Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка а), члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 27. фебруара 2019. године, донио је

 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности одредби члана 6. става 1. тач. 2, 3. и 4. и става 3. Закона о фонду солидарности за дијагностику и лијечење обољења, стања и повреда дјеце у инистранству („Службени гласник Републике Српске“ бр. 100/17 и 103/17). 

Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање међусобне сагласности одредби члана 6. става 1. тач. 2, 3. и 4. и става 3. Закона о фонду солидарности за дијагностику и лијечење обољења, стања и повреда дјеце у иностранству („Службени гласник Републике Српске“ бр. 100/17 и 103/17) са одредбама члана 136. ст. 1. и 3. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18), члана 2. став 1. тач. 2. и 4. Закона о доприносима („Службени гласник Републике Српске“ број 114/17), чл. 2, 18. и 19. Закона о удружењима и фондацијама („Службени гласник Републике Српске“ бр. 52/01 и 42/05), чл. 11. и 13. Закона о буџетском систему („Службени гласник Републике Српске“ бр. 121/12, 52/14, 103/15 и 15/16), те чл. 50. до 53. Закона о порезу на добит („Службени гласник Републике Српске“ бр. 94/15 и 1/17).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

Мира Ћајић из Сокоца дала је Уставном суду Републике Српске иницијативу покретање поступка за оцјењивање уставности члана 6. става 1. тач. 2, 3. и 4. и става 3. Закона о фонду солидарности за дијагностику и лијечење обољења, стања и повреда дјеце у инистранству („Службени гласник Републике Српске“ бр. 100/17 и 103/17), (у даљем тексту: Закон). Поменуте законске одредбе, којима је регулисано да Фонд солидарности прикупља средства, поред осталог, из посебног доприноса за солидарност на терет буџетских корисника, јавних предузећа, установа, органа управе, управних организација, те да запослени у Републици Српској могу упутити захтјев Управном одбору Фонда солидарности да их ослободи уплаћивања доприноса за солидарност из става 1. тачке 3) овог члана, а да је директор Фонда солидарности дужан то одобрити и о томе обавијестити послодавца запосленог, давалац иницијативе оспорава у односу на одредбе чл. 10, 12, 13. и 25, члана 39. ст. 1. и 5, члана 45, члана 48. ст. 1. и 4. и члана 54. Устава Републике Српске. Оваквим прописивањем законодавац је, по мишљењу даваоца иницијативе, одузео раднику право и слободу располагања са платом. Давалац иницијативе сматра да оспореним законским одредбама није предвиђен принцип добровољности, па да се запослени грађани доводе у неравноправан положај у односу на остале грађане. Поред тога, давалац иницијативе сматра да су оспорене одредбе Закона у супротности са одредбама члана 136. ст. 1. и 3. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18), члана 2. став 1. тач. 2. и 4. Закона о доприносима („Службени гласник Републике Српске“ број 114/17), чл. 2, 18. и 19. Закона о удружењима и фондацијама („Службени гласник Републике Српске“ бр. 52/01 и 42/05), чл. 11. и 13. Закона о буџетском систему („Службени гласник Републике Српске“ бр. 121/12, 52/14, 103/15 и 15/16), те чл. 50. до 53. Закона о порезу на добит („Службени гласник Републике Српске“ бр. 94/15 и 1/17). У иницијативи се истиче да нико не може располагати са платом радника без његове сагласности, да запослени грађани већ имају обавезу плаћања доприноса за здравство и доприноса за дјечију заштиту.Такође се наводи да се оспореним одредбама обезбјеђује приход предметног фонда тиме што је прописана обавеза плаћања посебне накнаде за солидарност, при чему обвезници ове накнаде формално немају статус чланова тог фонда. Истиче се да је на овај начин омогућено по истом основу двоструко опорезивање привредних субјеката и запослених. Давалац иницијативе предлаже да Суд оцијени неуставним одредбе члана 6. става 1. тач. 2, 3. и 4. и става 3. Закона о фонду солидарности за дијагностику и лијечење обољења, стања и повреда дјеце у инистранству („Службени гласник Републике Српске“ бр. 100/17 и 103/17). Такође давалац иницијативе предлаже да Суд оцијени међусобно  несагласним одредбе члана 6. става 1. тач. 2, 3. и 4. и става 3. Закона о фонду солидарности за дијагностику и лијечење обољења, стања и повреда дјеце у иностранству („Службени гласник Републике Српске“ бр. 100/17 и 103/17) са одредбама члана 136. ст. 1. и 3. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18), члана 2. став 1. тач. 2. и 4. Закона о доприносима („Службени гласник Републике Српске“ број 114/17), чл. 2, 18. и 19. Закона о удружењима и фондацијама („Службени гласник Републике Српске“ бр. 52/01 и 42/05), чл. 11. и 13. Закона о буџетском систему („Службени гласник Републике Српске“ бр. 121/12, 52/14, 103/15 и 15/16), те чл. 50. до 53. Закона о порезу на добит („Службени гласник Републике Српске“ бр. 94/15 и 1/17).                 

У одговору Народне скупштине Републике Српске наводи из иницијативе су оцијењени као неосновани зато што се погрешно и непотпуно тумаче одредбе Устава, као и оспорених законских одредби. Поред осталог, наводи се да је уставни основ за доношење предметног Закона садржан у тачки 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, те да је предметно законско рјешење сагласно наведеном уставном овлашћењу, јер је у питању посебан, а не обавезан допринос. Истиче се да је у поступку доношења предметног закона, у циљу упознавања шире јавности и заинтересованих лица са овим законом, спроведена јавна расправа и да није било другачијих приједлога у погледу начина издвајања овог посебног доприноса за солидарност. Сматрају да давалац иницијативе погрешно тумачи наводну неуставност оспорених одредби Закона о фонду солидарности за дијагностику и лијечење обољења, стања и повреда дјеце у иностранству.Такође  се истиче да давалац иницијативе неосновано предлаже да Суд оцијени  међусобну несагласност оспорених законских одредби са појединим одредбама Закона о раду, Закона о доприносима, Закона о удружењима и фондацијама, Закона о буџетском систему и Закона о порезу на добит са предметним законским рјешењем зато што Уставни суд није надлежан да цијени међусобну сагласност закона. Предлаже се да Суд не прихвати иницијативу.   

Оспореним одредбама члана 6. став 1. Закона о фонду солидарности за дијагностику и лијечење обољења, стања и повреда дјеце у иностранству („Службени гласник Републике Српске“ бр. 100/17 и 103/17) прописано је да Фонд солидарности прикупља средства из: посебног доприноса за солидарност на терет буџетских корисника, јавних предузећа, установа, органа управе, управних организација у износу од 5% цијене купљеног службеног путничког возила, осим возила МУП-а и здравствених установа (тачка 2); посебног доприноса за солидарност у износу од 0,25% нето плате запосленог лица у Републици Српској (тачка 3); буџета општина и градова у износу од 0,25% остварених пореских и непореских прихода у претходној фискалној години (тачка 4), а ставом 3. овог члана да запослени у Републици Српској могу упутити захтјев Управном одбору Фонда солидарности да их ослободи уплаћивања доприноса за солидарност из става 1. тачке 3. овог члана, а директор Фонда солидарности дужан је то одобрити и о томе обавијестити послодавца запосленог.

 Одредбама Устава Републике Српске, у односу на које давалац иницијативе оспорава одредбе Закона, утврђено је да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да су слобода и лична безбједност човјека неповредиви, и никоме се не може одузети или ограничити слобода, осим у случајевима и по поступку који су утврђени законом (члан 12), да су људско достојанство, тјелесни и духовни интегритет, човјекова приватност, лични и породични живот неповредиви (члан 13), да је зајемчена слобода мисли и опредјељења, савјести и увјерења, као и јавног изражавања мишљења (члан 25), да свако има право на рад и слободу рада, и да свако по основу рада има право на зараду, у складу са законом и колективним уговором (члан 39. ст. 1. и 5), да је свако дужан да се придржава Устава и закона, и да је свако дужан да савјесно и одговорно врши повјерену му јавну функцију (члан 45), да се права и слободе зајемчени овим уставом не могу одузети ни ограничити, ко се огријешио о људска права и основне слободе зајемчене овим уставом, лично је одговоран за то и не може се правдати ничијим наређењем (члан 48. ст. 1. и 4), те да сви облици својине имају једнаку правну заштиту (члан 54).

Одредбама Устава које су, по оцјени Суда, од значаја за оцјену уставности оспорених одредби предметног Закона, утврђено је да се уставно уређење Републике  темељи на: социјалној правди (члан 5. алин. 3), као и да Република уређује и обезбјеђује, између осталог,  социјално осигурање и друге облике социјалне заштите, здравство, бригу о дјеци и омладини, финансирање остваривања права и дужности Републике, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом (тач. 6, 12, 17. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава). Поред тога, према члану 61. Устава, Република јемчи минимум социјалне сигурности грађана и обезбјеђује функционисање и финансирање јавних служби преко фондова и буџета, у складу са законом. 

Оцјењујући оспорене законске одредбе, Суд је утврдио да оваквим прописивањем нису нарушене уставне гаранције из чл. 10, 12, 13. и 25, члана 39. ст. 1. и 5, члана 45, члана 48. ст. 1. и 4. и члана 54. Устава, на које се указује у иницијативи. Законодавац је према оцјени Суда, поступао у оквиру својих уставних овлашћења и обавеза, сагласно одредбама тачке 6, 12, 17. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, као и  члану 61. Устава. Сагласно наведеним уставним овлашћењима, а с циљем омогућавања обољелој дјеци која су држављани Босне и Херцеговине и Републике Српске и осигураници Фонда здравственог осигурања Републике Српске, којој није могуће пружити адекватну здравствену услугу у здравственим установама у Републици, као ни у другим здравственим установама са којима Фонд здравственог осигурања Републике Српске има потписан уговор, дијагностику и лијечење у иностранству, у земљама у којима дјелују здравствене установе у којима је то могуће, донесен је Закон о фонду солидарности за дијагностику и лијечење обољења, стања и повреда дјеце у иностранству. На основу овог закона основан је Фонд солидарности, одређен начин прикупљања, обрачунавања, плаћања, као и ослобађање од плаћања посебног доприноса за солидарност. Суд је цијенио да је циљ  прописивања посебног доприноса за солидарност заштита уставних гаранција о социјалној сигурности и здравственој заштити дјеце. Суд је, приликом оцјене уставности, цијенио значајним  да, када је у питању посебан допринос за солидарност, у износу од 0,25% нето плате запосленог лица у Републици Српској, законодавац је истовремено прописао начин и поступак ослобађања запосленог од обавезе плаћања овог посебног доприноса, тј. да запослени може упутити захтјев Управном одбору Фонда да га ослободи уплаћивања доприноса за солидарност из члана 6. став 1. тачка 3. Закона, који је директор Фонда солидарности дужан одобрити и о томе обавијестити послодавца запосленог. Дакле, одлука о плаћању овог посебног доприноса за солидарност остављена је запосленом на диспозицију, пошто није прописана као обавеза него као  могућност. Оваквим  прописивањем, по оцјени Суда,  законодавац је поштовао начело социјалне правде у уређивању предметних односа између појединца и друштвене заједнице, сагласно одредби члана 5. став 1. алинеја 3. Устава. Уставни суд, из наведених разлога, није  оцијенио несагласним са Уставом оспорене законске одредбе, те није прихватио  иницијативу у наведеном дијелу.

Захтјев даваоца иницијативе за покретање поступка за оцјењивање међусобне сагласности одредби члана 6. става 1. тач. 2, 3. и 4. и става 3. Закона о фонду солидарности за дијагностику и лијечење обољења, стања и повреда дјеце у иностранству („Службени гласник Републике Српске“ бр. 100/17 и 103/17) са одредбама члана 136. ст. 1. и 3. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18),, члана 2. став 1. тач. 2. и 4. Закона о доприносима („Службени гласник Републике Српске“ број 114/17), чл. 2, 18. и 19. Закона о удружењима и фондацијама („Службени гласник Републике Српске“ бр. 52/01 и 42/05), чл. 11. и 13. Закона о буџетском систему („Службени гласник Републике Српске“ бр. 121/12, 52/14, 103/15 и 15/16), те чл. 50. до 53. Закона о порезу на добит („Службени гласник Републике Српске“ бр. 94/15 и 1/17), Уставни суд, сагласно члану 115. Устава, није прихватио због ненадлежности. 

Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.  

На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.   

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић. 

Број: У-11/18

27. фебруара 2019. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
22.5.2019.
Саопштење за јавност са 243. сједнице Уставног суда Републике Српске

20.5.2019.
Дневни ред 243. сједнице Уставног суда Републике Српске

25.4.2019.
Саопштење за јавност са 242. сједнице Уставног суда Републике Српске

24.4.2019.
Дневни ред 242. сједнице Уствног суда Републике Српске

27.3.2019.
Саопштење за јавност са 241. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.3.2019.
Дневни ред 241. сједнице Уставног суда Републике Српске

27.2.2019.
Саопштење за јавност са 240. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.2.2019.
Дневни ред 240. сједнице Уставног суда Републике Српске

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2019. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>