Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној дана 27. октобра 2021. године,           д о н и о  ј е 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

            Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 12. став 3. Закона о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 44/17, 31/18, 84/19, 35/20 и 63/20).

О б р а з л о ж е њ е

            Сташа Ђуричић из Добоја дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за оцјењивање уставности члана 12. став 3. Закона о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 44/17, 31/18, 84/19, 35/20 и 63/20). У иницијативи се наводи да је оспорена законска одредба у супротности са Уставом Републике Српске и чланом 9. став 1. Европске конвенције о људским правима и основним слободама, јер је, по мишљењу даваоца иницијативе, оспореним прописивањем повријеђено право дјеце на слободу мисли, савјести и вјероисповијести. Даље се наводи да из садржаја оспорене законске одредбе произлази да уколико се родитељи дјеце при упису дјеце у школу не изјасне против похађања вјеронауке, дјеца су исту принуђена похађати до краја школовања, тј. од другог до деветог разреда основне школе, чиме је дјеци заправо онемогућено да у том периоду, промијене своја вјерска и духовна увјерења, конфесију или да спознају да су атеисти или агностици. Истичући да се ради о наставном предмету чији се предмет изучавања односи на вјерска увјерења која су склона промјенама, давалац иницијативе предлаже да Суд утврди да је оспорена одредба у супротности са чланом 9. ст. 1. Европске конвенције о људским правима и слободама којим је, између осталог, прописано да право на слободу мисли, савјести и вјероисповијести укључује и слободу промјене вјере или увјерења, као и са Уставом Републике Српске.

            У одговору на иницијативу који је Суду доставила Народна скупштина Републике Српске оспоравају се наводи иницијативе и истиче да је у истој присутно непотпуно и произвољно тумачење оспорене законске одредбе, као непрецизно и непотпуно тумачење Европске конвенције о људским правима и слободама и Устава Републике Српске. Наводи се да је законодавац у потпуности остао у оквиру својих ингеренција, када је доносећи предметни закон у првом ставу оспореног члана прописао да се у основном васпитању и образовању штите вјерске слободе, развијају толеранција и култура дијалога, те у ставу 2. да ученици похађају часове вјеронауке према свом вјерском опредјељењу, ако је то у складу са убјеђењем њихових родитеља, старатеља или усвојитеља. Истиче се да су одредбе закона јасне и недвосмислено дају пуно право да родитељи као законски заступници дјеце одлуче да ли ће њихова дјеца похађати вјеронауку, као и да су оваквим нормирањем оспорене одредбе закона зајамчени слобода мисли и опредјељења, савјести и увјерења, као и јавног изражавања и мишљења утврђени чланом 25. Устава Републике Српске, те слобода вјероисповијести зајамчена чланом 28. став 1. Устава. Поред наведеног у одговору се истиче да предметни закон штити интересе дјеце без дискриминације по било ком основу, јер је у члану 12. став 3. Закона јасно назначено да се родитељи на почетку изучавања вјеронауке изјашњавању да ли ће дијете у току даљег школовања изучавати вјеронауку или не. Наводи се да је схватљиво да постоје родитељи који мијењају своја вјерска опредјељења у периоду школовања њиховог дјетета, али да се школе морају схватити као озбиљне установе, те да поред тога што би одустајање од појединих наставних предмета за собом повлачило многе недоумице у смислу уписивања и исписивања података у педагошку евиденцију, начина формирања одјељења, норме радника и слично, поставља се питање колико је то педагошки оправдано за дијете да једну годину изучава предмет вјеронауке, а другу не. Нормирањем предметних одредаба Закона није нарушено начело из члана 9. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, стога што је чланом 25. и 28. став 1. Устава Републике Српске на готово идентичан начин зајамчена слобода мисли и опредјељења, савјести и увјерења, као и јавног изражавања мишљења, те слобода вјероисповијести у погледу права која су гарантована Конвенцијом. Истиче се да незадовољство даваоца иницијативе одређеним законским рјешењем може бити само предмет законодавне процедуре, а не и предмет оцјене уставности и усклађености са Конвенцијом, те да могуће другачије уређење предметне материје није уставноправно релевантно, јер само по себи не подразумијева да је позитивно законодавство у супротности са Уставом.      

Оспореним чланом 12. став 3. Закона о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 44/17, 33/18, 84/19, 35/20 и 63/20) је прописано:

„Ученици који се, по захтјеву родитеља на почетку изучавања вјеронауке, у складу са наставним планом и програмом, изјасне да не желе да изучавају вјеронауку не могу бити доведени у неповољан положај у односу на друге ученике“.

 Приликом разматрања предметне иницијативе Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено: зајамчена је слобода мисли и опредјељења, савјести и увјерења, као и јавног изражавања мишљења (члан 25); јамчи се слобода вјероисповијести, вјерске заједнице су једнаке пред законом, слободне у вршењу вјерских послова и вјерских обреда, могу оснивати вјерске школе и изводити наставу у свим школама свих степена образовања, бавити се привредним и другим дјелатностима, примати поклоне, стварати задужбине и њима управљати у складу са законом (члан 28. ст. 1. и 2); родитељи имају право и дужност да се старају о подизању и васпитању дјеце (члан 36. ст. 4); слободе и права се остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, законом се може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2); Република уређује и обезбјеђује, између осталог, остваривање и заштиту људских права и слобода, правни положај предузећа и других организација, бригу о дјеци и омладини, образовање, културу и заштиту културних добара, физичку културу (члан 68. којим је замијењен Амандманом XXXII тач. 5, 6. и 12); да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте (члан 70. тач. 2).  

Чланом 9. став 1. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода је прописано: „Свако има право на слободу мисли, савјести и вјере: ово право укључује слободу да промијени вјеру или убјеђење и слободу, сам или заједно са другима јавно или приватно, да манифестује своју вјеру или убјеђење, обредом, проповиједањем и вршењем вјерских дужности и ритуала.“

Суд је такође узео у обзир да је Законом о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 44/17, 31/18, 84/19, 35/20 и 63/20) уређена  дјелатност основног васпитања и образовања као дио јединственог васпитно-образовног система Републике Српске, оснивање и престанак рада установа основног васпитања и образовања, права, обавезе, дужности и одговорности ученика, родитеља и запослених у школи, наставни планови и програми, управљање и руковођење школом, обезбјеђивање средстава, вредновање квалитета васпитно-образовног рада, надзор над радом школе, признавање свједочанстава, те евиденција и јавне исправе (члан 1). Чланом 2. ст. 1. је прописано да је основно образовање дјелатност од општег друштвеног интереса, а у члану 3. да основно образовање које се стиче остваривањем наставног плана и програма прописаног у складу са овим законом обављају основне школе, основне школе за дјецу са сметњама у развоју, основне музичке и балетске школе. Одредбама чл. 5. и 6. прописани су циљеви и задаци основног васпитања и образовања, а чланом 12. да се у основном васпитању и образовању штите вјерске слободе, развија толеранција и култура дијалога (став 1), да ученици похађају часове вјеронауке према свом вјерском опредјељењу, ако је то у складу са убјеђењима њихових родитеља, старатеља или усвојитеља (у даљем тексту: родитељ) (став 2), те да ученици који се по захтјеву родитеља на почетку изучавања вјеронауке, у складу са наставним планом и програмом, изјасне да не желе да изучавају вјеронауку не могу бити доведени у неповољан положај у односу на друге ученике (став 3). Према члану 38. ст. 1. и 2. наставни план и програм на основу којег се остварује васпитно-образовни процес доноси министар на приједлог Завода, а наставни план и програм за наставни предмет вјеронаука доноси министар на приједлог надлежног органа цркве или вјерске заједнице. Наставним планом и програмом утврђују се наставни предмети или наставна подручја и њихов распоред по разредима, као и годишњи и седмични број часова наставе и други облици васпитно-образовног рада (члан 39. ст. 1).

Полазећи од наведених уставних одредаба Суд је утврдио да је у њима садржано овлашћење Народне скупштине Републике Српске да уреди правни положај основних школа, образовање и бригу од дјеци и омладини, те да законом регулише дјелатност основног васпитања и образовања као дијела јединственог васпитно-образовног система Републике Српске. Наведена овлашћења подразумијевају и овлашћење законодавца да у оквиру прописивања права и обавеза, дужности и одговорности ученика, родитеља и запослених у школи, наставних планова и програма, предметним законом уреди изучавање вјеронауке у основним школама, у складу са наставним планом и програмом. Оцјењујући оспорени члан 12. став 3. Закона о основном васпитању и образовању, Суд је утврдио да оспореним нормирањем нису повријеђени уставни принципи из члана 25. и 28. став 1. Устава Републике Српске, који јамче слободу мисли и опредјељења, савјести и увјерења, јавног изражавања мишљења и слободу вјероисповијести, на које суштински иницијатива указује, јер оспорена законска одредба даје могућност родитељима да се као законски заступници малољетног дјетета, на почетку изучавања вјеронауке у складу са наставним планом и програмом, изјасне да не желе да њихово дијете изучава вјеронауку, те да због тога њихова дјеца не могу бити доведена у неповољан положај у односу на друге ученике. По оцјени Суда, оваквим нормирањем законодавац је приликом остваривања функција које је преузео у вези са образовањем и бригом о дјеци и омладини дао родитељима могућност изборности вјерског одгоја за дијете, односно испоштовао је право родитеља да обезбиједе образовање и васпитање њихове дјеце у складу са својим вјерским и филозофским увјерењима, штитећи при томе интересе дјеце без дискриминације по било ком основу. По оцјени Суда, прописивањем као у члану 12. наведеног закона, у потпуности су реализоване уставне гаранције из члана 25. и 28. став 1. Устава Републике Српске.

С обзиром на наведено, Суд је оцијенио да се оспореним прописивањем не доводе у питање гаранције из члана 9. ст. 1. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода. Наводи иницијативе у вези с оспореном одредбом нису основани и исти се, по оцјени Суда односе на примјену оспорене законске одредбе у пракси, о чему Уставни суд сагласно члану 115. Устава Републике Српске, није надлежан да одлучује.

            Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), одлучио без доношења рјешења о покретању поступка. 

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.