Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

    Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 27. фебруара 2019. године, д о н и о  је

 

 Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

   Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 7. став 3. Закона о службеницима и намјештеницима у органима јединица локалне самоуправе ("Службени гласник Републике Српске" број 97/16).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

        Милорад Деспотовић из Бијељине дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 7. став 3. Закона о службеницима и намјештеницима у органима јединица локалне самоуправе ("Службени гласник Републике Српске" број 97/16). Давалац иницијативе сматра да оспорена законска одредба није у сагласности са чланом 102. став 7. Устава Републике Српске, односно да, супротно ово уставној норми, омогућава да Министарство управе и локалне самоуправе задире у права и обавезе јединица локалне самоуправе и учествује у одређивању дијела расхода локалних заједница. Поред тога, у иницијативи се наводи да је предметна законска одредба супротна и члану 240. став 3. Закона о раду, који не познаје посебан колективни уговор предвиђен чланом 7. став 3. оспореног закона.    

      У одговору на инцијативу који је доставила Народна скупштина Републике Српске износи се став да су наводи иницијативе неосновани, те да садрже погрешно тумачење уставне одредбе на коју се иницијатор позива, као и законске одредбе коју оспорава. Такође се наводи да је иницијатива неразумљива у дијелу који се односи на неусаглашеност предметне законске норме са чланом 102. став 7. Устава, будући да члан 102. Устава не садржи став 7. на који се указује. Уколико се ради о омашци подносиоца иницијативе, односно ако се иницијатива односи на тачку 7. става 1. овог члана Устава, Народна скупштина сматра да се ова уставна одредба не може довести у везу са оспореном законском одредбом, те да нису изнесени конкретни аргументи и чињенице на основу којих се оспорава усаглашеност ове норме са Уставом. У одговору се такође истиче да се према члану 102. став 2. Устава систем локалне управе уређује законом, те да је чланом 240. став 3. Закона о раду прописано да посебне колективне уговоре за републичку управу, друштвене дјелатности и јавне службе закључују Влада Републике Српске и репрезентативни синдикати грана и дјелатности, а да се према члану 2. став 2. Закона о раду одредбе овог закона, између осталог, примјењују и на запослене у органима локалне самоуправе, ако посебним законом није другачије одређено. У вези са наводима инцијативе о несагласности предметне законске норме са Законом о раду, у одговору се указује на то да, према члану 115. Устава, Уставни суд није надлежан да оцјењује међусобну сагласност општих правних аката исте правне снаге. Сходно наведеном, предлаже се да Суд не прихвати дату иницијативу као неосновану.

       Оспореним одредбом члана 7. став 3. Закона о службеницима и намјештеницима у органима јединица локалне самоуправе ("Службени гласник Републике Српске" број 97/16) прописано је да Посебни колективни уговор за запослене у области локалне самоуправе закључују Министарство управе и локалне самоуправе и репрезентативни синдикат, у складу са општим прописима о раду.   

     У поступку оцјењивања уставности оспорене законске норме Суд је узео у обзир да према одредбама тачака 12. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, радне односе, заштиту на раду, запошљавање, социјално осигурање и друге облике социјалне заштите, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Поред тога, у конкретном случају релевантна је и одредба члана 102. став 2. Устава, према којем се систем локалне управе уређује законом.

    Сагласно наведеним уставним овлашћењима, Законом о службеницима и намјештеницима у органима јединица локалне самоуправе уређена су права и обавезе из радног односа службеника и намјештеника запослених у органима јединица локалне самоуправе. Тако је овим законом прописано да се на права и дужности службеника који нису уређени овим или посебним законом или другим прописом примјењују Закон о раду, општи колективни уговор и Посебни колективни уговор за запослене у области локалне самоуправе Републике Српске (члан 7. став 1). Такође је одређено да се на права и дужности намјештеника примјењују одредбе овог закона које се односе на начела дјеловања, права и дужности, радно вријеме, одморе и одсуства, неспојивост, пробни рад, оцјену рада, распоређивање, трајање радног односа, проглашавање вишком, одговорност, мировање права из радног односа, заштиту права и др., а на права и дужности који нису уређени  овим законом примјењују се Закон о раду, општи колективни уговор и Посебни колективни уговор (члан 7. став 2). Између осталог, оспореном одредбом члана 7. став 3. овог закона уређено је питање субјеката овлашћених за закључивање Посебног колективног уговора тако што је прописано да овај уговор закључују Министарство управе и локалне самоуправе и репрезентативни синдикат, у складу са општим прописима о раду.

   Разматрајући наводе иницијативе Суд је, прије свега, утврдио да је иницијатор тачку 7. става 1. члана 102. Устава погрешно означио као став 7, јер овај члан Устава садржи само три става. Због тога је Суд оцјену оспорене законске одредбе вршио у односу на ову уставну одредбу.

     У поступку оцјењивања уставности оспорене норме члана 7. став 3. Закона о службеницима и намјештеницима у органима јединица локалне самоуправе Суд је утврдио да оваквим прописивањем није дошло до повреде члана 102. став 1. тачка 7. Устава Републике Српске. Наиме, члан 102. Устава утврђује надлежности и овлашћења јединица локалне самоуправе, па тако у ставу 1. тачка 7. овог члана, на који се указује у иницијативи, одређује да општина, у складу са законом, образује органе, организације и службе за потребе општине и уређује њихову организацију и пословање. Ова уставна одредба, која  се односи на надлежност јединице локалне самоуправе да у оквиру свог дјелокруга образује органе, организације и службе и уреди њихову организацију и пословање, не може се, по оцјени Суда, довести у везу са оспореним прописивањем којим је законодавац одредио субјекте који су овлашћени за закључивање Посебног колективног уговора за запослене у области локалне самоуправе Републике Српске.

  Суд сматра да је законодавац, сходно својим Уставом утврђеним надлежностима, овлашћен да законом уреди сва темељна питања организације и функционисања јединица локалне самоуправе. У оквиру тог овлашћења законодавац је, водећи рачуна о унапређењу и заштити појединачних права запослених лица у јединицама локалне самоуправе, као и њихових колективних права и интереса, одредио субјекте који закључују посебан колективни уговор за ову област. Прописивањем да овај уговор закључују Министарство управе и локалне самоуправе, као ресорно министарство, и репрезентативни синдикат, у складу са законом, по оцјени Суда, не задире се у Уставом утврђена права и обавезе јединица локалне самоуправе, односно не доводе се у питање овлашћења јединица локалне самоуправе утврђена чланом 102. став 1. тачка 7. Устава, као ни друге уставне одредбе које одређују њихов положај и надлежности.

  У односу на наводе иницијативе да оспорена законска одредба није у сагласности са Законом о раду, Суд указује на то да према члану 115. Устава, Уставни суд није надлежан да оцјењује међусобну сагласност појединих закона, јер се ради о прописима исте правне снаге који су донесени од стране истог доносиоца.

     С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности оспорене законске норме одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

   На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

   Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-22/18

27. фебруара 2019. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2019. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>