Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске,  члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 17. јула 2019. године, д о н и о  ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 91. став 1. и 2. Закона о социјалној заштити („Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12 и 90/16), члана 105. став 3. Закона о средњем образовању и васпитању („Службени гласник Републике Српске“ број 41/18) и члана 104. став 4. Закона о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 44/17 и 31/18).  

О б р а з л о ж е њ е

Орнела Новаковић из Приједора дала је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 91. став 1. и 2. Закона о социјалној заштити („Службени гласник Републике Српске“ број 37/12), члана 105. став 3. Закона о средњем образовању и васпитању („Службени гласник Републике Српске“ број 41/18) и члана 104. став 4. Закона о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ број 44/17), у односу на члан 39. став 1. Устава Републике Српске. Она сматра да поменуте законске одредбе нису у сагласности са чланом 6. став 4. Закона о високом образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 73/10, 104/11, 84/12, 108/13, 44/15, 90/16, 31/18 и 26/19). Давалац иницијативе, поред осталог, истиче да је прописивањем као у оспореним одредбама закона лицима са завршеним другим циклусом студија, уколико немају завршен први циклус студија, истог смјера, на истом факултету, ускраћено право на рад, да је високошколска установа надлежна да цијени ко може да упише други циклус студија, те наводи лични примјер у погледу степена образовања и закључује да се оваквим прописивањем, како је наведено, поништава звање које је одобрила високошколска установа.   

Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на наводе из иницијативе.  

Оспореним одредбама члана 91. став 1. и 2. Закона о социјалној заштити („Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12 и 90/16) прописано је да су стручни радници према овом закону лица која су стекла образовање првог циклуса у трајању од најмање три, а највише четири године и вреднују се са најмање 180, односно 240 ЕЦТС бодова, односно да имају стручну спрему стечену према закону који регулише високо образовање, одговарајућег усмјерења, те да су стручни радници у Центру радници сљедећих занимања: дипломирани социјални радник, дипломирани правник, дипломирани психолог, дипломирани социолог, менаџер социјалне политике  и социјалне заштите, дипломирани педагог, дипломирани специјални педагог и дипломирани дефектолог (дипломирани специјални едукатор и рехабилитатор).

Према оспореној одредби члана 105. став 3. Закона о средњем образовању и васпитању („Службени гласник Републике Српске“ број 41/18) лица из става 1. овог члана која имају завршен други циклус студија, обавезно морају имати завршен први циклус студија из одређене области из става 2. тачка 1. овог члана.

            Оспореном одредбом члана 104. став 4. Закона о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 44/17 и 31/18) прописано је да лица из ст. 1. и 2. овог члана која имају завршен други циклус студија, обавезно морају имати завршен први циклус студија из одређене области из става 1. тачка 1. и става 3. овог члана. 

Одредбом Устава Републике Српске у односу на коју је оспорена уставност наведених одредби Закона о социјалној заштити, Закона о средњем образовању и васпитању и Закона о основном васпитању и образовању утврђено је да свако има право на рад и слободу рада (члан 39. ста 1). 

Устав у одредбама које су, по оцјени Суда, од значаја за оцјену уставности наведених законских одредби утврђује: да је свако слободан у избору занимања и запослења и под једнаким условима му је доступно радно мјесто и функција (члан 39. став 3), да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2), да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, систем јавних служби, радне односе, социјално осигурање и друге облике социјалне заштите, образовање, у складу са Уставом (тач. 11. и 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава), као и да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1).

Поред тога, Суд је имао у виду да је чланом 2. став 1. Закона о систему јавних служби („Службени гласник Републике Српске“ бр. 68/07 и 109/12) прописано да се јавном службом, у смислу овог закона, сматрају установе, предузећа и други облици организовања утврђени законом, који обављају дјелатност од општег интереса којим се обезбјеђује остваривање права и дужности физичких и правних лица, као и остваривање другог законом утврђеног интереса.  

Законом о социјалној заштити („Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12 и 90/16) уређен је систем социјалне заштите, носиоци, корисници и права корисника социјалне заштите, поступак и услови за остваривање права, дјелатност установа социјалне заштите, самостално обављање послова у области социјалне заштите, финансирање, надзор и друга питања од значаја за функционисање и остваривање социјалне заштите грађана. У оквиру регулисања функционисања установа социјалне заштите (чл. 80. до 98) прописано је да послове социјалне заштите у установама социјалне заштите обављају стручни сарадници и радници на осталим пословима социјалне заштите (члан 90).

Полазећи од наведеног Суд је оцијенио да оспорене одредбе члана 91. став 1. и 2. Закона о социјалној заштити нису несагласне са чланом 39. став 1. Устава Републике Српске, како то сматра давалац иницијативе. Наиме, законодавац је, по оцјени Суда, овлашћен да уређује систем у области радних односа и социјалне заштите, односно у конкретном случају услове и начин обављања дјелатности социјалне заштите, што подразумијева и  услове у погледу степена образовања и занимања стручних радника за рад у области социјалне заштите, како је то оспореном одредбом Закона прописано, без обзира на то да ли су у питању запослени стручни радници или не. Начин на који је оспореним одредбама Закона прописана стручна спрема стечена према закону који регулише високо образовање, одговарајућег смјера, односно потребна занимања за обављање послова социјалне заштите у установама социјалне заштите, као услов за рад на пословима стручног радника у установама социјалне заштите, ствар је законодавне политике и разлога цјелисходности, које Суд, сагласно члану 115. Устава Републике Српске, није надлежан да оцјењује.  

Законом о средњем образовању и васпитању („Службени гласник Републике Српске“ број 41/18) уређена је дјелатност средњег образовања и васпитања као дио јединственог система образовања од општег друштвеног интереса, коју обављају школе као јавне и приватне установе, а које обухвата различите врсте и облике образовања којим се након завршене основне школе стичу различите компетенције потребне за рад у струци и за даље образовање појединаца, те оснивање и престанак рада школе, статус ученика, наставника, стручних сарадника и осталих радника, руковођење и управљање школом, надзор над радом школе и друга питања од значаја за средње образовање. Чланом 105. прописано је да стручне послове у школи обављају радници стручне службе школе/стручни сарадници: педагог, психолог социјални радник и библиотекар (став 1), да лица из става 1. овог члана, поред општих услова утврђених општим прописом о раду, морају имати: 1) завршен први циклус студијског програма у трајању од најмање четири године и остварених најмање 240 ЕЦТС бодова или еквивалент, 2) положен стручни испит за рад у образовно-васпитном процесу, 3) љекарско увјерење о психофизичкој способности за рад са ученицима (став 2), те да лица из става 1. овог члана која имају завршен други циклус студија, обавезно морају имати завршен први циклус студија из одређене области из става 2. тачка 1. овог члана (став 3).  

Имајући у виду наведено Суд је оцијенио да је оспорена одредба члана 105. став 3. Закона о средњем образовању и васпитању („Службени гласник Републике Српске“ број 41/18) донесена у оквиру овлашћења законодавца да уређује систем јавних служби и образовања, те да се законом уређују услови и начин обављања дјелатности, односно послова за које се образују јавне службе и њихово функционисање, што подразумијева и услов да стручни сарадник са завршеним другим циклусом студија, обавезно мора имати завршен први циклус студија из одређене области, тј. завршен први циклус студијског програма у трајању од најмање четири године и остварених најмање 240 ЕЦТС бодова или еквивалент. Прописивање овог услова, по оцјени Суда, у оквиру је надлежности за уређивање услова и начина обављања предметне дјелатности, у конкретном случају обављања послова стручних сарадника у средњој школи. Цјелисходност и оправданост појединих законских рјешења, сагласно члану 115. Устава Републике Српске, Суд није надлежан да оцјењује.  

Законом о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 44/17 и 31/18) уређена је дјелатност основног васпитања и образовања као дио јединственог васпитно-образовног система од општег друштвеног интереса, коју обављају основне школе, основне школе за дјецу са сметњама у развоју, основне музичке и балетске школе. Одредбама чл. 103. до 109. Закона уређен је статус наставника, стручних сарадника и осталих запослених у школи. Тако је релевантним одредбама члана 104. прописано да послове наставника обављају лица која осим услова утврђених законом којим се уређују радни односи треба да имају: 1) завршен први циклус студијског програма у одређеној области и остварених најмање 180 ЕЦТС бодова у трајању од три године или еквивалент, 2) положен стручни испит за рад у васпитно-образовном процесу, 3) љекарско увјерење о психофизичкој способности за рад са ученицима (став 1), да су стручни сарадници: педагог, психолог, дефектолог, односно специјални едукатор-рехабилитатор, социјални радник и библиотекар (став 2), да лица из става 2. овог члана осим услова утврђених законом којим се уређују радни односи треба да имају: 1) завршен први циклус студијског програма у трајању од четири године и остварених најмање 240 ЕЦТС бодова или еквивалент, 2) положен стручни испит за рад у васпитно-образовном процесу, 3) љекарско увјерење о психофизичкој способности за рад са ученицима, 4) да лица из ст. 1. и 2. овог члана која имају завршен други циклус студија, обавезно морају имати завршен први циклус студија из одређене области из става 1. тачка 1. и става 3. овог члана.

    На основу изложеног Суд је оцијенио да су Законом о основном васпитању и образовању, сагласно наведеним уставним овлашћењима, регулисани услови и начин обављања ове дјелатности, међу којим је и услов да стручни сарадник са завршеним другим циклусом студија обавезно мора имати завршен први циклус студија из одређене области, односно завршен први циклус студијског програма у трајању од четири године и остварених најмање 240 ЕЦТС бодова или еквивалент. Оцјењујући начин на који је поменути услов прописан оспореним чланом 104. став 4. Закона, Суд је утрвдио да овакво прописивање представља одраз законодавне политике уређивања начина и услова за рад стручних сарадника у школи основног васпитања и образовања. С обзиром на наведено, Суд је оцијенио да је оспорено прописивање из члана 104. став 4. Закона о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 44/17 и 31/18) у сагласности са уставним овлашћењима законодавца утврђеним тач. 11. и 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава.    

Наводе даваоца иницијативе да постоји несагласност оспорених законских рјешења са одредбама члана 6. став 4. Закона о високом образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 73/10, 104/11, 84/12, 108/13, 44/15, 90/16, 31/18 и 26/19), Суд није оцјењивао јер, на основу члана 115. Устава, није надлежан да оцјењује међусобну сагласност закона.  

Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка. 

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.