Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, и члана 60. став 1. тачка а) и б) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 22. маја 2019. године, д о н и о  ј е 

 

О  Д  Л  У  К  У

 

Утврђује се да члан 3. став 1. тачка 1. Правилника о условима за издавање дозволе за мониторинг квалитета ваздуха („Службени гласник Републике Српске“ бр. 3/18 и 57/18) није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о заштити ваздуха („Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/11 и 46/17).      

 

О б р а з л о ж е њ е

 

Приједлогом "Еко дозвола" д.о.о. Бања Лука, Институт за грађевинарство "ИГ" д.о.о. Бања Лука, "Унис" Институт за екологију, заштиту на раду заштиту од пожара д.о.о. Источно Сарајево, "В-З-заштита" д.о.о. Бања Лука, Мастер д.о.о. – ПЈ "Мастер институт" Бања Лука, "Пројект" а.д. Бања Лука, "Рударско-технолошки завод" д.о.о. Приједор, Техничко-еколошки завод д.о.о Бања Лука и "Еко траде" д.о.о. Градишка ‒ покренут је пред Уставним судом Републике Српске поступак за оцјењивање уставности и законитости члана 3. став 1. тачка 1. Правилника о условима за издавање дозволе за мониторинг квалитета ваздуха („Службени гласник Републике Српске“ број 3/18), (у даљем тексту: Правилник). Подносиоци приједлога сматрају да је оспорена одредба предметног правилника у супротности са чланом 59. став 1. Закона о заштити ваздуха („Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/11 и 46/17), којим је прописано да овлашћена правна лица из члана 58. ст. 1. и 2. овог закона могу вршити мјерење након добијања дозволе надлежног министарства уколико испуњавају услове који се односе на кадар, опрему и простор, као и ако су технички оспособљена према захтјевима стандарда БАС ИСО/ИЕЦ 17025, у складу са посебним прописом. Такође, истиче се да је став 1. тачка 1) оспореног члана 3. Правилника у супротности са чланом 18. став 1. Оквирног закона о регистрацији пословних субјеката у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ" број 42/04), као и Уставом Републике Српске, којим је утврђено да је Република суверена у свим питањима, осим оних које су Уставом Босне и Херцеговине утврђене као надлежности њених институција. Уз то, указује се на члан 69. став 2. Закона о републичкој управи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 118/08, 11/09, 74/10, 86/10, 24/12, 121/12, 15/16 и 57/16), којим је прописано да се правилником разрађују поједине одредбе закона или прописа Владе. На тај начин је, сматрају подносиоци приједлога, правним субјектима који су регистровани у Федерацији БиХ, али не и у Републици Српској онемогућено прибављање дозволе за мониторинг квалитета ваздуха. Предлаже се да Суд утврди да оспорено нормирање није у сагласности са Уставом и законом, као и да Суд обустави примјену оспореног Правилника до коначне одлуке.    

 

Министарство за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске доставило је одговор у коме се наводи да је иницијатива неоснована. Уз то, као правни основ за доношење оспореног акта, наводе се одредбе чл. 58. и 59. Закона о заштити ваздуха, као и члана 3. Устава Републике Српске, те члана III став 3. тачка а) Устава Босне и Херцеговине. Оспоравајући наводе из иницијативе, у одговору се посебно истиче просторно важење прописа у области заштите животне средине, да поменути закон и предметни правилник важе на територији Републике Српске, као и да надзор над примјеном овог закона и прописȃ донесених на основу њега врше надлежни органи Републике. С тим у вези, у одговору се појашњавају разлози оспореног нормирања, те истиче да је доношењем оспореног акта извршена потпуна имплементација Закона о заштити ваздуха у дијелу који се односи на послове мјерења емисије и нивоа загађујућих материја у ваздуху. Предлаже се да Суд не прихвати дату иницијативу.     

            Правилник о условима за издавање дозволе за мониторинг квалитета ваздуха („Службени гласник Републике Српске“ бр. 3/18 и 57/18) донио је министар за просторно уређење, грађевинарство и екологију  Републике Српске на основу члана 59. став 2. и члана 60. став 3. Закона о заштити ваздуха („Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/11 и 46/17) и члана 82. став 2. Закона о републичкој управи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 118/08, 11/09, 74/10, 86/10, 24/12, 121/12, 15/16 и 57/16). Овим правилником прописују се детаљнији услови за издавање дозвола за мониторинг квалитета ваздуха и/или за мјерење емисије из стационираних извора загађивања, као и услови које треба да испуни правно лице које прати рад аутоматских станица, прикупља и обрађује податке добијене контролом квалитета ваздуха у локалној мрежи (члан 1).

            Оспореним чланом 3. овог правилника прописано је да захтјев за добијање дозволе за мониторинг квалитета ваздуха и/или захтјев за добијање дозволе за мјерење емисије из стационираних извора загађивања правно лице подноси министарству надлежном за заштиту животне средине, уз који се прилаже сљедећа документација: 1) доказ да је правно лице регистровано у Републици Српској у складу са прописима који регулишу регистрацију привредних субјеката, 2) доказ о акредитацији за обављање послова мониторинга квалитета ваздуха и/или мјерења емисија из стационираних извора загађивања, 3) доказ о уплаћеној административној такси (став 1), те да министарство доноси рјешење о издавању дозволе за мониторинг квалитета ваздуха и/или рјешење о издавању дозволе за мјерење емисије из стационираних извора загађивања, на основу захтјева и приложене документације (став 2).

У поступку оцјењивања оспореног члана 3. Правилника Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено да човјек има право на здраву животну средину и да је свако, у складу са законом, дужан да у оквиру својих могућности штити и унапређује животну средину (члан 35), да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, правни положај предузећа и других организација, њихових удружења и комора, заштиту животне средине (тачка 6. и 13. Амандмана XXXII, којим је замијењен члан 68. Устава), као и да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, односно да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108)  

  Сагласно цитираним уставним овлашћењима, Законом о заштити ваздуха („Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/11 и 46/17) уређена је заштита и управљање квалитетом ваздуха, те одређене мјере, начин организовања и контрола спровођења заштите и побољшања квалитета ваздуха као природног добра од општег интереса које ужива посебну заштиту (члан 1. став 1). Према члану 3. тачка ћ) овог закона овлашћено правно лице је стручна организација акредитована као лабораторија за испитивање, која посједује дозволу за вршење мониторинга ваздуха и/или мјерење емисије коју издаје министарство надлежно за послове заштите животне средине, док је чланом 9. дефинисан мониторинг квалитета ваздуха као јединствен функционални систем праћења и контроле степена загађења ваздуха и одржавање базе података о квалитету ваздуха, који се успоставља у циљу ефикасног управљања квалитетом ваздуха, а обезбјеђују га, у оквиру своје надлежности утврђене законом, Република и јединице локалне самоуправе, те да Влада доноси пропис којим утврђује услове за мониторинг квалитета ваздуха на територији Републике, на приједлог Министарства. За праћење квалитета ваздуха на нивоу Републике успоставља се републичка мрежа мјерних станица и/или мјерних мјеста (члан 11. став 1). Надлежни орган јединице локалне самоуправе може да овласти правно лице које прати рад аутоматских станица, прикупља и обрађује податке добијене контролом квалитета ваздуха у локалној мрежи под условима који су прописани актом из члана 60. овог закона (члан 15. став 1). Влада, у циљу управљања квалитетом ваздуха, на приједлог Министарства, прописује вриједности квалитета ваздуха (члан 18. став 2). Министар посебним прописом утврђује мјере за спречавање и смањење загађивања ваздуха и побољшања квалитета ваздуха, прописне садржине (члан 41), као и да граничне вриједности емисије загађујућих материја из постојећих постројења за сагоријевање прописује министарство (члан 42).   

Уређујући послове мјерења емисије и нивоа загађујућих материја у ваздуху, овим законом прописано је да су овлашћена правна лица која имају дозволу за мониторинг квалитета ваздуха дужна да мјерење квалитета ваздуха обављају у складу са прописом из члана 9. став 3. и члана 18. став 2. овог закона, и да су овлашћена правна лица која имају дозволу за мјерење емисије из стационираних извора загађивања дужна да мјерење емисије обављају у складу са актом из чл. 41. и 42. овог закона (члан 58. ст. 1. и 2), да овлашћена правна лица из члана 58. ст. 1. и 2. овог закона могу вршити мјерење након добијања дозволе надлежног министарства уколико испуњавају услове који се односе на кадар, опрему и простор, као и ако су технички оспособљена према захтјевима стандарда БАС ИСО/ИЕЦ 17025, у складу са Законом о метрологији Републике Српске, те да министар прописује детаљније услове за издавање дозволе из става 1. овог члана, као и услове које треба да испуни правно лице из члана 15. став 4. овог закона, и да ће се одузети дозвола за мјерење квалитета ваздуха и/или емисије ако овлашћено правно лице престане да испуњава прописане услове и ако се утврди да овлашћено правно лице ове послове не обавља у складу са издатом дозволом и прописима из члана 9. став 3, члана 18. став 2. овог закона, односно чл. 41. и 42. овог закона (члан 59), да оператер који самостално врши мјерење квалитета ваздуха и/или емисије мјерења мора вршити у складу са прописом из члана 9. став 3. и члана 18. став 2. овог закона, односно чл. 41. и 42. овог закона, док  оператер из става 1. овог члана може добити дозволу Министарства да, у оквиру своје регистроване дјелатности, самостално обавља послове мјерења квалитета ваздуха и/или емисије, под условом да је стручно и технички оспособљен, те да министар прописује детаљније услове за издавање дозволе из става 2. овог члана у складу са чланом 59. став 2. овог закона (члан 60).       

Поред тога, Суд је имао у виду да је Законом о републичкој управи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 118/08, 11/09, 74/10, 86/10, 24/12, 121/12, 15/16, 57/16 и 31/18) који је био на снази у вријеме доношења Правилника о условима за издавање дозволе за мониторинг квалитета ваздуха, као и сада важећим Законом о републичкој управи („Службени гласник Републике Српске“ број 115/18) прописано да органи управе доносе, поред осталог, правилнике којима се разрађују поједине одредбе закона или прописа Владе и који се објављују у „Службеном гласнику Републике Српске“ само када су за то изричито овлашћени законом или прописом Владе ( члан 69. ст. 1, 2. и 5. и члан 70. став 1. ранијег, односно члан 63. став 2. и члан 64. став 1. важећег закона). 

Сагласно наведеним законским одредбама министар за просторно уређење, грађевинарство и екологију, по оцјени Суда, био је овлашћен да донесе Правилник о условима за издавање дозволе за мониторинг квалитета ваздуха („Службени гласник Републике Српске“ бр. 3/18 и 57/18) којим се регулишу детаљнији услови за издавање дозвола за мониторинг квалитета ваздуха и/или за мјерење емисије из стационираних извора загађивања, као и услови које треба да испуни правно лице које прати рад аутоматских станица, прикупља и обрађује податке добијене контролом квалитета ваздуха у локалној мрежи. Међутим, Суд је оцијенио да прописивање као у оспореној одредби члана 3. став 1. тачка 1. овог правилника, према којој уз захтјев за добијање дозволе за мониторинг квалитета ваздуха и/или емисије треба приложити доказ да је правно лице регистровано у Републици Српској у складу са прописима који регулишу регистрацију привредних субјеката, није у сагласности са Законом о заштити ваздуха („Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/11 и 46/17). Чланом 59. ст. 1. и 3. Закона о заштити ваздуха прописано је да овлашћена правна лица из члана 58. ст. 1. и 2. овог закона могу вршити мјерење након добијања дозволе надлежног министарства, уколико испуњавају услове који се односе на кадар, опрему и простор, и ако су технички оспособљена према захтјевима стандарда БАС ИСО/ИЕЦ 17025, у складу са Законом о метрологији Републике Српске, те да ће се овлашћеном правном лицу одузети дозвола за мјерење квалитета ваздуха и/или емисије ако престане да испуњава прописане услове и ако се утврди да ове послове то лице не обавља у складу са издатом дозволом и прописима из члана 9. став 3, члана 18. став 2, односно чл. 41. и 42. овог закона. Закон о заштити ваздуха, дакле, овом, као нити једном другом одредбом, није прописао да је услов за добијање дозволе за мониторинг квалитета ваздуха да је правно лице регистровано у Републици Српској у складу са прописима који регулишу регистрацију привредних субјеката. Пошто се правилником само разрађују поједине одредбе закона, по оцјени Суда, доносилац предметног правилника прописивањем као у оспореној одредби члана 3. став 1. тачка 1. овог акта изашао из поменутих законских оквира, чиме су повријеђене гаранције из члана 108. став 2. Устава Републике Српске, према којем прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом.    

Према члану 115. Устава Републике Српске, није у надлежности Суда да цијени усаглашеност прописа са законима које је усвојила Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине, односно, у конкретном случају, са Оквирним законом о регистрацији пословних субјеката у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ" број 42/04).    

С обзиром на чињеницу да је одлучено о уставности и законитости оспореног акта, Суд је оцијенио да је беспредметно разматрање захтјева из приједлога за обуставу примјене Правилника о условима за издавање дозволе за мониторинг квалитета ваздуха („Службени гласник Републике Српске“ бр. 3/18 и 57/18).     

На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.                                         

Број: У-41/18

22. маја 2019. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
5.11.2019.
Свечана академија поводом 25 година рада Уставног суда Републике Српске

30.10.2019.
Саопштење за јавност са 248. сједнице Уставног суда Републике Српске

29.10.2019.
Дневни ред 248. сједнице Уставног суда Републике Српске

25.9.2019.
Саопштење за јавност са 247. сједнице Уставног суда Републике Српске

24.9.2019.
Дневни ред 247. сједнице Уставног суда Републике Српске

11.9.2019.
Саопштење за јавност са 246. сједнице Уставног суда Републике Српске

10.9.2019.

10.9.2019.
Дневни ред 246. сједнице Уставног суда Републике Српске

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2019. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>