Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 60. став 1. тачка а) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 30. јануара 2019. године, д о н и о  је

 

О Д Л У К У

 

   Утврђује се да члан 38. ст. 4. и 5. Закона о пореском поступку Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 102/11, 108/11, 67/13, 31/14 и 44/16) није у сагласности са Уставом Републике Српске.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

      Владимир Драгичевић из Козарске Дубице и Арсеније Балтић из Бање Луке дали су Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 38. ст. 4. Закона о пореском поступку Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 102/11, 108/11, 67/13, 31/14), а накнадно и допуну иницијативе, достављену Суду послије ступања на снагу Закона о измјенама и допунама Закона о пореском поступку Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 44/16), којом траже оцјену уставности и одредбе члана 38. став 5. овог закона. У иницијативи се наводи да предметне законске одредбе нису у сагласности са чланом 63. Устава Републике Српске. Даваоци иницијативе, наиме, сматрају да је оспорено прописивање, којим се лица која имају статус повезаних лица са пореским обвезником обавезују на плаћање његове пореске обавезе уколико се од њега ова обавеза не може наплатити, супротно уставном принципу да се обавеза плаћања пореза утврђује према економској снази обвезника. Такође истичу да предметна норма доводи до ситуације у којој су лица која по овом закону имају статус повезаних лица са пореским обвезником одговорна за плаћање његове пореске обавезе, иако немају никакав утицај на настанак и висину те обавезе, нити сазнање о њој. Поред тога, наводи се да оспорене законске одредбе нису у сагласности са  чланом 1. Протокола број 1, уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Успостављање овакве одговорности, по мишљењу иницијатора, представља стављање несразмјерног имовинског терета на повезано лице, тако да у овом случају не постоји правична равнотежа између општег интереса државе и имовинских права појединца. У иницијативи се такође износи став да оспорено прописивање није у сагласности са начелом владавине права, које је утврђено чланом 5. став 1. алинеја 4. Устава, а на којем се заснива уставно уређење Републике Српске. Сходно наведеном, предлаже се да Суд утврди да оспорене законске одредбе нису у сагласности са Уставом.

      Поступајући по иницијативи, Суд је рјешењем број У-30/16 од 26. октобра 2016. године одлучио да покрене поступак за оцјену уставности члана 38. ст. 4. и 5. Закона о пореском поступку Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 102/11, 108/11, 67/13, 31/14 и 44/16), јер је сматрао да постоје разлози да се у поступку пред Судом оцијени да ли су предметне законске норме у сагласности са Уставом Републике Српске.

     Народна Скупштина Републике Српске није доставила одговор на рјешење о покретању поступка.

   Оспореним одредбама Закона о пореском поступку Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 102/11, 108/11, 67/13, 31/14 и 44/16) прописано је: да повезано лице одговара за обавезе пореског обвезника у случајевима када је утврђено да се пореска обавеза не може наплатити из новчаних средстава, покретне или непокретне имовине, хартија од вриједности или личних примања пореског обвезника (члан 38. став 4), те да у случају из става 4. овог члана, Пореска управа рјешењем о плаћању пореских обавеза из члана 40. овог закона утврђује да наплата утврђених пореских обавеза од пореског обвезника није могућа ни на један од законом прописаних начина, утврђује статус повезаног лица и налаже повезаном лицу да плати утврђену пореску обавезу у року од 30 дана од дана достављања рјешења (члан 38. став 5).  

         Приликом оцјењивања уставности оспорених законских одредаба Суд је имао у виду  гаранције из члана 5.  став 1. Устава, према коме се уставно уређење Републике темељи на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима (алинеја 1), социјалној правди (алинеја 3) и владавини права (алинеја 4). Суд је у конкретном случају такође узео у обзир и слиједеће уставне норме: да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом (члан 49. став 1); да Република мјерама економске и социјалне политике подстиче економски развој и повећање социјалног благостања грађана (члан 51); да Република и општина буџетом утврђују јавне приходе и јавне расходе, а средства буџета су порези, таксе и други законом утврђени приходи (члан 62); да је обавеза плаћања пореза и других дажбина општа и да се утврђује према економској снази обвезника (члан 63); да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, порески систем, организацију, надлежност и рад државних органа, финансирање остваривања права и дужности Републике, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом (тачке 6, 7, 10, 17. и 18.  Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава).

        Поред тога, Суд је у конкретном случају као релевантну узео у обзир и одредбе члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, према којем свако физичко или правно лице има право на мирно уживање своје имовине, нико не смије бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и то само под условом предвиђеним законом и општим начелима међународног права (став 1), а претходне одредбе ни на који начин не умањују право државе да примијени законе које сматра потребним да би уредила употребу имовине у складу са општим интересом или за осигурање плаћања пореза, других доприноса или казни. (став 2).

         Полазећи од цитираних уставних норми Суд је утврдио да су, сагласно наведеним уставним овлашћењима, Законом о пореском поступку Републике Српске уређени организација, надлежност, права и обавезе Пореске управе Републике Српске, права и обавезе пореских обвезника, порески поступак, плаћање пореских обавеза, редовна и принудна наплата пореских обавеза, пореска контрола, поступак по правном лијеку и надзор и прекршаји из области пореза у Републици Српској. Законодавац је овим законом, између осталог, прописао и начин подношења пореске пријаве (чл. 30 - 33), доспјелост и измирење пореске обавезе (чл. 34 - 38), као и поступак плаћања (чланови 42 - 46).

        Уређујући питање начина измирења пореске обавезе, оспореним чланом 38. ст. 4. и 5. предметног закона законодавац је прописао да за пореску обавезу обвезника одговара лице које се у односу на њега налази у статусу повезаног лица у смислу одредаба овог закона, и то у случају када се утврди да се пореска обавеза не може наплатити од пореског обвезника ни на који законом предвиђен начин. У вези с тим, ради утврђивања значења појма повезаних лица по овом закону, као и циља који је имао законодавац код прописивања оспорених одредби, Суд је разматрао као релевантне  и  остале одредбе члана 38. Закона.

      У том смислу, Суд је утврдио да је одредбом члана 38. став 1. тачке а) и б) овог закона, прописано да се повезаним лицима, у смислу овог закона, сматрају: чланови породице пореског обвезника, лице које контролише обвезника, лице које контролише обвезник или лице које је под заједничком контролом са обвезником. Према одредби  члана 38. став 2. Закона, чланови породице пореског обвезника из става 1. тачка а) овог члана су супружник пореског обвезника, сродници по крви у правој линији, браћа и сестре, усвојеници и њихови потомци који живе у заједничком домаћинству са пореским обвезником.  Одредбом става 3. члана 38. овог закона прописано је да контрола из става 1. тачка б) овог члана значи власништво, директно или путем једног или више правних лица, од најмање 50% вриједности имовине или најмање 50% гласова акционара правног лица које је у питању, на начин да се сматра да лице посједује све акције које директно или индиректно посједују чланови његове породице.

     Према члану 40. Закона, чије одредбе је законодавац ставио у везу са чланом 38. став 5. Закона, рјешењем о плаћању пореских обавеза након извршене пореске контроле, Пореска управа утврђује пореску обавезу и налаже пореском обвезнику да плати утврђену пореску обавезу у року од 30 дана од дана достављања рјешења (став1); рјешење из става 1. овог члана не доноси се за обавезе пријављене у смислу члана 39. ст.1. и 2. овог закона (став 2); ако два или више лица солидарно одговарају за обавезу, онда се рјешење за плаћање пореске обавезе доноси за свако од њих, а плаћање цјелокупне обавезе може вршити било које од њих (став 3).

    Оцјењујући уставност оспорених законских одредаба Суд је утврдио да чланом 38. ст. 4.  Закона о пореском поступку, осим одређивања круга повезаних лица и прописивања само једног основа ‒ да се Пореска управа није могла намирити од пореског обвезника, законодавац није одредио никакве узрочно-посљедичне везе на основу којих би се засновала одговорност повезаног лица за плаћање неизмирене пореске обавезе пореског обвезника. По оцјени Суда, овом законском одредбом није јасно и предвидљиво утврђен правни основ одговорности повезаног лица које, сходно овој норми, одговара својом имовином без обзира на његово учешће у било каквим пословима или трансакцијама са пореским обвезником и без икаквог његовог утицаја или доприноса. На основу норме из члана 38. став 4. предметног закона, повезано лице не може са сигурношћу знати када улази у поље примјене ових норми. Наиме, овом законском одредбом, по оцјени Суда, није прецизно формулисано које је од повезаних лица и по којем основу, осим чињенице повезаности, у обавези да умјесто пореског обвезника плати његову пореску обавезу као супсидијарни платац, како би се грађанима пружио одговарајући степен заштите од арбитрарног одлучивања пореских органа. Суд је мишљења да се не може ставити овако велик и неограничен терет на повезана лица само из разлога што имају својство члана породичног домаћинства или су преко чланства у правном лицу у интересном односу са пореским обвезником, уз истовремено изостављање доказивања релевантног каузалног односа између пореског обвезника и повезаног лица. Суд сматра да није спорно прописивање круга повезаних лица, али правни основ за њихово обавезивање за плаћање пореског дуга за члана породице или за порески дуг привредног друштва, по оцјени Суда, не може бити заснован искључиво на самој чињеници повезаности са пореским обвезником. Законодавац је, по мишљењу овог суда, овлашћен да, у оквиру својих уставних овлашћења, предузме одговарајуће мјере како би заштитио фискални интерес Републике и спријечио потенцијалне злоупотребе у смислу избјегавања извршења пореских обавеза. Међутим, приликом прописивања таквих мјера мора утврдити јасне и прецизне критеријуме, како би те законске норме испуњавале све гаранције Устава Републике Српске и међународних стандарда о заштити људских права. 

Имајући у виду да правна сигурност, као један од најважнијих сегмената начела владавине права из члана 5. алинеја 4. Устава, захтијева да правна норма буде јасна, прецизна, доступна адресатима и за њих предвидљива, тј. таква да они могу стварно и конкретно знати своја права и обавезе, како би у складу са њима могли поступати, Суд је утврдио да оспорени члан 38. став 4. предменог закона није у сагласности са овом одредбом Устава. Према оцјени Суда, оспорена законска норма у супротности је и са начелом заштите имовинских права из члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију, које одредбе постављају захтјеве сразмјерности приликом задирања државе у право на имовину грађана, кад је то у општем интересу. Принцип сразмјерности подразумијева да ограничење права на имовину мора бити разумно и такво да се постигне легитимна сврха да је неопходно ради остваривања постављеног циља и терет који се намеће не смије бити претјеран. Због тога, не смије бити нарушена правична равнотежа између јавног интереса и имовинских интереса физичких и правних лица, односно на адресате оспорене норме не смије пасти превише велики терет у односу на циљ који се њоме жели постићи. Ови услови, по оцјени Суда, у конкретном случају нису испуњени, тако да оспорено прописивање може довести до нарушавања имовинских права субјеката који имају статус повезаних лица са пореским обвезником.

  По оцјени Суда, овакво прописивање је супротно  и гаранцијама из  члана 10. Устава из разлога што су оспореном законском одредбом повезана лица, као грађани, доведени у  неравноправни положај у праву на заштиту права својине само по основу тог својства у односу на пореске обвезнике, који нису измирили своју пореску обавезу. Суд је такође оцијенио да је у конкретном случају дошло и до повреде члана 48. став 1. Устава, којим се гарантује да се права и слободе зајемчени овим уставом не могу одузети ни ограничити, те члана 49. Устава, којим је прописано да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом (став 1), а да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (став 2).

    Поред тога, Суд је оцијенио да ни став 5. члана 38. оспореног закона, који је у функцији реализације става 4. овог члана, није у сагласности са Уставом Републике Српске. По свом садржају, одредба става 5. у потпуности чини цјелину са ставом 4. члана 38. и системски је везана за ту норму, тако да самостално не може егзистирати. Имајући у виду ову чињеницу, те узимајући у обзир да је овом одлуком став 4. члана 38. оцијењен неуставним, Суд је оцијенио да из истих, напријед изложених разлога, ни одредба става 5. члана 38. Закона о пореском поступку није у сагласности са Уставом.  

      На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.

     Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

 

Број: У-30/16                                                                                          ПРЕДСЈЕДНИК           

30. јануар 2019. године                                                                        УСТАВНОГ СУДА

        

                                                                                                            Мр Џерард Селман с.р.

Актуелно
27.2.2019.
Саопштење за јавност са 240. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.2.2019.
Дневни ред 240. сједнице Уставног суда Републике Српске

30.1.2019.
Саопштење за јавност са 239. сједнице Уставног суда Републике Српске

29.1.2019.
Дневни ред 239. сједнице Уставног суда Републике Српске

20.12.2018.
Саопштење за јавност са 238. сједнице Уставног суда Републике Српске

18.12.2018.
Дневни ред 238. сједнице Уставног суда Републике Српске

28.11.2018.
Саопштење за јавност са 237. сједнице Уставног суда Републике Српске

27.11.2018.
Дневни ред 237. сједнице Уставног суда Републике Српске

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2019. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>