надаље, Суд је утврдио да оспореним прописивањем закодавац није нормирао ни супротно члану 50. Устава јер уставне гаранције економских слобода нису апсолутне природе, већ су, у складу са друштвеним потребама, одређене законима и условљене инструментима економске и социјалне политике. У искључивој је надлежности законодавца да, руководећи се овим потребама, усваја потребно законодавство, док сагласно члану 115. Устава, Суд није надлежан да утврђује оправданост законодавчеве процјене.

        На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

       Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и aкадемик проф. др Снежана Савић. 

Број: У-78/18

30. октобра 2019. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
27.3.2024.
IN MEMORIAM - Преминуо је бивши предсједник Уставног суда Републике Српске

27.3.2024.
Саопштење за јавност са 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.3.2024.
Дневни ред 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

15.3.2024.
Извјештај о реализацији плана јавних набавки за 2023. годину

8.3.2024.
Извјештај о раду Уставног суда Републике Српске за 2023. годину

28.2.2024.
Саопштење за јавност са 309. сједнице Уставног суда Републике српске

27.2.2024.
Дневни ред за 309. сједницу Уставног суда Републике Српске

22.2.2024.
Одлука о прихватању јавне набавке услуга чишћења пословних просторија (редовног чишћења и одржавања хигијене) у објекту Уставног суда Републике Срспке

22.2.2024.
О Д Л У К А О ПРИХВАТАЊУ ПОНУДЕ ЗА ЈАВНУ НАБАВКУ УСЛУГА ФИЗИЧКО-ТЕХНИЧКОГ ОБЕЗБЈЕЂЕЊА ОБЈЕКТА

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
Уставни суд Републике Српске, Драшка Божића 2, 78000 Бањалука, Република Српска, Босна и Xерцеговина
Радно вријеме: 8 до 16 часова (понедјељак – петак). Пријем поднесака у писарници и давање доступних обавјештења: 11 до 14 часова (понедјељак – петак)
 
© 2009-2023. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>