Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка а) и г), члана 57. тачка д), члана 60. став 1. тач. а), б) и д) и члана 61. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 28. новембра 2018. године,  д о н и о  ј е

О Д Л У К У

Утврђује се да члан 14. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства („Службени гласник Републике Српске“ бр. 72/16 и 111/16) у дијелу који гласи "и на рад ноћу" није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18).

Одбија се приједлог за утврђивање неуставности и незаконитости члана 20. тач. 3. и 4. и члана 22. став 2. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства („Службени гласник Републике Српске“ бр. 72/16 и 111/16).

Одбацује се приједлог за утврђивање неуставности и незаконитости чланова 23, 24, 25, 26, 27, 28, 29, 30. и 31. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства („Службени гласник Републике Српске“ бр. 72/16 и 111/16).  

Обуставља се поступак за оцјењивање уставности и законитости члана 16. став 1. тач. 3. и 4. и члана 16а Посебног колективног уговора за запослене у области здравства („Службени гласник Републике Српске“ бр. 72/16 и 111/16).

О б р а з л о ж е њ е

Приједлогом Универзитетско клиничког центра Републике Српске из Бање Луке покренут је пред Уставним судом Републике Српске поступак за оцјењивање уставности и законитости члана 14, члана 16. став 1. тач. 3. и 4, члана 16а, члана 20. тач. 3. и 4, члана 22. став 2, те чланова 23, 24, 25, 26, 27, 28, 29, 30. и 31. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства („Службени гласник Републике Српске“ бр. 72/16 и 111/16), (у даљем тексту: Посебан колективни уговор). Иако је у поднеску наведено да подносилац приједлога оспорава чл. 14, 16, 16а, 19, члан 22. став 2, те чл. 23. до 31. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства („Службени гласник Републике Српске“ бр. 72/16 и 111/16), из садржаја приједлога и наведених одредби произлази да се оспорава члан 14, члан 16. став 1. тач. 3. и 4, члан 16а, члан 20. тач. 3. и 4, члан 22. став 2, те чл. 23, 24, 25, 26, 27, 28, 29, 30. и 31. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства. Подносилац приједлога оспорава законитост наведених одредби овог општег акта у односу на одредбе чл. 73, 240, 242, 255. и 256. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16), којима је прописан ноћни рад, поступак закључивања, садржина и облик, регистрација и јавно објављивање колективних уговора, као и у односу на одредбе чл. 34. и 35. Закона о платама запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 11/09), којима су прописане накнаде плата и остала лична примања запослених у области здравства. С тим у вези подносилац приједлога истиче да овај акт, с обзиром на то да у овој дјелатности има више репрезентативних синдиката, није закључен сагласно Закону о раду, да приликом преговарања и његовог закључивања није формиран одбор, да су регистрација и објављивање извршени супротно Закону, те да прописивање да о колективним захтјевима одлучује управни одбор или други њему по функцији одговарајући орган послодавца не може бити предмет регулисања колективног уговора. Због наведене несагласности са Законом, подносилац приједлога сматра да оспорене одредбе нису у сагласности ни са чланом 108. став 2. Устава Републике Српске, те предлаже да Суд, након проведеног поступка, утврди да оспорени члан 14, члан 16. став 1. тач. 3. и 4, члан 16а, члан 20. тач. 3. и 4, члан 22. став 2, те чланова 23, 24, 25, 26, 27, 28, 29, 30. и 31. Посебаног колективног уговора нису у сагласности са Уставом, Законом о раду и Законом о платама запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске.

У одговору Министарства здравља и социјалне заштите Републике Српске оспорени су наводи подносиоца приједлога, те је, између осталог, наведено да је чланом 106. став 4. Закона о раду предвиђена могућност да послодавац жену за вријеме трудноће и  мајку дјетета до три године живота распореди на рад у друго мјесто рада само уз њен пристанак, док је чланом 73. овог закона забрањен ноћни рад трудницама почев од шестог мјесеца трудноће и мајкама са дјететом до двије године живота, тако да је оспореним чланом 14. Посебног колективног уговора предвиђен већи обим права и заштите ове категорије радника у односу на закон, да је оспореним чл. 16, 16а и 20. Посебног колективног уговора такође дат већи обим права у односу на поменути закон, притом указујући на члан 9. став 2. овог закона. У погледу оспорених чл. 23. до 31. Посебног колективног уговора указује се на Одлуку овог суда у предмету У-91/16, којом је утврђено да члан 29. Посебног колективног уговора није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о раду, док иницијатива за оцјењивање уставности и законитости чл. 23, 24, 25, 26, 27, 28, 30. и 31. Посебног колективног уговора није прихваћена, те је предложено да Суд приједлог одбије.  

У одговору Синдиката здравства и социјалне заштите Републике Српске, који дјелује у оквиру Савеза синдиката Републике Српске, наводи се да је овај синдикат учествовао у закључивању предметног колективног уговора као репрезентативни синдикат у Републици Српској зато што су други синдикати одбили да учествују у процесу колективног преговарања, а у циљу закључења овог колективног уговора. Притом се указује на одредбе Закона о раду којима је прописано да се посебан колективни уговор закључује за одређено подручје, област или грану на територији Републике, те дефинише ситуација кад у закључивању колективног уговора учествује више репрезентативних синдиката или репрезентативних удружења послодаваца који су закључили споразум о удруживању и да се у том случају образује одбор за преговоре, као и Закона о платама запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске којим је прописано право запослених на увећање основне плате за рад ноћу, за рад током републичких празника и других дана када се по закону не ради, те да се висина увећања основне плате регулише Посебним колективним уговором. Сматрају да Суд, на основу свега наведеног, треба одбити приједлог као неоснован.      

Посебни колективни уговор за запослене у области здравства („Службени гласник Републике Српске“ бр. 72/16 и 111/16) закључили су Синдикат здравства и социјалне заштите Републике Српске и Министарство здравља и социјалне заштите Републике Српске, на основу члана 240. став 3. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16) и чл. 34. и 35. Закона о платама запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 11/09).

Оспореним одредбама Посебног колективног уговора прописано је: да жену за вријеме трудноће и мајке дјетета до три године живота послодавац може распоредити на рад у друго мјесто рада и на рад ноћу само уз њен пристанак (члан 14); да се плата радника увећава по основу обављања високо сложених, најсложенијих и изузетно значајних послова до 30%, те по основу посебних и отежаних услова рада који се уређују прописима који регулишу област заштите на раду до 15% (члан 16. став 1. тач. 3. и 4); да послодавац раднику може увећати плату по основу посебних резултата рада до 20% у мјесецу у којем је те резултате остварио (члан 16а); да се раднику или његовој породици на терет послодавца исплаћује помоћ у случају тешке инвалидности радника у висини двије просјечне плате запослених у дјелатности здравствене заштите и социјалног рада, као и у случају дуготрајне болести радника (одређене од стране љекарске комисије) у висини од једне просјечне плате запослених у дјелатности здравствене заштите и социјалног рада (члан 20. тач. 3. и 4). Оспореним члановима 23. до 31. Посебног колективног уговора прописано је да се овим колективним уговором уређује покретање, вођење, застарјелост дисциплинског поступка за утврђивање дисциплинске одговорности због повреде радних обавеза и друга питања од значаја за заштиту радне дисциплине, као и питање материјалне одговорности радника, а у оквиру тога, да поступак утврђивања одговорности за теже повреде радних обавеза и дужности спроводи дисциплинска комисија.        

            Уставом Републике Српске је утврђено да свако има право на рад и слободу рада и  да свако по основу рада има право на зараду, у складу са законом и колективним уговором (члан 39. ст. 1. и 5), да Република, између осталог, уређује и обезбјеђује радне односе и заштиту на раду (тачка 12. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава), као и да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108. став 2).   

            Одредбама Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18), у односу на које су оспорене наведене одредбе Посебног колективног уговора, прописано је: да је трудницама, почев од шестог мјесеца трудноће, и мајкама са дјететом до двије године живота забрањен рад ноћу (члан 73), да Посебни колективни уговор за одређено подручје, област или грану закључују репрезентативно удружење послодаваца и репрезентативни синдикат основани за подручје, област или грану на територији Републике, а Посебне колективне уговоре за републичку управу, друштвене дјелатности и јавне службе закључују Влада Републике Српске и репрезентативни синдикати грана и дјелатности, док Колективни уговор код послодавца закључују послодавац и репрезентативни синдикати код послодавца (члан 240), ако у закључивању колективног уговора учествује више репрезентативних синдиката или репрезентативних удружења послодаваца, односно синдикати или удружења послодаваца који су закључили споразум о удруживању из члана 241. овог закона, образује се одбор за преговоре, чије чланове одређују синдикати, односно удружења послодаваца, сразмјерно броју чланова, а колективни уговор у чијем закључивању учествује одбор закључују лица која овласти тај одбор (члан 242), да се колективни уговори, као и њихове измјене и допуне, региструју код министарства, да садржину и поступак регистрације колективних уговора правилником прописује министар (члан 255), да се након регистрације код министарства општи и посебни колективни уговори објављују у „Службеном гласнику Републике Српске“, а да се начин објављивања колективних уговора код послодаваца утврђује тим колективним уговорима (члан 256).

Релевантним одредбама Закона о раду уређују се радни односи, права, обавезе и одговорности из радног односа и други односи по основу рада у Републици Српској, ако посебним законима није другачије уређено, те је прописано да је радни однос између послодавца и радника, који се заснива закључивањем уговора о раду, одлуком о пријему, одлуком о избору и именовању и другим правним основом уређеним посебним законом, да права из радног односа настају даном када радник ступи на рад по једном од једном од правних основа из става 2. овог члана, и да се права, обавезе и одговорности из радног односа уређују колективним уговором, а правилником о раду и уговором о раду само када је то овим законом одређено (члан 1), да се колективним уговором закљученим између синдиката и послодавца у складу са законом уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, начин и поступак њиховог остваривања и међусобни односи учесника колективног уговора (члан 3. став 1), да колективни уговор и правилник о раду (у даљем тексту: општи акти) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се раднику дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом, као и да се општим актом и уговором о раду могу утврдити друга или прописати повољнија права и повољнији услови рада од оних утврђених овим законом, осим ако то законом није изричито забрањено (члан 9), да жену за вријеме трудноће и мајку дјетета до три године живота послодавац може распоредити на рад у друго мјесто рада само уз њен пристанак (члан 106. став 4),  да се плата радника из члана 123. овог закона, поред увећања 0,3% за сваку годину радног стажа, у складу са општим актом и уговором о раду увећава по основу отежаних услова рада, прековременог рада, рада ноћу, рада празником и другим данима у које се по закону не ради, и да се општим актом и уговором о раду могу утврдити и други случајеви у којима радник има право на увећање плате (члан 124), да раднику или његовој породици, у складу са општим актом и уговором о раду, припада помоћ у случају тешке инвалидности и дуготрајне болести радника (члан 133. тачка 3), да о правима и обавезама радника из радног односа, у складу са законом, општим актом и уговором о раду, одлучује пословодни орган послодавца (директор) или друго лице одређено статутом или актом о оснивању, и да овлашћено лице из става 1. овог члана може, путем писмене пуномоћи, овластити друго пословно способно лице да одлучује о свим или појединим правима и обавезама из радног односа (члан 198), да се колективним уговором, у складу са законом и другим прописом, уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, поступак измјена и допуна колективног уговора, међусобни односи учесника колективних уговора и друга питања од значаја за уређивање односа између радника и послодавца, те да се колективни уговор закључује у писаном облику (члан 238).

            Законом о платама запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 11/09 и 116/16), којим се уређује начин утврђивања плата запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске (члан 1. став 1), прописано је да запослени имају право на увећање основне плате за рад ноћу, за рад током републичких празника и других дана када се по закону не ради, те да ће се висина увећања основне плате из става 1. овог члана регулисати Посебним колективним уговором (члан 34), да запослени имају право на: отпремнину при одласку у пензију и у случају ако се из економских, организационих и технолошких разлога укаже потреба за престанком рада запосленог; накнаду трошкова превоза приликом доласка на посао и враћања са посла; накнаду за путне трошкове службених путовања у складу са важећим прописима; јубиларну награду; новчану накнаду приликом рођења дјетета; новчану помоћ породици у случају смрти радника и новчану помоћ у случају смрти члана уже породице, те да ће се висина примања из става 1. овог члана регулисати Посебним колективним уговором (члан 35).

            На основу наведених уставних и законских одредби Суд је утврдио да је оспореним чланом 14. Посебног колективног уговора у дијелу који гласи "и на рад ноћу" дошло до повреде члана 73. Закона о раду, којим је трудницама, почев од шестог мјесеца трудноће и мајкама са дјететом до двије године живота забрањен рад ноћу. Како наведени закон предвиђа да послодавац може жену за вријеме трудноће и мајку дјетета до три године живота распоредити на рад у друго мјесто рада само уз њен пристанак (члана 106. став 4), а да је трудницама, почев од шестог мјесеца трудноће и мајкама са дјететом до двије године живота изричито забрањен рад ноћу, то је Суд утврдио да члан 14. Посебног колективног уговора у дијелу који гласи "и на рад ноћу" није у сагласности са Законом о раду, због чега није у сагласности ни са уставним начелом законитости из члана 108. став 2. Устава Републике Српске.            

Оцјењујући оспорене одредбе члана 20. тач. 3. и 4. Посебног колективног уговора, Суд је утврдио да је овакво прописивање у сагласности са чланом 133. тачка 3. Закона о раду, којим је предвиђено да раднику или његовој породици, у складу са општим актом и уговором о раду, припада помоћ у случају тешке инвалидности и дуготрајне болести радника.

Суд је, имајући у виду да је законодавац чл. 208. до 256. Закона о раду уредио организацију колектива радника и колектива послодаваца у циљу уређивања и остваривања колективних међусобно повезаних и условљених права, оцијенио да оспорена одредба члана 22. став 2. Посебног колективног уговора није несагласна са чланом 238. Закона о раду, којим је одређена садржина колективног уговора, односно да се колективним уговором, у складу са законом и другим прописом, уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, те међусобни односи учесника колективних уговора и друга питања од значаја за уређивање односа између радника и послодавца. С тим у вези, у погледу надлежности управног одбора, која се утврђује актом о оснивању установе и статутом те установе, Суд је оцијенио да, према члану 115. Устава, није надлежан да оцјењује међусобну усклађеност одредби подзаконских аката.

Чињеница усаглашености оспорених одредби члана 20. тач. 3. и 4. и члана 22. став 2.  Посебног колективног уговора са Законом о раду чини их уставним и са становишта захтјева из члана 108. став 2. Устава Републике Српске.

Евентуалне неправилности у примјени одредаба Закона о раду о поступку преговарања и закључивања предметног колективног уговора, на што указује подносилац приједлога, према члану 115. Устава, Суд није надлежан да оцјењује.     

У погледу захтјева за оцјењивање уставности и законитости чланова 23, 24, 25, 26, 27, 28, 29, 30. и 31. Посебног колективног уговора, Суд је утврдио да је својом Одлуком број У-91/16 од 29. новембра 2016. године („Службени гласник Републике Српске“ број 108/17) утврдио да члан 29. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства („Службени гласник Републике Српске“ бр. 72/16 и 111/16) није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16), и да, између осталог, није прихватио иницијативу за оцјењивање уставности и законитости чланова 23, 24, 25, 26, 27, 28, 30. и 31. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства („Службени гласник Републике Српске“ бр. 72/16 и 111/16).

Имајући у виду наведено, Суд је одлучио да, на основу члана 37. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 104/11 и 92/12), одбаци приједлог, у овом дијелу, будући да је већ одлучивао о истој ствари. 

Оцјењујући уставност и законитост одредби оспореног члана 16 став 1. тач. 3. и 4. и члана 16а Посебног колективног уговора, Суд је утврдио да је у току поступка Закон о платама запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 11/09 и 116/16), који је наведен као правни основ за закључење предметног колективног уговора,  престао да важи ступањем на снагу Закона о платама запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 66/18). С тим у вези, Суд је имао у виду одредбе члана 1. Закона о раду, којим је прописано да се њиме уређују радни односи, права, обавезе и одговорности из радног односа и други односи по основу рада у Републици Српској, ако посебним законом, у конкретном случају Законом о платама запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске, није другачије предвиђено.  

С обзиром на наведено Суд је, примјеном члана 57. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске, обуставио поступак за оцјену уставности и законитости члана 16 став 1. тач. 3. и 4. и члана 16а Посебног колективног уговора, јер не постоје процесне претпоставке за даље вођење поступка. Наиме, закон у односу на који је тражена оцјена уставности и законитости ових одредби није саставни дио правног поретка Републике, а Уставни суд, према члану 115. Устава, није надлежан да оцјењује сагласност прописа са законом који је престао да важи.       

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.