Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 30. јануара 2019. године, д о н и о  је

 Р Ј Е Ш Е Њ Е

        Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности и законитости члана 3, члана 9. став 4, члана 13, члана 42, члана 43, члана 93, члана 94. став 4, члана 95. и члана 96. Колективног уговора за запослене у Јавној установи Завод за запошљавање Републике Српске број 01.1/0354-3163/17 од 6. јуна 2017. године и Правилника о унутрашњој организацији ЈУ Завод за запошљавање Републике Српске број 01.1/0106-3263-5/17 од 20. јула 2017. године.

О б р а з л о ж е њ е

          Славица Лукић из Бијељине је иницијативом од 19. јануара 2018. године и допуном иницијативе од 19. фебруара 2018. године тражила да Уставни суд Републике Српске оцијени уставност и законитост члана 3, члана 9. став 4, члана 13, члана 42, члана 43, члана 93, члана 94. став 4, члана 95. и члана 96. Колективног уговора за запослене у Јавној установи Завод за запошљавање Републике Српске број 01.1/0354-3163/17 од 6. јуна 2017. године, који су закључили Синдикална организација ове јавне установе и директор Установе и Правилника о унутрашњој организацији ЈУ Завод за запошљавање Републике Српске број 01.1/0106-3263-5/17 од 20. јула 2017. године, који је донио директор ове установе. У иницијативи и допуни иницијативе се наводи да оспорени акти нису у сагласности са члановима 6, 15, 17. и 18. Закона о систему јавних служби ("Службени гласник Републике Српске" бр. 68/07, 109/12 и 44/16), затим са чланом 10. и чланом 11. став 1. Закона о посредовању у запошљавању и правима за вријеме незапослености ("Службени гласник Републике Српске" бр. 30/10 и 102/12) и члановима 3, 7, 9, 10, 39. и 238. Закона о раду ("Службени гласник Републике Српске" број 1/16). Давалац иницијативе, наиме, сматра да одредбе чл. 42. и 43. оспореног колективног уговора нису у сагласности са чланом 7. Закона о раду, који дефинише садржај колективног уговора и акта о систематизацији радних мјеста, као и начин на који се, на основу посебног колективног уговора за одређену дјелатност, закључује колективни уговор код послодавца. Истиче да одредбе о систематизацији радних мјеста не могу бити садржај колективног уговора код послодавца, већ је то материја која се регулише посебним актом. Надаље, указује да се чланом 93. овог акта уређује примјена Правилника о унутрашњој организацији и систематизацији радних мјеста који у вријеме закључивања предметног колективног уговора још није био донесен. У погледу члана 94. став 4, којим је прописана обавеза Завода за запошљавање да у року од 60 дана донесе правилник о раду, у иницијативи се износи став да је ова норма супротна члану 3. Закона о раду. У односу на остале оспорене одредбе предметног колективног уговора давалац иницијативе није навела у чему се конкретно огледа повреда закона на које се указује у иницијативи, односно паушално се износи став да су ове норме супротне наведеним законима. Оспоравајући Правилник о унутрашњој организацији ЈУ Завод за запошљавање Републике Српске  давалац иницијативе наводи да је овај акт донесен у незаконито проведеном поступку, јер приликом његовог доношење није прибављена сагласност Управног одбора Завода за запошљавање, што је супротно члану 11. став 1. Закона о посредовању у запошљавању и правима за вријеме незапослености. Поред тога, у претежном дијелу иницијативе и допуне иницијативе оспорава се примјена предметног колективног уговора и правилника, те се наводе примјери распоређивања радника на поједина радна мјеста у Заводу на основу ових аката.

          У одговору на инцијативу који је у погледу оспореног Колективног уговора за запослене у ЈУ Завод за запошљавање Републике Српске доставила Синдикална организација ове установе наводи се да је овај акт донесен и потписан у законској процедури која је прописана Законом о раду, да је у цијелости усаглашен са Уставом и законом, те да је објављен на огласној табли Завода 20. јула 2017. године. Поред тога, у одговору је детаљно изнесена процедура закључивања овог колективног уговора, без очитовања о појединим оспореним одредбама.

       ЈУ Завод за запошљавање Републике Српске у одговору на иницијативу наводи да давалац иницијативе неосновано, произвољно и паушално оспорава предметни колективни уговор, те да се иницијатива заснива на неутемељеним тврдњама. Износи став да ниједан сегмент члана 3. овог уговора није у супротности са одредбама Закона о систему јавних служби и Закона о посредовању у запошљавању и правима за вријеме незапослености на које се позива иницијатор. Такође наводи да прописивањем из ове норме није дошло до повреде члана 9. Закона о раду, како то сматра давалац иницијативе, јер не доводи до умањења права радника, већ штити њихов радноправни статус и даје већи обим права од оног прописаног Законом о раду. У погледу члана 9. став 4. оспореног уговора у одговору се истиче да је ова одредба у цијелости сагласна релевантној норми Закона о раду, док се у односу на члан 13. наводи да је оваквим прописивањем обезбијеђена заштита радницима Завода који су засновали радни однос на неодређено вријеме, а буду именовани на неку од руководећих радних мјеста у Заводу, односно да омогућава да се по истеку периода на који су именовани врате на претходно радно мјесто. Надаље, у одговору се износи став да су наводи иницијатора у вези са члановима 42. и 43. предметног колективног уговора конфузни, те не указују са којим Уставним и законским одредбама нису у сагласности. У погледу члана 93. наводи се да ова норма није у супротности са чланом 7. Закона о раду који дефинише садржину колективног уговора, како то сматра давалац иницијативе, јер оспорени уговор одређује основна права радника, начин њиховог остваривања, међусобне односе учесника у доношењу овог акта, као и друга питања од значаја за утврђивање односа између послодавца и радника, што је сагласно наведеној законској норми. У одговору се такође износи мишљење да су наводи иницијативе у односу на члан 94. став 4. и члан 96. оспореног колективног уговора неосновани и произвољни, те да су ове норме у цијелости сагласне релевантним нормама Закона о раду.

          Оспорени Правилник о унутрашњој организацији ЈУ Завод за запошљавање Републике Српске је, по мишљењу његовог доносиоца, донесен у процедури прописаној Законом о систему јавних служби, на основу члана 27. тачка 20. Статута ове установе, уз претходну сагласност надлежног министарства. У вези са наведеним, у одговору се указује на то да ниједна законска одредба не предвиђа сагласност Управног одбора на овај правилник, већ је Законом о систему јавних служби прописано да у конкретном случају оснивач даје сагласност на акт о организацији и систематизацији радних мјеста.

        Сходно наведеном, предлаже се да Суд не прихвати дату иницијативу као неосновану.

        Колективни уговор за запослене у ЈУ Завод за запошљавање Републике Српске број 01.1/0354-3163/17 од 6. јуна 2017. године закључили су, на основу члана 3. став 1. и члана 240. тачка 4. Закона о раду ("Службени гласник Републике Српске" број 1/16) и члана 27. Статута ЈУ Завод за запошљавање Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 49/16), Синдикална организација овог завода заступана по предсједнику и послодавац ЈУ Завод за запошљавање Републике Српске, који заступа директор. Оспореним одредбама овог акта прописано је: да се закључивањем уговора о раду између Завода и радника заснива радни однос у Заводу; да када се у Заводу укаже потреба за попуњавањем упражњеног радног мјеста и заснивањем радног односа са новим радником, а попуњавање се не може извршити унутрашњом прерасподјелом и под условима из Колективног уговора, директор ће расписати јавни конкурс, у складу са посебним актом; да ће начин попуњавања реизборних радних мјеста (замјеник директора, помоћници директора и руководиоци филијала) директор Завода вршити на начин и у складу са посебним актом; да ће избор конкурсне процедуре (интерни или јавни конкурс) директор Завода утврдити доношењем посебне одлуке (члан 3. ст. 1, 2, 3. и 4), да се изузетно од става 2. члана 9, уговор о раду на одређено вријеме може закључити на период дужи од 24 мјесеца ако је потребно замијенити привремено одсутног радника, до његовог повратка, затим ако се ради на пројекту чије је трајање унапријед одређено, до његовог завршетка, а најдуже до 60 мјесеци, као и незапосленом коме до испуњавања једног од услова за остваривање права на старосну пензију недостаје 5 година, најдуже до испуњења услова, у складу са прописима о пензијском и инвалидском осигурању (члан 9. став 4), да се радник Завода који је засновао радни однос на неодређено вријеме, а који буде именован на неко од руководећих радних мјеста у Заводу, враћа на радно мјесто за које је имао закључен уговор о раду прије именовања или неко друго радно мјесто у мјесту рада у складу са стручном спремом и осталим условима (члан 13), да приправник има право на плату најмање у висини 80% основне плате за послове за које је закључио уговор о раду, као и на накнаду трошкова и друга примања у складу са уговором о раду (члан 42). Чланом 43. прописано је да су коефицијенти за обрачун плате утврђени на основу платне групе и подгрупе Закона о платама запослених у јавним службама Републике Српске, те је сачињен табеларни приказ који садржи радна мјеста у Заводу, потребну стручну спрему за поједина радна мјеста, те коефицијенте за обрачун плате. Према члану 93. овог уговора, раднику ће се обрачунати плата у складу са стручном спремом која је Уговором одређена уколико је Правилником о унутрашњој организацији и систематизацији радних мјеста предвиђена алтернативна стручна спрема за неко радно мјесто. Оспореним чланом 94. став 4. и чланом 95. прописано је да је Завод дужан донијети Правилник о раду у року од 60 дана од дана отказивања истог од стране Синдикалне организације Завода, да је Завод дужан да у року од 60 дана од дана ступања на снагу овог колективног уговора донесе посебан акт у складу са чланом 64. овог уговора, те да ће се до доношења акта из претходног става примјењивати одредбе Закона о раду, Посебног колективног уговора за запослене у јавним службама Републике Српске и Правилника о дисциплинској и материјалној одговорности радника Завода, које нису у супротности са законом. Према члану 96. овог акта, ступањем на снагу овог колективног уговора престаје да важи Правилник о раду ЈУ Завод за запошљавање Републике Српске број 06-144/1 од 24. јануара 2013. године, Правилник о измјенама и допунама Правилника о раду број 06-701/13 од 22. фебруара 2013. године, број 06-4105/13 од 16. јула 2013. године, број 06-7067/13 од 25. октобра 2013. године, број 06-4491/14 од 3. септембра 2014. године и број 201/15 од 10. фебруара 2015. године.

           Оспорени Правилник о унутрашњој организацији ЈУ Завод за запошљавање Републике Српске број 01.1/0106-3263-5/17 од 20. јула 2017. године донио је директор ове установе на основу члана 27. тачка 20. Статута ЈУ Завод за запошљавање Републике Српске. Овим правилником утврђена је унутрашња организација ове установе, назив и састав организационих јединица, дјелокруг рада и руковођење организационим јединицама, овлашћења и одговорности радника, систематизација радних мјеста и опис послова, услови и број извршилаца за обављање послова, као и остала питања од значаја за организацију, систематизацију и пословање Завода.

  У поступку оцјењивања уставности и законитости оспорених аката Суд је имао у виду да према члану 39. ст. 1, 4. и 5. Устава Републике Српске свако има право на рад и слободу рада, запосленима може престати радни однос противно њиховој вољи на начин и под условима који су утврђени законом и колективним уговором, те да свако по основу рада има право на зараду, у складу са законом и колективним уговором. Надаље, чланом 41. Устава гарантована је слобода синдикалног организовања и дјеловања, а тачком 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, утврђено је да Република, између осталог, уређује и обезбјеђује радне односе, заштиту на раду и запошљавање. Према члану 108. став 2. Устава, прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом.

     Према Закону о раду (“Службени гласник Републике Српске” број 1/16), овим законом уређују се радни односи, права, обавезе и одговорности из радног односа и други односи по основу рада у Републици Српској, ако посебним законима није другачије одређено; радни однос је однос између послодавца и радника и заснива се закључивањем уговора о раду, одлуком о пријему, одлуком о избору и именовању, и другим правним основом уређеним посебним законом; права из радног односа настају даном када радник ступи на рад по једном од правних основа из става 2. овог члана; права, обавезе и одговорности  из радног односа уређују се и колективним уговором, а правилником о раду и уговором о раду само када је то овим законом одређено (члан 1). Према члану 2. став 2. овог закона, одредбе овог закона примјењују се и на запослене у републичким органима, органима локалне самоуправе и јавним службама, ако посебним законом није другачије одређено. Надаље, прописано је да се колективним уговором закљученим између синдиката и послодавца у складу са законом уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, начин и поступак њиховог остваривања и међусобни односи учесника колективног уговора (члан 3. став 1), те да одредбе правилника о раду престају да важе ступањем на снагу колективног уговора закљученог између послодавца и синдиката којим су иста питања уређена (члан 3. став 7) да колективни уговор, правилник о раду и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се раднику дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом, те да се колективним уговором, правилником о раду и уговором о раду могу да утврде друга или пропишу повољнија права и повољнији услови рада од оних утврђених овим законом, осим ако то законом није изричито забрањено (члан 9). Поред наведеног, одредбом члана 39. став 1. прописано је да у циљу заснивања радног односа чије је трајање унапријед одређено објективним разлозима који су оправдани роком, извршењем тачно одређеног посла или наступањем унапријед одређеног догађаја, послодавац и радник могу закључити уговор о раду на одређено вријеме. Ставом 4. овог члана одређено је да се изузетно уговор о раду на одређено вријеме може закључити на период дужи од 24 мјесеца ако је то потребно због замјене привремено одсутног радника, затим за рад на пројекту чије је трајање унапријед одређено, до завршетка пројекта – најдуже 60 мјесеци, те са незапосленим коме до испуњења једног од услова за остваривање права на старосну пензију недостаје до пет година, најдуже до испуњења услова, у складу са прописима о пензијском и инвалидском осигурању. Према члану 238. ст. 1. колективним уговором, у складу са законом и другим прописима, уређују се права, обавезе и одговорности из радног односа, поступак измјена и допуна колективног уговора, међусобни односи учесника колективних уговора и друга питања од значаја за уређивање односа између радника и послодавца.

    У конкретном случају Суд је узео у обзир и релевантне одредбе Закона о систему јавних служби ("Службени гласник Републике Српске" бр. 68/07, 109/12 и 44/16) којим је прописано: да се јавном службом, у смислу овог закона, сматрају установе, предузећа и други облици организовања утврђени законом, који обављају дјелатности од општег интереса којим се обезбјеђује остваривање права и дужности физичких и правних лица, као и остваривање другог законом утврђеног интереса (члан 2. став 1), да је установа коју оснива Република и/или јединица локалне самоуправе као једини оснивач јавна установа (члан 13), да су органи установе управни одбор и директор, ако законом није другачије одређено (члан 15), да управни одбор доноси статут установе, одлучује о пословању установе, разматра и усваја извјештај о пословању и годишњи обрачаун, доноси програм рада и финансијски план установе, одлучује о коришћењу средстава, у складу са законом и статутом установе (члан 17), да директор руководи установом, представља и заступа установу и одговоран је за законитост њеног рада (члан 18. став 1), да оснивач даје сагласност на статут установе и на акт о организацији и систематизацији радних мјеста (члан 19. став 1. тач. 2. и 4), те да ако је оснивач установе Република, сагласности из тач. 1. и 2. став 1. овог члана даје Влада, а из тач. 3. и 4. надлежно министарство (члан 19. став 2).

    Надаље, Законом о посредовању у запошљавању и правима за вријеме незапослености ("Службени гласник Републике Српске" бр. 30/10 и 102/12) прописано је да јавна овлашћења, као и организационе, стручне и друге послове у области запошљавања у Републици прописане овим законом обавља Завод за запошљавање Републике Српске (члан 6), да је Завод јавна установа основана у складу са законом, да је оснивач Завода Влада, те да се статутом и правилником о унутрашњоњј организацији Завода ближе уређују послови Завода, организација рада и друга питања од значаја за рад Завода (члан 7).

     Поред наведеног, Суд је такође узео у обзир да је чланом 2. тачка в) Закона о платама запослених у јавним службама Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 31/14 и 116/16), који је био на снази у вријеме закључивања предметног колективног уговора, као и чланом 2. тачка 3) Закона о платама запослених у јавним службама Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 66/18), који је сада на снази, прописано је да се овај закон примјењује на запослене у ЈУ Завод за запошљавање Републике Српске.

    Оцјењујући одредбе члана 3, члана 9. став 4. и члана 13. оспореног колективног уговора, Суд је оцијенио да овакво прописивање није супротно законским одредбама на које се паушално позива давалалац иницијативе. Посебно, ове норме, по оцјени Суда, нису несагласне члану 9. Закона о раду, на који се указује у иницијативи, јер не одређују мањи обим права, нити неповољније услове рада од оних који су прописани законом, дакле не доводе у питање гаранције из Закона о раду о обиму права запослених који се може одредити колективним уговором. Поред тога, оспорени члан 9. став 4. је по свом садржају идентичан норми члана 39. став 4. Закона о раду, односно на потпуно исти начин регулише питање рада на одређено вријеме на период дужи од 24 мјесеца.

    Суд је оцијенио да ни прописивањем из оспорених чланова 42. и 43. овог акта није нарушено начело законитости. Наиме, приликом оцјењивања члана 42. Колективног уговора, Суд је имао у виду да је чланом 48. став 3. Закона о раду прописано да за вријеме приправничког стажа приправник има право на плату и сва друга права из радног односа, у складу са законом, општим актом и уговором о раду. Истовремено, одредбама члана 12. Закона о платама запослених у јавним службама Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 31/14 и 116/16), који је био на снази у вријеме закључивања предметног колективног уговора, као и чланом 12. важећег Закона о платама запослених у јавним службама Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 66/18), прописано је да се приправнику са високим, вишим и средњим образовањем одређује основна плата у износу од 80% основне плате одређене за радно мјесто из члана 11. овог закона. Имајући у виду неведено, те начин на који је питање основне плате приправника уређено чланом 42. оспореног уговора, Суд је утврдио да ове норма није супротна релевантним законским одредбама.

    У вези са чланом 43. предметног колективног уговора давалац иницијативе оспорава чињеницу да је у саставу ове норме табеларни преглед радних мјеста у ЈУ Завод за запошљавање Републике Српске са потребном стручном спремом и коефицијентима за обрачун плате за поједина радна мјеста у овој установи, наводећи да систематизација радних мјеста мора бити прописана посебним актом, те да не може бити садржана у овом колективном уговору, јер је то супротно члану 7. Закона о раду. Истовремено, у иницијативи се не оспорава садржај ове норме, односно начин на који су регулисана ова питања. Разматрајући ове наводе Суд је имао у виду да су Законом о платама запослених у јавним службама Републике Српске, који се примјењује на ЈУ Завод за запошљавање Републике Српске, уређени начин утврђивања и висина плата запослених у јавним службама које врше јавна овлашћења из, између осталог, и области рада, те да су овим законом прописани платни коефицијенти за платне групе и подгрупе за руководиоце јавних служби, запослене који руководе унутрашњим организационим јединицама, савјетнике директора, те за остале запослене. У вези с тим Суд је такође имао у виду да је чланом 43. Колективног уговора прописано да су коефицијенти за обрачун плате утврђени на основу платне групе и подгрупе Закона о платама запослених у јавним службама Републике Српске, тако да се ова норма у суштини односи на платне коефицијенте који су већ уређени овим законом. Поред тога, суд је узео у обзир и то да су систематизација радних места, опис послова, услови за њихово обављање, број извршилаца и остала питања од значаја за организацију, систематизацију и пословање ЈУ Завода за запошљавање Републике Српске детаљно уређени посебним актом, односно Правилником о унутрашњој организацији ове јавне установе. Дакле, имајући у виду све наведено, Суд је оцијенио да прописивање из члана 43. оспореног колективног уговора није супротно члану 7. Закона о раду, како то сматра давалац иницијативе, односно да чињеница што ова норма садржи преглед радних мјеста, потребне стручне спреме и платне коефицијенте не чини је неуставном и незаконитом.

     Приликом оцјене члана 93. оспореног уговора Суд је такође утврдио да оваквим нормирањем није доведено у питање начело законитости. По оцјени овог Суда, одредба става 1. овог члана је у функцији заштите права радника, те не одређује мањи обим права и неповољније услове рада од оних утврђених законом. Питање да ли је у вријеме закључивања овог колективног уговора био донесен Правилник о унутрашњој организацији и систематизацији радних мјеста у Заводу, које се потенцира у иницијативи, није од значаја за оцјену уставности и законитости ове одредбе. Исто тако, Суд је оцијенио да одредба става 2. члана 93, којом се прописује непосредна примјена Закона о раду, Закона о платама запослених у јавним службама Републике Српске и Посебног колективног уговора за запослене у јавним службама Републике Српске за питања која нису регулисана оспореним колективним уговором не представља повреду ниједне законске, нити уставне одредбе.

    Оцјењујући члан 94. став 4. и члана 96. предметног колективног уговора, Суд је имао у виду одредбе члана 3. став 2. Закона о раду, којим је прописано под којим условима се правилником о раду, у складу са законом, уређују права, обавезе и одговорности из радног односа. Како из ових одредаба произлази, правилник о раду се доноси уколико код послодавца није закључен колективни уговор са синдикатом, ако синдикат није основан, или не испуњава услове репрезентативности. Поред тога, Суд је у конкретном случају узео у обзир и норму става 7. истог члана Закона о раду, према којем одредбе правилника о раду престају да важе ступањем на снагу колективног уговора закљученог између послодавца и синдиката којим су уређена иста питања. Полазећи од наведених законских одредаба Суд је оцијенио да прописивање из оспореног члана 94. став 4, којим је одређен рок за доношење Правилника о раду у случају отказивања Колективног уговора од стране Синдикалне организације Завода, није несагласно члану 3. Закону о раду, како то сматра давалац иницијативе. Оспорена норма је, осим тога, у функцији јачања улоге синдиката и колективног преговарања, са циљем унапређења и заштите права радника. У вези са наведеном оцјеном Суд је утврдио да је и члан 96. овог колективног уговора, којим је прописано да његовим ступањем на снагу престаје да важи Правилнк о раду ЈУ Завода за запошљавање Републике Српске (са измјенама и допунама), у сагласности са Законом о раду, јер јер чланом 3. став 7. овог закона децидирано прописано да одредбе правилника о раду престају да важе ступањем на снагу колективног уговора закљученог између послодавца и синдиката којим су уређена иста питања.

    У односу на члан 95. оспореног колективног уговора давалац иницијативе није навела у чему се огледа његова несагласност са законом. У погледу норми овог члана, који је сврстан у прелазне и завршне одредаба, а прописује рок у којем је Завод обавезан донијети посебан акт из члана 64. овог уговора, те одређује непосредну примјену Закона о раду, Посебног колективног уговора за запослене у јавним службама Републике Српске и Правилника о дисциплинској и материјалној одговорности радника Завода до доношења тог акта ‒ Суд је оцијнио да нема повреде ниједне законске, нити уставне одредбе.

    Оспоравајући Правилник о унутрашњој организацији ЈУ Завод за запошљавање Републике Српске давалац иницијативе наводи да је овај акт донесен у незаконито проведеном поступку, јер приликом његовог доношење није прибављена сагласност Управног одбора Завода за запошљавање, што је, по њеном мишљењу, супротно члану 11. став 1. Закона о посредовању у запошљавању и правима за вријеме незапослености.

    Разматрајући ове наводе Суд је имао у виду да према члану 17. Закона о систему јавних служби ("Службени гласник Републике Српске" бр. 68/07, 109/12 и 44/16) управни одбор доноси статут установе, одлучује о пословању установе, разматра и усваја извјештај о пословању и годишњи обрачун, доноси програм рада и финансијски план установе и одлучује о коришћењу средстава, у складу са законом и статутом установе. Надаље, чланом 19. став 1. тачка 4. овог закона прописано је да оснивач даје сагласност на акт о организацији и систематизацији радних мјеста, а ставом 2. овог члана да ако је оснивач установе Република, сагласност из тачке 4. даје надлежно министарство. Поред тога, у конкретном случају Суд је имао у виду и релевантне одредбе Закона о посредовању у запошљавању и правима за вријеме незапослености ("Службени гласник Републике Српске" бр. 30/10 и 102/12) којим је прописано да је оснивач Завода за запошљавање Републике Српске Влада, те да се статутом и правилником о унутрашњоњј организацији Завода ближе уређују послови Завода, организација рада и друга питања од значаја за рад Завода (члан 7. ст. 2. и 3).

    Како из наведених законских одредаба јасно произлази, с обзиром на то да је оснивач ЈУ Завод за запошљавање Републике Српске Влада Републике Српске, сагласност на Правилник о унутрашњој организацији овог завода даје надлежно министарство, а не Управни одбор ове установе, како то погрешно сматра давалац иницијативе. У вези с тим, увидом у документацију приложену уз одговор на иницијативу, Суд је утврдио да је Министарство рада и борачко-инвалидске заштите дана 19. јула 2017. године под бројем 16-04/2-020-136-1/17 дало Сагласност на предменти Правилник о унутрашњој организацији ЈУ Завод за запошљавање Републике Српске. Сходно наведеном, Суд је оцијенио да су неосновани наводи иницијативе о несагласности оспореног правилника са законом из разлога што није прибављена  сагласност Управног одбора Завода на овај акт.

     Остале наводе иницијативе који се односе на оспоравање примјене Колективног уговора за запослене у ЈУ Завод за запошљавање Републике Српске и Правилника о унутрашњој организацији ЈУ Завод за запошљавање Републике Српске Суд није разматрао, имајући у виду да према члану 115. Устава овај суд није надлежан да оцјењује примјену општих аката.     

        С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности и законитости оспорених одредаба предметних општих аката одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

         На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

         Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.