Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

      Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5, члана 60. став 1. тачка а) и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 27. марта 2019. године,  д о н и о   ј е

 

О Д Л У К У

 

Утврђује се да члан 30. став 2, у дијелу који гласи: „ ... његови усвојеници и њихови потомци ...“ Закона о насљеђивању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/09, 55/09 и 91/16) није у сагласности са Уставом Републике Српске.

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 30. став 1. и став 2, у дијелу који гласи: „Остали потомци умрлог,“ и „ ... његови родитељи и његова браћа и сестре су нужни насљедници само ако су трајно неспособни за рад и немају нужних средстава за живот.“ Закона о насљеђивању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/09, 55/09 и 91/16).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

           Владимир Николић из Бањалуке дао је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 30. ст. 1. и 2. (у иницијативи погрешно наведено тач. 1. и 2) Закона о насљеђивању („Службени гласник Републике Српске“ број 1/09). Оспорене одредбе овог закона су, по мишљењу даваоца иницијативе, неуставне јер: сврставају потомке у другу групу нужних насљедника, изједначавајући их са прецима и побочним сродницима, што је супротно и чл. 9. и 10. Закона о насљеђивању, сврставају непотпуне усвојенике у прву насљедну групу, сврставају потпуне усвојенике у другу групу нужних насљедника, те право на насљеђе потомцима условљавају трајном неспособношћу за привређивање и недостатком средстава за живот. Разврставајући насљеднике првог насљедног реда у различите групе нужних насљедника, те условљавајући потомцима право на нужно наслијеђе, законодавац је прописао супротно члану 10. Устава, а овакво условљавање је непотребно с обзиром на обавезу Републике из члана 43. став 4. Устава. Такође, како се наводи, сврставањем усвојеника из потпуног усвојења  и њихових потомака, у другу групу нужних насљедника повријеђено је начело према коме насљедници првог насљедног реда насљеђују на једнаке дијелове, док је усвојеницима из непотпуног усвојења омогућено да „дупло“ наслиједе, тј. иза њихових крвних сродника и иза усвојиоца. На овај начин повријеђени су принципи једнакости и равноправности када је ријеч праву насљеђивања усвојеника из потпуног усвојења и потомака оставиоца. Такође, у иницијативи се износе одређене препоруке за уређење насљедноправне материје новим законом, те указује на законска рјешења одређених сусједних земаља у овом смислу.

        У одговору на наводе из иницијативе који је Суду доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се, између осталог, да је уставни основ Закона, чије су поједине одредбе оспорене, у члану 55. Устава, те тач. 5. и 6. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава, као и да давалац иницијативе на неодговарајући и погрешан начин тумачи  одредбе Устава на чије се наводно кршење позива, као и Закон који оспорава. Утврђивање круга законских насљедника и редослијед насљеђивања, право на нужни дио и услове за остваривање тог права, подразумијева уређење начина његовог остваривања у смислу члана 49. Устава. Такође, доносилац оспореног закона сматра да давалац иницијативе на непотпун начин и погрешно тумачи одредбе члана 10. Устава, те истиче да, с обзиром на то да Закон не прописује различит третман лица која се налазе у истим и сличним ситуацијама, нема основа за оцјену оспорених одредаба у овом смислу. Поред овога, у вези са приједлозима којима се иницијативом сугеришу измјене и допуне Закона о насљеђивању, у одговору се указује на ненадлежност Суда да, у складу са чланом 115. Устава, поступа у овом контексту.  С обзиром на наведено, доносилац Закона закључује да су њиме, у складу са уставним овлашћењима,  уређена питања насљеђивања, односно да су прописана права насљедника и услови за њихово остваривање, а да незадовољство одређеним законским рјешењима, видљиво у датој иницијативи, не може бити предмет оцјене уставности.

    Оспореним чланом 30. ст. 1. и 2. Закона о насљеђивању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/09, 55/09 и 91/16) прописано је да су нужни насљедници: дјеца умрлог, његови усвојеници из члана 21. овог закона и његов супружник, док су остали потомци умрлог, његови усвојеници и њихови потомци, његови родитељи и његова браћа и сестре, нужни насљедници само ако су трајно неспособни за рад и немају нужних средстава за живот.

            У поступку оцјењивања уставности оспорених одредаба Закона о насљеђивању Суд је имао у виду је Уставом утврђено: да се уставно уређење Републике темељи на владавини права (члан 5. став 1. алинеја 4), да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и да уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да Република обезбеђује помоћ и социјалну сигурност грађанима који су неспособни за рад и немају средства за издржавање (члан 43. став 4), да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2), да се јемчи право насљеђивања, у складу са законом (члан 55), те да Република уређује и обезбјеђује, поред осталих, остваривање и заштиту људских права и слобода, те својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине (тач. 5. и 6. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава).

Поред тога, Суд је приликом разматрања навода из иницијативе имао  у виду да се Законом о насљеђивању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/09, 55/09 и 91/16) уређује питање насљеђивања у Републици Српској, круг законских насљедника, насљеђивање по основу тестамента, питање насљедно-правних уговора, тренутак преласка заоставштине на насљеднике и друга питања која се тичу права насљеђивања. Овим законом је, између осталог, прописано: да су грађани под  истим условима равноправни у насљеђивању (члан 3), да се ванбрачно сродство изједначава у погледу насљеђивања са брачним, а сродство потпуног усвојења са сродством по крви, те да у случају потпуног усвојења престају међусобна насљедна права усвојеника и његових потомака са његовим сродницима по крви (члан 4), да се наслиједити може на основу закона и на основу тестамента (члан 5), да ако овим законом није другачије одређено, на основу закона, умрлог насљеђују: сви његови потомци, његов супружник, његови родитељи, његова браћа и сестре и њихови потомци, његови дједови и бабе и њихови потомци и његови остали преци, да лица из става 1. овог члана насљеђују по насљедним редовима, те да насљедници ближег насљедног реда искључују из насљедства лица даљег насљедног реда (члан 8. ст. 1, 2. и 3), да усвојеник из непотпуног усвојења и његови потомци имају према усвојиоцу иста насљедна права као и усвојиочева дјеца и други његови потомци, осим ако при усвојењу та права нису ограничена или сасвим искључена, док непотпуним усвојењем остају недирнута права насљеђивања између усвојеника и његових сродника (члан 21. ст. 1. и 6), да су лица наведена у члану 30. овог закона нужни насљедници када су по законском реду насљеђивања позвана на насљеђе (члан 30. став 3), да нужни насљедници имају право на дио заоставштине којим оставилац не може располагати и који се назива нужни дио (члан 31. став 1), да нужном насљеднику припада одређени дио сваке ствари и права који сачињавају заоставштину, али оставилац може одредити да нужни насљедник прими свој дио у одређеним стварима, правима или новцу (члан 32).

Суд је, исто тако, узео у обзир да је Породичним законом („Службени гласник Републике Српске“ бр. 54/02, 41/08 и 63/14) прописано: да се непотпуним усвојењем између усвојеника и усвојиоца и његових потомака заснивају односи сродства, као и права и дужности која по закону постоје између родитеља и дјеце, ако законом није друкчије одређено, те да непотпуно усвојење не утиче на права и дужности усвојеника према његовим родитељима и другим сродницима (члан 150), да се потпуним усвојењем између усвојиоца и његових сродника и усвојеника и његових потомака заснивају односи сродства, као да се ради о крвном сродству (члан 156), да потпуним усвојењем престају сва међусобна права и дужности између усвојеника и његових крвних сродника (члан 160).

         Из наведеног произилази да се право на насљеђивање остварује у складу са законом, а не непосредно на основу Устава, те је законодавцу дато овлашћење да пропише услове и начин остваривања овог права, а у оквиру тога и да утврди круг законских насљедника, укључујући и нужне насљеднике, као и редослијед насљеђивања. Право на нужни дио је насљедно право. Дио заоставштине којом оставитељ не може располагати тестаментом и уговором о поклону назива се нужни дио. Величина нужног дијела који припада поједином насљеднику одређује се тако што се прво утврди величина његовог законског дијела, а од утврђеног законског насљедног дијела насљеднику припада одговарајући дио (изражен у разломку). Према мишљењу Суда, законодавац је поступао у оквиру својих овлашћења из члана 49. Устава када је као у оспореном члану 30. ст. 1. и 2. Закона о насљеђивању утврдио нужне насљеднике, односно када је право на нужни дио одређеним блиским сродницима оставиоца условио њиховом трајном неспособношћу за рад и недостатком нужних средстава за живот. Трајна неспособност за рад и недостатак нужних средстава за живот морају се стећи кумулативно. Треба имати у виду да институт нужног насљеђивања има за циљ да омогући обезбјеђење основних потреба оставиочевих најближих сродника те да, стога, представља изузетак јер ограничава слободу оставиоца да у цјелини располаже својом имовином, за живота или за случај смрти (члан 31. став 1. Закона). Путем овог института насљедног права законодавац је безусловно осигурао да дјеца умрлог, његови усвојеници из непотпуног усвојења и супружник наслиједе зајемчени нужни дио заоставштине умрлог са циљем заштите интереса породице, првенствено односа  родитеља и дјеце, као и односа између супружника, тј. сродника између којих постоји обавеза издржавања. Ова гаранција је условно предвиђена за остале потомке умрлог, родитеље, браћу и сестре. Такође, законодавац је утврдио могућност одступања од законске претпоставке да нужном насљеднику припада одређен аликвотни дио заоставштине, јер је омогућио оставиоцу да одреди другачију природу испуњења права на нужни дио (члан 32. Закона о насљеђивању). Према оцјени Суда, Закон о насљеђивању је, између осталог, и оспореним прописивањем, обезбиједио уравнотежен однос између неотуђивог права појединца да слободно располаже својом имовином и интереса Републике да обезбиједи друштво социјалног благостања. У складу са чланом 115. Устава, није у надлежности овога Суда да цијени да ли је оспорено прописивање оправдано у контексту обавезе Републике утврђене чланом 43. став 4. Устава.

Надаље, Закон о насљеђивању (члан 4) и Породични закон (чл. 156. и 160) изједначавају сродство по крви са сродством из потпуног усвојења, те утврђују престанак насљедних права, односно права и дужности између усвојеника из потпуног усвојења и његових крвних сродника, чиме су ови усвојеници изједначени са дјецом усвојиоца. У правном систему Републике Српске грађанско сродство из потпуног усвојења је свеобухватно изједначено са крвним сродством, а пропуштање законодавца да и у оспореном члану 30. став 1. Закона додатно разради овај принцип, према становишту Суда, није од уставноправног значаја. Према томе, појам „дјеца умрлог“ обухвата и усвојенике из потпуног усвојења.

Пошто су усвојеници из потпуног и из непотпуног усвојења, дакле сви усвојеници, обухваћени у члану 30. став 1. Закона о насљеђивању, нејасно је шта је законодавац имао у виду када је у члану 30. став 2. истог закона, између осталог, предвидио посебне услове и за насљеђивање усвојеника. Овдје се поставља питање који су то усвојеници када су сви усвојеници већ наведени у члану 30. став 1. овог закона. Имајући у виду да принцип владавине права, односно правна сигурност и извјесност,  између осталог, подразумијевају да правна норма мора бити јасна и одређена како би њено дејство било предвидиво, а то у овом примјеру није случај, Суд је утврдио да је прописивање из одредбе члана 30. став 2, у дијелу који гласи: „ ...његови усвојеници...“ у супротности са принципом владавине права из члана 5. став 1. алинеја 4. Устава. Због тога је било неопходно ово утврдити и за њихове потомке, јер нормирање на овакав начин, у конкретном случају, чини нераскидиву цјелину.

Питања правичности, оправданости и цјелисходности прописивања из оспорених законских рјешења не спадају у надлежност Уставног суда која је утврђена чланом  115. Устава.

Такође, Суд је утврдио да нису основани  наводи даваоца иницијативе према којима је оспореним одредбама законодавац утврдио редослијед насљеђивања различит од редослиједа који се односи на законске насљеднике. Суд је оцијенио да је законодавац право на насљеђивање нужног дијела у потпуности уредио као законско насљедно право, имајући у виду да су нужни насљедници сврстани у насљедне редове на основу истих принципа као и законски (члан 30. став 3. Закона о насљеђивању), те да посљедично, примјеном института искључивости и представљања, нужни насљедник може постати само лице које може бити законски насљедник. Поред овога, утврђивање круга законских, односно нужних насљедника и редослиједа насљеђивања у овом смислу, не може се, по оцјени Суда, сматрати ограничавањем Уставом зајемченог права насљеђивања, већ уређивањем начина остваривања овог права у смислу члана 49. Устава.

Суд је, исто тако, утврдио да, у погледу остваривања права на насљеђивање нужног дијела, оспорене законске одредбе не доводе у неравноправан положај субјекте на које се односе, а који се, притом, налазе у истим правним ситуацијама. Уставно начело једнакости из члана 10. Устава не јемчи апсолутну једнакост, већ обезбјеђује међусобну једнакост оним лицима која се налазе у истој или сличној правној ситуацији прописаној законом. У контексту поменутог уставног принципа Суд је утврдио да давалац иницијативе неосновано пореди права и обавезе свих насљедника првог насљедног реда, усвојеника из потпуног усвојења и потомака који насљеђују по праву представљања, са правима и обавезама која за усвојенике проистичу из непотпуног усвојења.

Поред овога, с обзиром на чланом 115. Устава дефинисан стандард оцјене у поступцима контроле уставности закона пред Судом, Суд није надлежан да цијени међусобну усаглашеност законских одредаба, те тако ни сагласност оспореног члана 30. ст. 1. и 2. Закона о насљеђивању са чл. 9. и 10. овог закона, док наводи којима се указује на могуће другачије уређење предметне материје, као и различито нормирање у другим правним системима, у смислу одредбе члана 115. Устава, нису од уставноправног значаја.

Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и  прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд  је, на основу члана 40. став 5.  Закона о Уставном суду Републике Српске, одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

            На основу изложеног  одлучено је као у изреци  ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-24/18

27. марта 2019. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
25.9.2019.
Саопштење за јавност са 247. сједнице Уставног суда Републике Српске

24.9.2019.
Дневни ред 247. сједнице Уставног суда Републике Српске

11.9.2019.
Саопштење за јавност са 246. сједнице Уставног суда Републике Српске

10.9.2019.

10.9.2019.
Дневни ред 246. сједнице Уставног суда Републике Српске

17.7.2019.
Саопштење за јавност са 245. сједнице Уставног суда Републике Српске

15.7.2019.
Дневни ред 245. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.6.2019.
Саопштење за јавност са 244. сједнице Уставног суда Републике Српске

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2019. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>