Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12),  на сједници одржаној 11. јула 2018,  д о н и о  ј е

 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 33. став 3. Закона о експропријацији („Службени гласник Републике Српске“ бр. 112/06, 37/07, 66/08, 110/08 и 79/15).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

Дарио и Љубинка Јеремић, Моника Јуначки и Душан Декић, сви из Станара, које заступа адвокат Ђорђо Шуман из Бање Луке, дали су Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 33. став 3. Закона о експропријацији. У иницијативи се наводи да оспорено законско прописивање, односно могућност да се експроприсана непокретност преда у посјед кориснику експропријације након коначности рјешења о експропријацији има за посљедицу да  корисник експропријације на основу рјешења Владе Републике Српске (у даљем тексту: Влада) о уласку у посјед експроприсане имовине, исходи грађевинску и употребну дозволу за инфраструктурни објекат иако власници експроприсане имовине  нису исплаћени, те им је онемогућено да користе своје некретнине при чему се имовински односи на експроприсаним некретнинама не рјешавају. Осим тога, поступци у којима власници експроприсане имовине настоје остварити своја права трају годинама јер корисници експропријације, како се то наводи у иницијативи, након добијања рјешења о уласку у посјед експроприсане имовине и наведених дозвола, више немају интереса за рјешаваје ових питања. На основу изложеног у иницијативи се предлаже да Суд утврди да је оспорена законска одредба у супротности са чланом 56. Устава Републике Српске (у даљем тексту: Устав), чланом II/3-к  Устава Босне и Херцеговине и чланом 1. Протокола 1. уз Европску конвенцију о људским правима и слободама (у даљем тексту: Конвенција).

У одговору Народне скупштине Републике Српске наводи се да је намјера законодавца да оспореном одредбом Закона о експропријацији убрза поступак експропријације и омогући кориснику да раније ступи у посјед експроприсаних непокретности и започне градњу објеката од општег значаја те да је чланом 56. Устава предвиђена могућност законског ограничавања или одузимања права својине и правична накнада као и да је  оспорено законско рјешење у складу са Амандманом XXXII став 1. тачка 6. на Устав. Доносилац оспореног акта истиче да ни у једној одредби Устава није наведено вријеме када би корисник експропријације, у овом случају Република Српска, требало да уплати правичну накнаду или да ранијем власнику уступи у замјену одговарајућу некретнину. Сматрају да у конкретном случају  нема повреде Устава, да давалац иницијативе непотпуно и погрешно тумачи релевантне уставне одредбе јер је циљ законодавца да се предметним законским рјешењем избјегне настајање знатније материјалне штете због немогућности да корисник експропријације уђе у посјед одмах након коначности рјешења о експропријацији. Наглашава се да овакво прописивање представља најцјелисходније рјешење будући да се настоји убрзати поступак у ситуацијама када је  утврђен општи интерес за Републику. У вези са тим указује се на то да није у надлежности Суда да цијени разлоге цјелисходности којима се руководио законодавац приликом усвајања релевантног  прописа.

Оспореним чланом 33. став 3. Закона о експропријацији („Службени гласник Републике Српске“ бр. 112/06, 37/07, 66/08, 110/08 и 79/15) (у даљем тексту: Закон) прописано је „Изузетно, када је у питању изградња објеката инфраструктуре, Влада може на захтјев корисника експропријације који је изнио ваљане разлоге за потребу хитног  ступања у посјед непокретности, ријешити да му се непокретност преда у посјед након коначности рјешења о експропријацији, ако утврди да  је то неопходно због хитности случаја или да би се спријечила знатнија штета. “

У поступку оцјењивања оспорене одредбе Закона Суд је, прије свега, имао  у  виду да је Уставом утврђено:  да се уставно уређење Републике темељи на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима и владавини права (члан 5. став 1. ал. 1. и 4), да је свакоме зајемчено право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на законом заснованом интересу (члан 16. став 2), да се права и слободе зајемчени овим уставом не могу одузети ни ограничити (члан 48. став 1), да сви облици својине имају једнаку правну заштиту (члан 54), да се законом може ограничити или одузети право својине уз правичну накнаду (члан 56), да физичка и правна лица остварују својинска права на непокретности према њиховој природи и намјени, у складу са законом (члан 60. став 1), да Република уређује и обезбеђује, између осталог, својинске и облигационе односе и заштиту свих облике својине  као и друге односе  од интереса за Републику, у складу са Уставом (тач. 6. и 18. Амандмана XXXII на Устав којим је замијењен члан 68. Устава), да државни органи и организације које врше јавна овлашћења  могу у појединачним стварима решавати о правима и обавезама грађана или примењивати мјере принуде и ограничења, само у законом прописаном поступку у коме је свакоме дата могућност да брани своја права и интересе и да против донесеног акта изјави жалбу, односно употријеби друго законом предвиђено правно средство (члан 111).

С обзиром на то да се оспорена законска одредба односи на имовинска права грађана јер уређује поступак одузимања или ограничавања права својине на непокретностима у општем интересу, Суд је приликом разматрања ове одредбе  имао  у виду и гаранције из члана 1. Протокола  број 1. уз  Конвенцију, којим је утврђено да свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине, да нико не може бити лишен имовине  осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права те да је право државе да примјењује законе које сматра потребним ради регулисања коришћења имовине у складу са општим интересима.

Суд је оцијенио да су, сходно цитираним уставним овлашћењима, Законом о експропријацији уређени услови, начин и поступак експропријације непокретности за изградњу објеката од општег интереса, односно извођење радова од општег интереса (члан 1). Према овом закону, експропријација је одузимање или ограничавање права власништва на непокретностима уз правичну накнаду која не може бити нижа од тржишне вриједности непокретности (члан 2), непокретност се може експроприсати ради извођења радова или изградње објеката у области: здравства, образовања, социјалне заштите, културе, водопривреде, спорта, саобраћајне, енергетске, телекомуникацијске и комуналне инфраструктуре, објеката за потребе државних органа и органа локалне самоуправе, индустријских објеката, обезбјеђења заштите животне средине и заштите од елементарних непогода, као и за истраживање и експлоатацију рудног и других природних богатстава (члан 3. став 1); непокретност се може експроприсати након што је на начин одређен овим законом утврђен општи интерес за изградњу објекта, односно извођење радова на тој непокретности  (члан 5. став 1); експропријација се може вршити за потребе Републике Српске и јединице локалне самоуправе, ако законом није друкчије одређено (члан 6. став 1); корисник ће експроприсане непокретности преносити инвеститорима ради извођења радова за изградњу објеката за које је утврђен општи интерес с тим што ће се уговором регулисати међусобна права и обавезе уговорних страна које настају експропријацијом непокретности и изградњом објеката (члан 6. став 2); одлуку о утврђивању општег интереса за изградњу објекта  или извођење радова на основу поднесеног приједлога корисника експропријације доноси Влада Републике Српске након претходно прибављеног мишљења скупштине јединице локалне самоуправе на чијој територији се намјерава градити или изводити радови, у вези са планским актом (члан 14. став 1); скупштина јединице локалне самоуправе мишљење из става 1. овог члана дужна је дати у року од 30 дана од дана подношења захтјева (члан 14. став 2); одлука о утврђивању општег интереса из става 1. овог члана објавиће се у „Службеном гласнику Републике Српске“ ( члан 14. став 3); сматра се да је општи интерес утврђен уколико је посебним законом прописано да је изградња одређених објеката или извођење радова од општег интереса (члан 15. став 1); рјешење о приједлогу за експропријацију доноси орган управе на чијој територији се налази непокретност за коју се експропријација предлаже (члан 28. став 1); корисник експропријације стиче право на посјед експроприсане непокретности даном правоснажности рјешења  о експропријацији, уколико је до тада ранијем власнику исплатио накнаду за експроприсану непокретност, односно предао у посјед другу одговарајућу непокретност, а у противном даном исплате накнаде, односно предајом у посјед друге одговарајуће непокретности, уколико се ранији власник и корисник експропријације другачије не споразумију (члан 33. став 2); изузетно, када је у питању изградња објеката инфраструктуре, Влада може на захтјев корисника експропријације који је изнио ваљане разлоге за потребу хитног ступања у посјед непокретности ријешити да му се та непокретност преда у посјед након коначности рјешења о експропријацији, ако утврди да је то неопходно због хитности случаја или да би се спријечила знатнија штета (члан 33. став 3); прије доношења рјешења из претходног става морају се обезбиједити докази о стању и вриједности експроприсаних непокретности /налаз и мишљење вјештака као и друге релевантне доказе у вези са процјеном вриједности експроприсаних непокретности/ (члан 33. став 4); одредба из става 3. овог члана не односи се на случајеве када је предмет експропријације стамбена или пословна зграда за коју корисник експропријације није обезбједио другу одговарајућу непокретност (члан 33. став 5); против рјешења из става 3. овог члана може се водити управни спор (члана 33. став 6); тужба поднесена против рјешења из става 3. овог члана не одлаже његово извршење (члан 33. став 7); накнада за експроприсано пољопривредно, грађевинско и градско грађевинско земљиште одређује се у новцу тако да она буде правична и не нижа од тржишне вриједности таквог земљишта (члан 60).

Суд је имао у виду и одредбе Закона о Влади Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 118/08) којим је прописано да Влада заступа  Републику као правно лице и стара се о заштити јавног интереса  (члан 3. став 1), у спровођењу извршне власти Влада је надлежна да обезбјеђује спровођење и извршава законе, друге прописе и опште акте у складу са Уставом (члан 15. став 1. тачка в), доноси уредбе, одлуке, смјернице, инструкције, рјешења, закључке и друге опште  и појединачне акте за извршавање закона (члан 15. став 1. тачка г).

Имајући у виду наведено, Суд је  утврдио  да у домену експропријације непокретности овлашћења Републике произлазе из њеног Уставом утврђеног  права да, уз правичну накнаду, законом ограничи или одузме право својине, односно право Републике да се у циљу остварења општег интереса мијеша у имовинска права физичких и правних лица, сопственика  непокретности. Како је овакво мијешање Републике у имовинска права сопственика непокретности утемељено на одредбама Устава  и  Закона,  свој легитимитет  Република заснива на реализацији општег интереса. Будући да се својинска права ранијег власника одузимају или ограничавају на основу општег интереса претходно утврђеног Законом или одлуком Владе на основу Закона који представља интересе друштвене заједнице у цјелини, Суд је оцијенио да је овакав интерес изнад појединачног интереса ранијег власника експроприсане непокретности те да терет који власник овакве непокретности трпи није претјеран с обзиром на то да је одузимање или ограничавање права својине ранијег власника неодвојиво повезано са утврђивањем и исплатом правичне накнаде за експроприсану непокретност.

Суд је  утврдио да уплитање Републике у имовинска права сопственика непокретности, осим што мора бити засновано на Закону те служити легитимној сврси, претпоставља и успостављање правичне равнотеже између општег интереса и интереса сопственика експроприсане непокретности  и оно не смије бити шире од оног  које је неопходно за остварење легитимног циља, као и да је  законодавац у оваквим случајевима поступао у складу са наведним принципом  јер је оспореном одредбом члана 33. став 3. Закона  уредио да се само „изузетно“  од општег принципа из члана 33. став 2. Закона, када је у питању изградња „инфраструктуре“, непокретност може предати у посјед  кориснику експропријације, и то „након коначности рјешења“ због „хитности случаја“ или спрјечавања „знатније штете“. Наведеним ограничењима уз претходно обезбјеђење обавезних доказа о стању и вриједности експроприсаних непокретности  (члан 33. став 4. Закона)  као и додатно прецизираним разлозима за хитно поступање којима се руководила Влада приликом релевантног одлучивања у оваквим случајевима ‒ законодавац је јасно утврдио обим и оквир примјене члана 33. став 3. Закона. Будући да оспорена законска одредба дозвољава ограничено мијешање извршне власти у зајамчено право на имовину, и то само изузетно са одређеном сврхом, Суд је утврдио да је законодавац, прописујући као у одредби  члана 33. став 3. Закона, поступао у границама уставних овлашћења и своје слободне процјене с циљем остварења друштвено ‒ оправданог  циља.

Такође, Суд је утврдио да је законодавац у складу са начелом владавине права из члана 5. став 1. алинеја 4. Устава ограничио слободу одлучивања извршној власти тако што је одредбом члана 33. став 6. Закона дозволио вођење управног спора против акта Владе из оспореног члана 33. став 3. овог закона подвргавајући предметни акт судској контроли законитости сагласно одредби члана 16. став 2. Устава. На овај начин обезбијеђена је судска заштита од произвољног уплитања Републике у имовинска права сопственика експроприсаних некретнина с циљем оптималне заштите интереса субјеката у овим случајевима. Имајући у виду наведено, као и чињеницу да Влада проводи поступак у којем цијени ваљаности разлога хитности и потребе спречавања наступања знатније штете те након извршене процјене рјешава о захтјеву корисника експропријације за предајом непокретности у посјед, односно да Закон не предвиђа аутоматизам када је предметна предаја у питању, Суд је утврдио  да је уређујући на оспорени начин законодавац поступао сагласно начелу из члана 111. Устава.

С обзиром на изложено Суд је утврдио да је, прописујући као у одредби члана 33. став 3. Закона, законодавац успоставио разуман однос пропорционалности између употребљених средстава и циља који се жели остварити, због чега сопственици експроприсаних непокретности нису подвргнути произвољном третману те не сносе претјеран терет при остварењу легитимног, друштвено оправданог циља. Успостављање оваквог баланса у складу је са уставним гаранцијама када је заштита својине у питању  те захтјевима из члана 1. Протокола 1. уз  Конвенцију који  ни на  који начин не утичу на право државе да законом, када то законодавна власт сматра цјелисходним и друштвено оправданим, уреди начин на који ће корисник експропријације располагати експроприсаном непокретности ради остваривања општег интереса утврђеног у поступку експропријације.

Према члану 115. Устава, није у надлежности Суда да цијени оправданост цјелисходне процјене законодавца приликом прописивања одредби  из члана 33. став 3. Закона.

У погледу навода којима се указује на могућност злоупотребе оспорене законске одредбе у практичној примјени када су појединачни случајеви у питању, Суд је утврдио да, сходно члану 115. Устава, није овлашћен за оцјену примјене општих аката. Такође, како Суд није овлашћен да цијени сагласност општих аката са Уставом Босне и Херцеговине тако није овлашћен ни за оцјену евентуалне повреде члана II/3-к Устава Босне и Херцеговине на шта указују даваоци иницијативе.

С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено, те да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона  о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр.104/11  и  92/12), у овом предмету одлучио  без доношења рјешења о покретању поступка.

На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др. Душко Медић, профдр. Марко Рајчевић и академик проф. др. Снежана Савић.

Број: У-56/17

11. јула 2018. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
26.9.2018.
Саопштење за јавност са 235. сједнице Уставног суда Републике Српске

25.9.2018.
Дневни ред 235. сједнице Уставног суда Републике Српске

24.9.2018.
Саопштење за јавност са 118. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

24.9.2018.
Дневни ред 118. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

13.9.2018.
Саопштење за јавност са 117. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

12.9.2018.
Дневни ред 117. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

3.9.2018.
Одлука о прихватању понуде за набавку службеног моторног возила

29.8.2018.
Саопштење за јавност са 234. сједнице Уставног суда Републике Српске

29.8.2018.
Дневни ред 234. сједнице Уставног суда Републике Српске

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2018. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>