Уставни суд РСОсновни актиСудска праксаНовости и саопштењаПословање
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске («Службени гласник Републике Српске» бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 27. марта 2019. године, донио је

 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 2. став 2. Закона о измјенама и допунама Закона о управним споровима („Службени гласник Републике Српске“ број 63/11).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

         Стефан Мачкић из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за оцјењивање уставности  одредбе  члана 2. став 2. Закона о измјенама и допунама Закона о управним споровима („Службени гласник Републике Српске„ број 63/11) (у даљем тексту: Закон) у односу на прописану обавезу достављања уз тужбу у управном спору овјерене фотокопије коначног управног акта које овјеравање сматра непотребним. Истиче да се на тај начин ограничава, па чак и спречава гарантовано људско право на  приступ суду, због чега сматра да је оспорена законска одредба несагласна са чланом 16, чланом 48. став 1. и 2. чланом 49. став 1. и 2. Устава Републике Српске. Указује се на праксу Европског суда за људска права која потврђује да се претјераним формализмом, који није оправдан објективним и разумним разлозима, спречава право приступа суду као елементу права на правично суђење. Због наведеног се наводи да оспорени дио законске одредбе није сагласан са чланом 5. став 1. алинеје 1. и 4.  Устава Републике Српске, а усљед тога ни са чланом 108. став 1. Устава. Такође се истиче да се законима о управним споровима  у  правним системима у окружењу овакав услов не прописује. Предлаже се да Суд утврди неуставном оспорену законску одредбу, као и несагласну са чланом 6. став 1. Европске конвенције и чланом 14. став 1. Међународног пакта о грађанским и политичким правима.

У одговору који је доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се да су неосновани наводи иницијативе, пошто је управо у  интересу странке да уз тужбу суду достави оспорени акт у оригиналу или овјереном препису или овјереној фотокопији, ради ефикасности поступка, да би суд могао у што краћем року заказати расправу у погледу оцјене законитости оспореног акта. Истиче се да из тог разлога оспорена законска одредба није супротна члану 6. Европске конвенције, те да  је оспорена одредба у складу са одредбама Устава наведеним у иницијативи. Предлаже се да суд не прихвати иницијативу.

Оспорена одредба члана 2. став 2. Закона о измјенама и допунама Закона о управним споровима („Службени гласник Републике Српске“ број 63/11), којом се врши измјена и допуна члана 18. Закона, гласи: „Послије става 1. додаје се нови  став 2. који гласи: Уз тужбу се доставља коначан управни акт у оригиналу, односно овјереном препису или овјереној фото-копији“.

            У поступку разматрања навода из иницијативе Суд је имао у виду да је одредбама Устава Републике Српске, у односу на које давалац иницијативе оспорава наведену одредбу Закона о управним споровима, утврђено да се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на: гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима  (члан 5. став 1. алинеја 1) и на владавини права (члан 5. став 1. алинеја 4), да према члану 16. став 1. Устава свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом и другим државним органом и организацијом, да се према члану 48. став 1. Устава права и слободе зајемчени овим уставом не могу одузети ни ограничити, да се према члану 49. Устава слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом (став 1), да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (став 2), да према члану 108. Устава закони, статути, прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом. За оцјењивање уставности оспорене одредбе Закона о измјенама и допунама  Закона о управним споровима, по оцјени Суда, од значаја је и члан 122. Устава, којим је утврђено да се оснивање, надлежност, организација и поступак пред судовима утврђују законом.

Суд је имао у виду одредбу члана 6. став 1. Европске конвенције о људским правима  на коју се указује иницијативом, а којом је, између осталог, прописано да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона, као и одредбу члана 14. став 1. Међународног пакта о грађанским и политичким правима, на коју се указује иницијативом, да су сви  пред судовима једнаки, свако има право на правично и јавно суђење од стране надлежног, независног и непристрасног суда, установљеног законом,  који ће, између осталог, одлучивати у споровима о његовим правима и обавезама грађанске природе.

Суд је, осим оспорене законске одредбе, имао у виду и  друге одредбе Закона о управним споровима (“Службени гласник Републике Српске” бр. 109/05 и 63/11) и то: члан 21. Закона, којим је прописано да ће суд, ако је тужба непотпуна или неразумљива, позвати тужиоца да у остављеном року отклони недостатке тужбе, уз указивање на посљедице које ће настати ако не поступи по тражењу суда (став 1) и да ће суд, ако тужилац у остављеном року не уклони недостатке тужбе, рјешењем одбацити тужбу као неуредну (став 2). Према одредбама члана 24. Закона, ако тужбу не одбаци, између осталог, по члану 22. овог закона, суд ће по један примјерак тужбе са прилозима доставити на одговор органу чији се управни акт оспорава и заинтересованим лицима, ако таквих лица има (став 1). У року из става 2. овог члана тужена страна је дужна да достави суду све списе који се односе на предмет (став 3). Ако тужена страна у том року не достави списе предмета или ако изјави да их не може послати, суд може ријешити управну ствар и без списа, ако се тужбом побија оспорени акт због погрешне примјене материјалног права. (став 4).

Разматрајући иницијативу Суд је цијенио да се према члану 122. Устава поступак пред судовима уређује законом и да је законодавац овлашћен да уреди елементе поступка пред судом у управном спору тако да право на приступ суду није и не може бити апсолутно,  пошто законодавац по том питању има слободу процјене цјелисходности. Суд је цијенио да на гаранцију права на приступ суду, како је прописано чланом 16. став 1. Устава утичу и посебна обиљежја судског поступка у управном спору, који се мора сагледавати као јединствена цјелина. Улога суда у управном спору специфична  је по томе што суд у управном спору обезбјеђује, осим заштите појединачних права и правних интереса и законитост рјешавања у управним стварима и по томе што  суд пази по службеној дужности на ништавост управног акта. Законодавац је прописао разлоге за одбацивање тужбе, па између осталог и ако је сама тужба као иницијални акт непотпуна или неразумљива, а није изричито прописао као један од законских разлога одбацивања тужбе само то што тужилац није доставио уз тужбу у прилогу оспорени управни акт у прописаној форми, односно што је доставио његову обичну фотокопију. Уставни суд је цијенио да је прописивање прилагања уз тужбу оспореног акта у прописаној форми у циљу ефикасности, укључујући  утврђивање од стране суда активне и пасивне легитимације странака, јер суд може ефикасније поступати на основу оспореног управног акта у прописаној форми. Такођер је Суд цијенио посебно значајним да је законодавац, у циљу судске контроле законитости оспореног управног акта, прописао да је тужена страна у обавези да достави суду комплетан спис у коме се налази  оспорено рјешење или други оспорени управни акт у оригиналу. Имајући у виду наведено, Суд је оцијенио да се  оспорено прописивање достављања у прилогу тужбе овјереног оспореног управног акта не може тумачити као претјерани формализам, који би ограничио право на приступ суду, него да је овакво прописивање у циљу ефикасности поступка, који циљ је имао законодавац, а на који је указао предлагач Закона у образложењу његовог приједлога.

С обзиром на наведено, Уставни суд је оцијенио да оспорена законска одредба члана 2.  став 2. Закона о измјенама и допунама Закона о управним споровима („Службени гласник Републике Српске“ број 63/11) не повређује право грађана на једнаку судску заштиту, гарантовану чланом 16. став 1. Устава,  имајући у виду да је она прописана ради остварења легитимног циља, да постоји сразмјерност између прописаног наведеног услова и циља који се намјерава постићи, а то је ефикасна судска заштита у управним споровима. Суд је, такође, оцијенио да је ова одредба сагласна и са начелом владавине права из члана 5. став 1. алинеја 4. Устава, као и са гаранцијом заштите људских слобода и права у складу са међународним стандардима из члана 5. став 1. алинеја 1. Устава, на којима се, између осталог, темељи уставно уређење Републике Српске. Такође је Суд, на основу наведеног, оцијенио да оспорена законска одредба није несагласна са одредбом члана 6. став 1. Европске конвенције као ни са одредбом  члана 14. став 1. Међународног пакта о грађанским и политичким правима. Имајући у виду наведено Суд је оцијенио да оспорена законска одредба није несагласна  са чланом 108. став 1. Устава.

Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић. 

Број: У-25/18

27. марта 2019. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
27.3.2024.
IN MEMORIAM - Преминуо је бивши предсједник Уставног суда Републике Српске

27.3.2024.
Саопштење за јавност са 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.3.2024.
Дневни ред 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

15.3.2024.
Извјештај о реализацији плана јавних набавки за 2023. годину

8.3.2024.
Извјештај о раду Уставног суда Републике Српске за 2023. годину

28.2.2024.
Саопштење за јавност са 309. сједнице Уставног суда Републике српске

27.2.2024.
Дневни ред за 309. сједницу Уставног суда Републике Српске

22.2.2024.
Одлука о прихватању јавне набавке услуга чишћења пословних просторија (редовног чишћења и одржавања хигијене) у објекту Уставног суда Републике Срспке

22.2.2024.
О Д Л У К А О ПРИХВАТАЊУ ПОНУДЕ ЗА ЈАВНУ НАБАВКУ УСЛУГА ФИЗИЧКО-ТЕХНИЧКОГ ОБЕЗБЈЕЂЕЊА ОБЈЕКТА

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
Уставни суд Републике Српске, Драшка Божића 2, 78000 Бањалука, Република Српска, Босна и Xерцеговина
Радно вријеме: 8 до 16 часова (понедјељак – петак). Пријем поднесака у писарници и давање доступних обавјештења: 11 до 14 часова (понедјељак – петак)
 
© 2009-2023. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>