Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 28. новембра 2018. године,  д о н и о   ј е

О Д Л У К У

Одбија се приједлог за утврђивање неуставности и незаконитости члана 45. Правилника о раду број: 11-022-89/17 („Службени гласник Града Требиња“ број 7/17).

О б р а з л о ж е њ е

Синдикална организација „Градска управа Града Требиња“ поднијела је Уставном суду Републике Српске приједлог за оцјењивање уставности и законитости члана 45. Правилника о раду број: 11-022-89/17 („Службени гласник Града Требиња“ број 7/17), који је, 6. јула 2017. године, донио градоначелник Града Требиња. Предлагач сматра да је прописивање из члана 45. оспореног акта супротно члану 39. став 5. Устава и члану 13. Закона о службеницима и намјештеницима у органима јединица локалне самоуправе према којима се право на зараду, односно плату остварује сагласано Закону и колективном уговору. Наводи се, такође, да колективни уговор за запослене у Градској управи Града Требиња није закључен, као и да плате запослених не могу бити одређене Правилником о раду.

У одговору који је Суду доставио градоначелник Града Требиња се наводи да је оспорени правилник донесен сагласно члана 3. Закона о раду према коме је послодавац у обавези да уреди права, обавезе и одговорности из радног односа, имајући у виду да није постигнута сагласност за закључивање колективног уговора у року од 60 дана од почетка преговора између Синдикалне организација Градске управе и послодавца. Такође, доносилац оспореног правилника истиче да је, у складу са чланом 253. Закона о раду, једнострано отказао ранији Колективани уговор и то након што у поступку преговарања није могло доћи до споразума са Синдикалном организацијом, а усљед финансијске преоптерећености градског буџета. У одговору се истиче да су оспореним правилником прописани коефицијенти за обрачун плата у идентичним вриједностима као у Посебном колективном уговору за запослене у области локалне самоуправе у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 20/17). Наводи се да је приликом доношења овог правилника мишљење Синдикалне организације узето у обзир. У контексту изложеног, доносилац оспореног акта сматра да прописивањем из оспореног правилника нису прекршене одредбе Устава и Закона о раду, те да су тврдње предлагача неосноване.

Правилник о раду број: 11-022-89/17 („Службени гласник Града Требиња“ број 7/17), донио је, 6. јула 2017. године, градоначеник Града Требиња на основу члана 3. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16), Закона о службеницима и намјештеницима у органима јединица локалне самоуправе („Службени гласник Републике Српске“ број 97/16), члана 59. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ број 97/16), одредаба Посебног колективног уговора за запослене у области локалне самоуправе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 20/17), члана 58. и члана 73. Статута Града Требиња („Службени гласник Града Требиња“ бр. 2/13, 5/14, 6/15, 3/16 и 6/17), а након затраженог, достављеног и размотреног мишљења Синдикалне организације Градске управе Града Требиња.  

Оспорени члан 45. овог правилника прописује: да се коефицијенти за обрачун плата запослених утврђују у распонима и разврставају у платне групе у зависности од потребног стручног знања, сложености послова, самосталности у раду и степену одговорности. (став 1), да се послови се разврставају у платне групе са сљедећим коефицијентима за обрачун плате: прва платна група – послови на којима се захтијева стручност  неквалификованог радника .... 4,00, друга платна група – послови на којима се захтијева стручност која се стиче средњим образовањем у трајању од три године ... 4,30 – 5,00, трећа платна група – послови на којима се захтијева стручност која се стиче средњим образовањем у трајању од четири године ... 5,10 – 6,50, четврта платна група – послови на којима се захтијева стручност која се стиче специјализацијом на  основу стручности средњег образовања.... 6,60 – 7,50, пета платна група – послови на којима се захтијева стручност која се стиче вишим образовањем или високим  образовањем са остварених 180 ЕЦТС бодова, или еквивалент ... 7,60 – 8,50, шеста платна  група – послови на извршилачким радним мјестима на којима се захтијева стручност која се стиче високим образовањем у трајању од четири године или високим образовањем са остварених 240  ЕЦТС бодова, или еквивалент ... 8,60 – 13,00 и седма  платна  група – послови на руководећим радним мјестима на којима се захтијева стручност која се стиче високим образовањем у трајању од четири године или високим образовањем са остварених 240 ЕЦТС бодова, или  еквивалент ... 13,10 – 19,00 (став 2. тач. 1-7), да се за обрачун плате запослених у кабинету градоначелника који немају статус службеника или намјештеника примјењује коефицијент седме платне групе, уколико имају стручност која се стиче високим образовањем у трајању од четири године или високим образовањем  са  остварених 240 ЕЦТС бодова, или еквивалент (став 3), да уколико запослени из става 3. овог члана немају стручност седме платне групе, за обрачун плате се примјењује коефицијент платне групе у зависности од захтијеваног степена стручне спреме (став 4), да се основна плата запослених може увећати по основу: вршења високосложених, најсложенијих и изузетно значајних послова максимално до 15%, посебних резултата рада максимално до 15% (став 5. тач. 1. и 2), да ако радник који је распоређен на радно мјесто не испуњава услове у погледу стручне спреме прописане за радно мјесто, или нема положен стручни  испит или други одговарајући  испит, одређује му се  коефицијент тог  радног  мјеста умањен за 20% (став 6).

Суд је имао у виду да је Уставом утврђено: да свако по основу рада има право на зараду, у складу са законом и колективним уговором (члан 39. став 5), да је зајемчена слобода синдикалног организовања и дјеловања (члан 41), да Република, између осталог, уређује и обезбјеђује радне односе и запошљавање (тачка 12. Амандмана XXXII на Устав којим је замјењен члан 68. Устава), да Општина преко својих органа у складу са законом: извршава законе, друге прописе и опште акте Републике чије извршавање је поверено општини, обезбеђује извршавање прописа и општих аката општине (члан 102. став 1. тачка 6), као и да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, док прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108).

У поступку оцјене уставности и законитости оспореног правилника Суд је узео у обзир да је Законом о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ број 97/16) уређен систем локалне самоуправе, а у оквиру тога и акти органа јединице локалне самоуправе (члан 1). Према члану 54. став 3. градоначелник, односно начелник општине, руководи градском, односно општинском управом и одговоран је за њен рад, а у складу са чланом  59. став 1. тачка 21. овог закона обавља друге послове утврђене законом и статутом. Такође, Суд је узео у обзир да је чланом 82. став 3. Закона прописано да градоначелник, односно начелник општине доноси одлуке, правилнике, наредбе, упутства, рјешења, закључке, планове и програме.

Суд је, исто тако, узео у обзир да је Законом о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе („Службени гласник Републике Српске“ број 97/16) прописано: да је службеник запослено лице које професионално обавља послове у градској, односно општинској управи јединице локалне самоуправе и стручној служби скупштине јединице локалне самоуправе из самосталних надлежности и пренесених послова републичке управе на јединице локалне самоуправе, а нарочито: нормативно-правне послове, извршава законе и друге прописе, води управни поступак, обавља послове интерне ревизије, врши инспекцијски и комунално-инспекцијски надзор, обавља рачуноводствено-финансијске послове, административне послове и друге стручне послове из надлежности јединице локалне самоуправе (члан 5. став 1), да права из радног односа уређена овим законом службеник и намјештеник остварује код послодавца, као и да је послодавац службеника и намјештеника у смислу става 1. овог члана јединица локалне самоуправе, док права и дужности у име послодавца врши градоначелник, односно начелник општине (члан 6), да се на права и дужности службеника које нису уређене овим или посебним законом или другим прописом примјењују Закон о раду, Општи колективни уговор и Посебни колективни уговор за запослене у области локалне самоуправе Републике Српске (члан 7. став 1), да службеник има право на плату која одговара његовом радном мјесту, сложености послова које обавља, времену проведеном на раду и резултатима рада, у складу са законом и колективним уговором (члан 13).

Такође, Суд је имао у виду да је Законом о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18)  прописано: да се овим законом уређују радни односи, права, обавезе и одговорности из радног односа и други односи по основу рада у Републици Српској, ако посебним законима није другачије одређено, те да се права, обавезе и одговорности из радног односа уређују и колективним уговором, а правилником о раду и уговором о раду, само када је то овим законом одређено (члан 1. ст. 1. и 4), да се одредбе овог закона примјењују и на запослене у републичким органима, органима локалне самоуправе и јавним службама ако посебним законом није другачије одређено (члан 2. став 2), да се колективним уговором закљученим између синдиката и послодавца, у складу са законом, уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, начин и поступак њиховог остваривања и међусобни односи учесника колективног уговора, док се Правилником о раду, у складу са законом, уређују права, обавезе и одговорности из радног односа ако учесници колективног уговора не постигну сагласност за закључивање колективног уговора у року од 60 дана од дана почињања преговора, као и да је прије утврђивања коначног текста правилника о раду, послодавац дужан да о правилнку затражи мишљење синдиката или савјета радника, ако су организовани, и мишљење размотри (члан 3. ст. 1. и 2. тачка 3. и став 5),  да је синдикат, у смислу овог закона, самостална, демократска и независна организација радника у коју се они добровољно удружују ради заступања, представљања, унапређивања и заштите својих професионалних, радних, економских, социјалних, културних и других појединачних и колективних права и интереса (члан 6. став 1), да се правилником о раду, у смислу овог закона, сматра правилник о раду који је донио послодавац, у складу са чланом 3. овог закона (члан 7. став 3), да колективни уговор и правилник о раду (у даљем тексту: општи акти) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се раднику дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом (члан 9. став 1), да радник има право на: плату, накнаду плате и друга примања у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 12. став 1. тачка 1), да радник остварује право на плату у складу са општим актом и уговором о раду (члан 120. став 1), да се основна плата одређује на основу услова потребних за рад на пословима за које је радник закључио уговор о раду утврђених општим актом и времена проведеног на раду, док су елементи за одређивање плате из става 1. овог члана коефицијенти сложености посла и цијена рада, уколико законом и колективним уговором није друкчије уређено (члан 123. ст. 1. и 2), да се колективни уговор закључује као општи, посебни и колективни уговор код послодавца (члан 239. став 1), да колективни уговор код послодавца закључују послодавац и репрезентативни синдикати код послодавца (члан 240. став 4), да се колективни уговори закључују на период од три године, а по истеку рока из става 1. овог члана колективни уговори престају да важе, ако се учеснице колективног уговора другачије не договоре најкасније 60 дана прије истека важења колективног уговора (члан 252), да важење колективног уговора из члана 252. члана овог закона може престати споразумом свих учесника или отказом на начин утврђен тим уговором, те да се, у случају отказа, колективни уговор примјењује најдуже 60 дана од дана подношења отказа с тим што су учесници дужни да поступак преговарања започну најкасније у року од 15 дана од дана отказивања колективног уговора (члан 253).

Суд је на основу документације као и навода из одговора доносиоца акта  утврдио да је Град Требиње, који заступа градоначелник, донио, 28. априла 2017. године, Одлуку о отказивању Колективног уговора за запослене у Градској управи Града Требиња број: 11-12-1/16 од 17. августа 2016. године („Службени гласник Града Требиња“ број 8/16), те да је ова одлука објављена у „Службеном гласнику Града Требиња“ број 5/17). Градска управа Града Требиња упутила је приједлог новог колективног уговора Синдикалној организацији „Градска управа Града Требиња“, те да су 7. марта 2017. и 24. априла 2017. године одржани преговори између ових субјеката на којима је разматрано закључење новог колективног уговора, међутим, због одсуства сагласности преговарача колективни уговор није закључен.

Имајући у виду да је Општина, у конкретном случају Град, обавезан да, између осталог, извршава законе, друге прописе и опште акте Републике (члан 102. став 1. тачка 6. Устава), Суд је утврдио да је градоначелник, доносећи оспорени правилник, поступао у оквиру овлашћења да врши права и дужности у име послодавца тј. јединице локалне самоуправе (члан 6. ст. 2. и 3. Закона о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе).

Будући да предлагач оспорава Правилник о раду у погледу права службеника из члана 13. Закона о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе, Суд је имао у виду да се, у складу са чланом 7. став 1. овог закона, на права и дужности службеника које нису уређене тим или посебним законом или другим прописом примјењују одредбе Закона о раду, али и да се, у складу са чланом 2. став 2. Закона о раду, одредбе истог примјењују и на запослене у органима локалне самоуправе, због чега је оцијенио да су се конкретном случају стекли неопходни услови за примјену члана 3. став 2. тачка 3. Закона о раду.

С обзиром на то да Устав гарантује да свако по основу рада има право на зараду, у складу са законом и колективним уговором (члан 39. став 5. Устава), а да је Законом о раду и Законом о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе, између осталог, уређен начин на који се остварују права, обавезе и одговорности из радног односа, подразумијевајући овдје и право на зараду, те будући да ни по протеку рока од 60 дана преговарачи нису закључили колективни уговор, тј. општи акт у смислу Закона о раду, градоначелник је, у име послодавца, тј. јединице локалне самоуправе, био у обавези да сагласно члану 1. став 4. и члану 3. став 2. тачка 3. Закона о раду, уреди обавезе и одговорности из радног односа за ову категорију запослених. Имајући у виду наведено, доносилац оспореног правилника је, према оцјени Суда, уређујући чланом 45. плате службеника поступио у границама својих законских овлашћења. При томе Суд указује на законску обавезу градоначелника, који врши права и обавезе у име јединице локалне самоуправе, тј. послодавца, и синдиката да преговарају и закључе колективни уговор у смислу наведених одредаба Закона о раду.

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.