Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној дана 27. октобра 2021. године,           д о н и о  ј е 

 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

            Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 12. став 3. Закона о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 44/17, 31/18, 84/19, 35/20 и 63/20).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

            Сташа Ђуричић из Добоја дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за оцјењивање уставности члана 12. став 3. Закона о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 44/17, 31/18, 84/19, 35/20 и 63/20). У иницијативи се наводи да је оспорена законска одредба у супротности са Уставом Републике Српске и чланом 9. став 1. Европске конвенције о људским правима и основним слободама, јер је, по мишљењу даваоца иницијативе, оспореним прописивањем повријеђено право дјеце на слободу мисли, савјести и вјероисповијести. Даље се наводи да из садржаја оспорене законске одредбе произлази да уколико се родитељи дјеце при упису дјеце у школу не изјасне против похађања вјеронауке, дјеца су исту принуђена похађати до краја школовања, тј. од другог до деветог разреда основне школе, чиме је дјеци заправо онемогућено да у том периоду, промијене своја вјерска и духовна увјерења, конфесију или да спознају да су атеисти или агностици. Истичући да се ради о наставном предмету чији се предмет изучавања односи на вјерска увјерења која су склона промјенама, давалац иницијативе предлаже да Суд утврди да је оспорена одредба у супротности са чланом 9. ст. 1. Европске конвенције о људским правима и слободама којим је, између осталог, прописано да право на слободу мисли, савјести и вјероисповијести укључује и слободу промјене вјере или увјерења, као и са Уставом Републике Српске.

            У одговору на иницијативу који је Суду доставила Народна скупштина Републике Српске оспоравају се наводи иницијативе и истиче да је у истој присутно непотпуно и произвољно тумачење оспорене законске одредбе, као непрецизно и непотпуно тумачење Европске конвенције о људским правима и слободама и Устава Републике Српске. Наводи се да је законодавац у потпуности остао у оквиру својих ингеренција, када је доносећи предметни закон у првом ставу оспореног члана прописао да се у основном васпитању и образовању штите вјерске слободе, развијају толеранција и култура дијалога, те у ставу 2. да ученици похађају часове вјеронауке према свом вјерском опредјељењу, ако је то у складу са убјеђењем њихових родитеља, старатеља или усвојитеља. Истиче се да су одредбе закона јасне и недвосмислено дају пуно право да родитељи као законски заступници дјеце одлуче да ли ће њихова дјеца похађати вјеронауку, као и да су оваквим нормирањем оспорене одредбе закона зајамчени слобода мисли и опредјељења, савјести и увјерења, као и јавног изражавања и мишљења утврђени чланом 25. Устава Републике Српске, те слобода вјероисповијести зајамчена чланом 28. став 1. Устава. Поред наведеног у одговору се истиче да предметни закон штити интересе дјеце без дискриминације по било ком основу, јер је у члану 12. став 3. Закона јасно назначено да се родитељи на почетку изучавања вјеронауке изјашњавању да ли ће дијете у току даљег школовања изучавати вјеронауку или не. Наводи се да је схватљиво да постоје родитељи који мијењају своја вјерска опредјељења у периоду школовања њиховог дјетета, али да се школе морају схватити као озбиљне установе, те да поред тога што би одустајање од појединих наставних предмета за собом повлачило многе недоумице у смислу уписивања и исписивања података у педагошку евиденцију, начина формирања одјељења, норме радника и слично, поставља се питање колико је то педагошки оправдано за дијете да једну годину изучава предмет вјеронауке, а другу не. Нормирањем предметних одредаба Закона није нарушено начело из члана 9. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, стога што је чланом 25. и 28. став 1. Устава Републике Српске на готово идентичан начин зајамчена слобода мисли и опредјељења, савјести и увјерења, као и јавног изражавања мишљења, те слобода вјероисповијести у погледу права која су гарантована Конвенцијом. Истиче се да незадовољство даваоца иницијативе одређеним законским рјешењем може бити само предмет законодавне процедуре, а не и предмет оцјене уставности и усклађености са Конвенцијом, те да могуће другачије уређење предметне материје није уставноправно релевантно, јер само по себи не подразумијева да је позитивно законодавство у супротности са Уставом.      

Оспореним чланом 12. став 3. Закона о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 44/17, 33/18, 84/19, 35/20 и 63/20) је прописано:

„Ученици који се, по захтјеву родитеља на почетку изучавања вјеронауке, у складу са наставним планом и програмом, изјасне да не желе да изучавају вјеронауку не могу бити доведени у неповољан положај у односу на друге ученике“.

 Приликом разматрања предметне иницијативе Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено: зајамчена је слобода мисли и опредјељења, савјести и увјерења, као и јавног изражавања мишљења (члан 25); јамчи се слобода вјероисповијести, вјерске заједнице су једнаке пред законом, слободне у вршењу вјерских послова и вјерских обреда, могу оснивати вјерске школе и изводити наставу у свим школама свих степена образовања, бавити се привредним и другим дјелатностима, примати поклоне, стварати задужбине и њима управљати у складу са законом (члан 28. ст. 1. и 2); родитељи имају право и дужност да се старају о подизању и васпитању дјеце (члан 36. ст. 4); слободе и права се остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, законом се може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2); Република уређује и обезбјеђује, између осталог, остваривање и заштиту људских права и слобода, правни положај предузећа и других организација, бригу о дјеци и омладини, образовање, културу и заштиту културних добара, физичку културу (члан 68. којим је замијењен Амандманом XXXII тач. 5, 6. и 12); да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте (члан 70. тач. 2).  

Чланом 9. став 1. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода је прописано: „Свако има право на слободу мисли, савјести и вјере: ово право укључује слободу да промијени вјеру или убјеђење и слободу, сам или заједно са другима јавно или приватно, да манифестује своју вјеру или убјеђење, обредом, проповиједањем и вршењем вјерских дужности и ритуала.“

Суд је такође узео у обзир да је Законом о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 44/17, 31/18, 84/19, 35/20 и 63/20) уређена  дјелатност основног васпитања и образовања као дио јединственог васпитно-образовног система Републике Српске, оснивање и престанак рада установа основног васпитања и образовања, права, обавезе, дужности и одговорности ученика, родитеља и запослених у школи, наставни планови и програми, управљање и руковођење школом, обезбјеђивање средстава, вредновање квалитета васпитно-образовног рада, надзор над радом школе, признавање свједочанстава, те евиденција и јавне исправе (члан 1). Чланом 2. ст. 1. је прописано да је основно образовање дјелатност од општег друштвеног интереса, а у члану 3. да основно образовање које се стиче остваривањем наставног плана и програма прописаног у складу са овим законом обављају основне школе, основне школе за дјецу са сметњама у развоју, основне музичке и балетске школе. Одредбама чл. 5. и 6. прописани су циљеви и задаци основног васпитања и образовања, а чланом 12. да се у основном васпитању и образовању штите вјерске слободе, развија толеранција и култура дијалога (став 1), да ученици похађају часове вјеронауке према свом вјерском опредјељењу, ако је то у складу са убјеђењима њихових родитеља, старатеља или усвојитеља (у даљем тексту: родитељ) (став 2), те да ученици који се по захтјеву родитеља на почетку изучавања вјеронауке, у складу са наставним планом и програмом, изјасне да не желе да изучавају вјеронауку не могу бити доведени у неповољан положај у односу на друге ученике (став 3). Према члану 38. ст. 1. и 2. наставни план и програм на основу којег се остварује васпитно-образовни процес доноси министар на приједлог Завода, а наставни план и програм за наставни предмет вјеронаука доноси министар на приједлог надлежног органа цркве или вјерске заједнице. Наставним планом и програмом утврђују се наставни предмети или наставна подручја и њихов распоред по разредима, као и годишњи и седмични број часова наставе и други облици васпитно-образовног рада (члан 39. ст. 1).

Полазећи од наведених уставних одредаба Суд је утврдио да је у њима садржано овлашћење Народне скупштине Републике Српске да уреди правни положај основних школа, образовање и бригу од дјеци и омладини, те да законом регулише дјелатност основног васпитања и образовања као дијела јединственог васпитно-образовног система Републике Српске. Наведена овлашћења подразумијевају и овлашћење законодавца да у оквиру прописивања права и обавеза, дужности и одговорности ученика, родитеља и запослених у школи, наставних планова и програма, предметним законом уреди изучавање вјеронауке у основним школама, у складу са наставним планом и програмом. Оцјењујући оспорени члан 12. став 3. Закона о основном васпитању и образовању, Суд је утврдио да оспореним нормирањем нису повријеђени уставни принципи из члана 25. и 28. став 1. Устава Републике Српске, који јамче слободу мисли и опредјељења, савјести и увјерења, јавног изражавања мишљења и слободу вјероисповијести, на које суштински иницијатива указује, јер оспорена законска одредба даје могућност родитељима да се као законски заступници малољетног дјетета, на почетку изучавања вјеронауке у складу са наставним планом и програмом, изјасне да не желе да њихово дијете изучава вјеронауку, те да због тога њихова дјеца не могу бити доведена у неповољан положај у односу на друге ученике. По оцјени Суда, оваквим нормирањем законодавац је приликом остваривања функција које је преузео у вези са образовањем и бригом о дјеци и омладини дао родитељима могућност изборности вјерског одгоја за дијете, односно испоштовао је право родитеља да обезбиједе образовање и васпитање њихове дјеце у складу са својим вјерским и филозофским увјерењима, штитећи при томе интересе дјеце без дискриминације по било ком основу. По оцјени Суда, прописивањем као у члану 12. наведеног закона, у потпуности су реализоване уставне гаранције из члана 25. и 28. став 1. Устава Републике Српске.

С обзиром на наведено, Суд је оцијенио да се оспореним прописивањем не доводе у питање гаранције из члана 9. ст. 1. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода. Наводи иницијативе у вези с оспореном одредбом нису основани и исти се, по оцјени Суда односе на примјену оспорене законске одредбе у пракси, о чему Уставни суд сагласно члану 115. Устава Републике Српске, није надлежан да одлучује.

            Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), одлучио без доношења рјешења о покретању поступка. 

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-78/20

27. октобра 2021. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
1.12.2021.
Реализација уговора за период 1. 9. до 30. 11. 2021. године

24.11.2021.
Саопштење за јавност са 275. сједнице Уставног суда Републике Српске

23.11.2021.
Саопштење за јавност са 137. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

23.11.2021.
Дневни ред 275. сједнице Уставног суда Републике Српске

28.10.2021.
Одлука о прихватању понуде за осигурање запослених лица за 2021/2022. годину

28.10.2021.
Одлука о прихватању понуде за осигурање имовине за 2021/2022. годину

28.10.2021.
Одлука о прихватању понуде за израду дијела пројектне документације прикључка на

27.10.2021.
Саопштење за јавност са 274. сједнице Уставног суда Републике Српске

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2020. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>