Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 27. марта 2019. године,  д о н и о   је

Р Ј Е Ш Е Њ Е

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности  члана 114. став 1. тачка 2. Закона о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 44/17 и 31/18), у дијелу који гласи „ ... уколико не изискује додатне трошкове превоза“.

О б р а з л о ж е њ е

Верица Вучковић и Винко Лучар из Превије, општина Рибник, дали су посебне, идентичне, иницијативе Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 114. став 1. тачка 2. Закона о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ број 44/17), у дијелу који гласи „ ... уколико не изискује додатне трошкове превоза“ (у иницијативама погрешно наведено: „ ... ако то не изискује додатне трошкове превоза“).

 Даваоци иницијатива истичу да су, супротно члану 14. став 2. Устава, наставници који су упућени на рад у другу школу присиљени да потпишу изјаву којом се одричу права на потраживање трошкова превоза од послодавца код којег су упућени на рад. На овај начин поменутој категорија наставника се, практично, не признаје право на надокнаду стварних трошкова превоза, због чега су, супротно члану 10. Устава, у неравноправном положају у односу на остале наставнике. Додатно, даваоци иницијатива су мишљења да је оспорено прописивање у супротности и са чланом 12. став 1. тачка 1, чланом 132. став 1. тачка 2. и чланом 173. став 5. Закона о раду, те чланом 21. Закона о платама запослених у области просвјете и културе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 31/14 и 116/16), као и чланом 29. став 2. Посебног колективног уговора за запослене у области образовања и културе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 70/16).   

Сагласно члану 9. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 114/12, 29/13 и 90/14), Суд је рјешењем број У-33/18 од 27. фебруара 2019. године одлучио да споји поступке по иницијативама бр. У-33/18 и У-20/19, те да води јединствен поступак под бројем У-33/18.

Народна скупштина Републике Српске је Суду доставила одговор у коме су наводи из иницијативе оцијењени као неосновани. Оспореним прописивањем осигурано је да ће се приликом разматрања кандидата који су технолошки вишак и њиховог распоређивања водити рачуна да се не стварају додатни трошкови који оптерећују буџет Републике, односно јединице локлане самоуправе. Такође, истиче се да одредбом члана 114. став 1. тачка 2. није прописана обавеза потписивања изјаве о одрицању од надокнаде трошкова превоза, због чега су неосновани наводи из иницијативе према којима је, у овом контексту, повријеђен члан 14. став 2. Устава. Наводи се да се у конкретном случају не ради ни о повреди члана 10. Устава, јер су сва лица која се налазе у истој правној ситуацији на исти начин третирана. Поред тога, наводи се да је законодавац, руководећи се разлозима цјелисходности и заштите општег интереса, донио оспорени Закон којим је обезбијеђено остваривање права из области основног васпитања и образовања, при чему је остао у границама својих уставних овлашћења. Такође сматрају да могуће другачије уређење предметне материје није уставноправно релевантно, те да је незадовољство одређеним законским рјешењем израз субјективног става давалаца иницијативе, па не може бити предмет оцјене уставности. Поред овога, у вези са приједлозима којима се иницијативом сугерише међусобна неусклађеност закона, у одговору се указује на ненадлежност Суда да, у складу са чланом 115. Устава, поступа у овом контексту. 

    Чланом 114. став 1. тачка 2. Закона о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 44/17 и 31/18) (у даљем тексту: Закон) је прописано да је, прије расписивања конкурса за попуну упражњеног радног мјеста за раднике из члана 113. став 1. овог закона, са пуним или непуним радним временом, директор дужан распоредити наставника школе са подручја актива директора за чијим радом је дјелимично или потпуно престала потреба у другој школи, уколико не изискује додатне трошкове превоза.

У поступку оцјењивања уставности оспорених одредаба Закона Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено: да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, да су једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да је забрањено и кажњиво свако изнуђивање признања и изјава (члан 14. став 2), да свако има право на рад и слободу рада, те да је свако слободан у избору занимања и запослења и да му је под једнаким условима доступно радно мјесто и функција (члан 39. ст. 1. и 2), да Република уређује и обезбјеђује систем јавних служби, те, између осталог, радне односе и запошљавање (тач. 11. и 12. Амандмана XXXИИ на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава).

Поред тога, Суд је имао у виду да је чланом 113. став 1. Закона прописано да директор расписује јавни конкурс за упражњено радно мјесто наставника, стручног сарадника, секретара и рачуновође обавезно посредством Завода за запошљавање Републике Српске.

Сагласно наведеним уставним овлашћењима Законом је уређена дјелатност основног васпитања и образовања као дијела јединственог васпитно-образовног система Републике Српске, оснивање и престанак рада установа основног васпитања и образовања, права, обавезе, дужности и одговорности ученика, родитеља и запослених у школи, наставни планови и програми, управљање и руковођење школом, обезбјеђивање средстава, вредновање квалитета васпитно-образовног рада, надзор над радом школе, признавање свједочанстава, те евиденција и јавне исправе.

Имајући у виду да Република уређује и обезбјеђује систем у области образовања, те да је основно образовање дјелатност од општег друштвеног интереса, Суд је утврдио да је законодавац био овлашћен да непостојањем додатних трошкова превоза, услови обавезу директора да на упражњено радно мјесто наставника, прије расписивања конкурса за попуну овог радног мјеста¸ распореди наставника школе са подручја актива директора за чијим радом је дјелимично или потпуно престала потреба у другој школи. Према оцјени Суда, законодавац је прописујући на овај начин обезбиједио равнотежу између интереса наставника за чијим је радом дјелимично или потпуно престала потреба и друштвеног интереса који подразумијева очување планираног буџетског оквира. Надаље, према становишту Суда, оспорено прописивање се, сагласно члану 10. Устава, на једнак начин односи на сва лица која се налазе у истим или сличним правним ситуацијама, чиме су створене претпоставке за њихов равноправан третман у пракси. Питања правичности, оправданости и цјелисходности оваквог законског рјешења не спадају у надлежност Суда која је утврђена чланом  115. Устава.

Надаље, Суд је утврдио да члан 114. став 1. тачка 2. Закона не прописује овлашћење послодавцу да од наставника захтијева изјаву којом се одричу права на потраживање трошкова превоза, нити су ова лица обавезана на давање предметне изјаве. С обзиром на изложено, Суд је оцијенио да се оспорена законска одредба не може довести у везу са гаранцијама из члана 14. став 2. Устава, због чега нису основани наводи из иницијативе према којима је прописивањем из члана 114. став 1. тачка 2. Закона повријеђен предметни уставни принцип. У складу са чланом 115. Устава, Суд није овлашћен за цијени евентуалну злоупотребу у примјени оспорене законске одредбе у појединачним случајевима.

Исто тако, према члану 115. Устава, Суд није овлашћен да цијени међусобну сагласност општих аката исте правне снаге, нити сагласност хијерархијски виших са хијерархијски нижим општим актима, те тако ни сагласност оспорене законске одредбе са чланом 12. став 1. тачка 1, чланом 132. став 1. тачка 2. и чланом 173. став 5. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18), те чланом 21. Закона о платама запослених у области просвјете и културе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 31/14 и 116/16), као и чланом 29. став 2. Посебног колективног уговора за запослене у области образовања и културе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 70/16).  

Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и  прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд  је, на основу члана 40. став 5.  Закона о Уставном суду Републике Српске, одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

            На основу изложеног  одлучено је као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.