Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г)  Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 28. новембра 2018. године,   д о н и о  ј е 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 39. став 2. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12).

О б р а з л о ж е њ е

           Стефан Мачкић из Бањалуке дао је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за оцјењивање уставности члана 39. став 2. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) (у даљем тексту: Закон). Оспорена одредба Закона је, како се наводи, у супротности са чланом  48. став 1. Устава Републике Српске (у даљем тексту: Устав), тачком 4. Амандмана XXXII на Устав којим је замијењен члан 68. Устава (у иницијативи погрешно означен као члан 68. став 1. тачка 4), чланом 69. став 6. Устава, чланом 109. став 2. Устава и тачком 3. Амандмана XLII на Устав којим је допуњен члан 120. Устава (у иницијативи погрешно означен као члан 120. ст. 2. и 3). Давалац иницијативе сматра да прописивање из члана 39. став 2. Закона према коме се уз прије­длог, односно иницијативу за оцјењивање уставности и законитости прилаже и овјерени препис општег акта чија се уставност, односно законитост оспорава, уколико тај акт није објављен у службеном гласилу, представља повреду права на покретање поступка пред Уставним судом, које је, без ограничења, зајемчено предсједнику Републике, Народној скупштини Републике Српске и Влади Републике Српске. Такође, имајући у виду да овјере, сагласно Закону о административним таксама (тарифни број 78), подлијежу наплати таксе, обавеза прописана чланом 39. став 2. оспореног закона, спречава, у финансијском смислу, велики број грађана да се обрате Уставном суду. Даље, истиче се да Закон о административним таксама не обавезује све јавне органе, већ само републичке органе управе, јединице локалне самоуправе и носиоце јавних овлашћења којима је законом повјерено рјешавање у управним стварима о одређеним правима и обавезама, због чега је, значајном броју грађана, немогуће да прибаве необјављене опште акте. Оспорено прописивање, стога, није у сагласности ни са начелом према коме свако може дати иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости, као и начелом према коме се права и слободе зајемчене Уставом не могу одузети ни ограничити. Такође, давалац иницијативе сматра да, супротно члану 109. став 2. Устава, оспорено прописивање легитимише необјављивање општих аката у службеним гласилима, што ограничава Уставни суд у отклањању њихове неуставности и незаконитости, те обезвређује принципе уставности и законитости.

Народна скупштина Републике Српске није Суду доставила одговор на наводе из иницијативе.

          Оспореним чланом 39. став 2. Закона прописано је да се, ако општи акт чија се уставност, односно законитост оспорава, није објављен у службеном гласилу, уз приједог, односно иницијативу прилаже и овјерени препис тог акта.

             У поступку оцјењивања уставности оспорене одредбе Закона Суд је имао у виду да према тачки 4. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава, Република уређује и обезбјеђује уставност и законитост, као и да се према члану 120. став 1. Устава, поступак пред Уставним судом, правно дејство његових одлука и друга питања његове организације и рада уређују законом.

            Такође, Суд је узео у обзир да је одредбама Устава у односу на које је оспорена уставност Закона утврђено: да се права и слободе зајемчени овим уставом не могу одузети ни ограничити (члан 48. став 1), да заштиту уставности и законитости обезбјеђује Уставни суд (члан 69. став 6), да се прије ступања на снагу, закони, други прописи и општи акти државних органа објављују у одговарајућем службеном гласилу (члан 109. став 2), да свако може дати иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости, као и да поступак пред Уставним судом могу, без ограничења, покренути предсједник Републике, Народна скупштина и Влада, а остали органи, организације и заједнице под условима утврђеним законом (тачка 3. Амандмана XLII на Устав којим је допуњен члан 120. Устава).

Полазећи од наведених уставних одредаба, Суд је оцијенио да је чланом 39. став 2. Закона прописана обавеза предлагача, односно даваоца иницијативе, да уз приједлог, односно иницијативу, приложи овјерени препис необјављеног општег акта чију уставност, односно законитост оспорава, у складу са принципом одговорности учесника поступка пред Уставним судом, те је у функцији обезбјеђења поузданости и ефикасности истог. Исто тако, сагласно поменутој одговорности учесника поступка, законодавац је предвидио и обавезу доносиоца оспореног акта или органа који овај овласти, да, на захтјев Суда, Суду достави, између осталог, и оспорени општи акт (члан 35. став 1. Закона). Будући да Устав не јемчи право безусловног покретања поступка, односно његово иницирање пред овим судом, већ га подвргава законском регулисању (члан 120. став 1. Устава), законодавац је прописујући на оспорени начин поступао у складу са својом уставном обавезом да уреди нужне претпоставке за поступање Уставног суда, што подразумијева и прецизирање механизма обезбјеђења процесне документације. Које ће методе прибављања оспорених аката законодавац прописати као оптималне, ствар је законодавне политике чију оправданост, сходно члану 115. Устава, Суд није надлежан да оцјењује.

С обзиром на изложено, Суд је становишта да прописивање предметне обавезе предлагача односно даваоца иницијативе у поступку пред Уставним судом није у супротности са уставним принципима из тачке 3. Амандмана XLII на Устав којим је допуњен члан 120. Устава.

Поред овога, Суд је утврдио да се прописивање обавезе из члана 39. став 2. Закона не може довести у контекст уставног нормирања члана 109. став 2. Устава којим је утврђена обавеза објаве закона, дугих прописа и општих аката државних органа прије њиховог ступања на снагу, због чега наводи из иницијативе у овом смислу нису од уставноправног значаја.

Такође, Суд је, узимајући у обзир чланом 115. утврђен стандард оцјене у поступцима апстрактне контроле уставности, утврдио да ни наводи који се тичу посљедица примјене Закона о административним таксама немају уставноправни значај.

С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

             На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

             Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.