Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 3, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 29. априла 2021. године, д о н и о  је

 Р Ј Е Ш Е Њ Е

        Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности и законитости Одлуке о проглашењу ванредног стања за територију Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 31/20).

О б р а з л о ж е њ е

    Дарио Сандић из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости Одлуке о проглашењу ванредног стања за територију Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 31/20). У иницијативи се наводи да оспорена одлука није у сагласности са чланом 70. Устава Републике Српске, те са чл. 44. и 50. Закона о заштити становништва од заразних болести („Службени гласник Републике Српске“ број 90/17). Давалац иницијативе, наиме, сматра да нису постојали прописани услови за проглашење ванредног стања, посебно имајући у виду чињеницу да је на снази већ била ванредна ситуација, због чега су биле предузете мјере за заштиту здравља грађана. Истиче да приликом доношења предметне одлуке њен доносилац није понудио образложење у чему се огледа угрожавање безбједности које је, према Уставу, услов да се прогласи ванредно стање, те да ова уставна одредба не познаје термин „епидемиолошка ситуација“ на коју се позива доносилац Одлуке у тачки I овог акта. Поред тога, указује на одредбу члана 44. Закона о заштити становништва од заразних болести, према којој ЈЗУ Институт за јавно здравство Републике Српске треба да сачини процјену о угроженом и зараженом подручју, те да предложи проглашење епидемије министру здравља, који након тога доноси овакву одлуку. Слиједом наведеног, предлаже да Суд утврди да је оспорена одлука супротна Уставу и Закону о заштити становништва од заразних болести. 

      У одговору који је на иницијативу доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се да је иницијатива неоснована, те да садржи погрешно и произвољно тумачење релевантних уставних одредаба, као и законских норми на које се давалац иницијативе позива. Доносилац предметне одлуке истиче да је Свјетска здравствена организација 11. марта 2020. године прогласила глобалну пандемију вируса COVID -19, чиме је истовремено пандемија проглашена и у Босни и Херцеговини, односно Републици Српској те се на основу тога у пракси и изводи стручни термин „епидемиолошка ситуација“ у оквиру појма „пандемија“. Оваква ситуација је довела до посебних околности у којима се нашао државноправни поредак у цјелини, те је онемогућено његово функционисање, што је захтијевало ванредне активности републичких органа у правцу легислативног дјеловања како би се омогућило нормално функционисање уставних органа Републике. Доношењем оспорене одлуке је, како се наводи, обезбијеђено неометано дјеловање институција и регулисање друштвених односа у складу са новонасталим околностима, уз истовремено поштовање начела уставности и законитости. Исто тако, у одговору се износи став да услови из члана 70. став 3. Устава нису постављени кумулативно, већ таксативно, из чега произлази да је за проглашење ванредног стања довољно да само један буде испуњен, што и јесте био случај у конкретној ситуацији. 

    Одлуку о проглашењу ванредног стања за територију Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 31/20) донијела је Народна скупштина Републике Српске на основу Амандмана CVII којим је замијењен став 3. члана 70. Устава Републике Српске и члана 186. став 1. Пословника Народне скупштине Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 31/11, 37/11 и 34/17). Овом одлуком прописано је да се проглашава ванредно стање за територију Републике Српске због епидемиолошке ситуације у Републици Српској усљед корона вируса 2019-nCoV (тачка I) те да ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Српске“ (тачка II).

     У поступку оцјењивања уставности и законитости оспорене одлуке, Суд је имао у виду одредбу Амандмана CVI, којим је замијењена тачка 3. члана 68. Устава Републике Српске, којим је утврђено да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, мјере за случај ванредног стања које прогласе институције Републике Српске. Поред тога, Амандманом  CVII, којим је замијењен став 3. члана 70. Устава, утврђено је да Народна скупштина, у складу с Уставом и законом, проглашава ванредно стање за Републику или дио Републике у случају угрожавања безбједности, усљед елементарних непогода (поплава, земљотреса и пожара), природних катастрофа, епидемија, повреда људских права и слобода и нормалног функционисања уставних органа Републике.

    Према члану 38. Закона о Влади Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 118/08), када је на територији Републике или дијелу Републике угрожена безбједност усљед елементарних непогода (поплава, земљотрес, пожар и др.), природних катастрофа, епидемија, повреда људских права и слобода и нормалног функционисања уставних органа Републике, Влада предлаже Народној скупштини да прогласи ванредно стање и сама предлаже акте за предузимање мјера у таквим околностима.

    Одредбама Закона о заштити становништва од заразних болести („Службени гласник Републике Српске“ број 90/17) у односу на које давалац иницијативе тражи оцјену законитости оспорене одлуке прописано је поступање Института за јавно здравство Републике Српске и Министарства здравља и социјалне заштите у случају појаве епидемије заразне болести (члан 44), те су утврђени услови за проглашење ванредне ситуације, као и мјере које се предузимају у том случају (члан 50).

    Сагласно наведеним уставним одредбама, а на приједлог Владе Републике Српске, сходно члану 38. Закона о Влади Републике Српске, Народна скупштина Републике Српске је, по оцјени Суда, била овлашћена да донесе оспорену одлуку, којом је, због настале епидемиолошке ситуације усљед појаве корона вируса 2019-nCOV, прогласила ванредно стање на територији Републике Српске. У вези с тим, Суд је узео у обзир и чињеницу да је Савјет министара Босне и Херцеговине 17. марта 2020. године донио Одлуку о проглашењу стања природне или друге несреће на подручју Босне и Херцеговине („Службени гласник Босне и Херцеговине“ број 18/20), због опасности од појаве епидемије заразне болести проузроковане новим корона вирусом, а како би се смањио ризик од убрзаног ширења инфекције на територији Босне и Херцеговине и омогућило ангажовање додатних ресурса за одговор на ову јавноздравствену пријетњу, што је, такође, један од услова за доношење овакве одлуке предвиђен Амандманом  CVII, којим је замијењен став 3. члана 70. Устава Републике Српске.

       Настала епидемиолошка ситуација је, без дилеме, довела до високог степена угрожености здравља и живота грађана, што, само по себи, по оцјени Суда, представља угрожавање безбједности из Амандмана CVII, којим је замијењен став 3. члана 70. Устава. Истовремено, доношење оспорене одлуке условљено је, поред осталог, и чињеницом да су новонастале околности, због постојећег здравственог ризика, онемогућиле сазивање и одржавање сједница Народне скупштине Републике Српске. Тиме је наступио још један услов за проглашење ванредног стања предвиђен Амандманом CVII, којим је замијењен став 3. члана 70. Устава, а то је немогућност нормалног функционисања уставних органа Републике.

     Суд сматра да је циљ ове уставне норме да, уколико наступе посебне и непредвиђене околности, изазване људским или природним фактором, вишом силом и слично, а које онемогућавају обављање редовних функција уставних органа и намећу потребу за хитним регулисањем друштвених односа у складу са новонасталом ситуацијом, обезбиједи неометано функционисање републичких органа и институција, уз поштовање гаранција које садрже начела уставности и законитости. У конкретном случају, законодавац, који је уједно и уставотворац, је сходно својој цјелисходној процјени ситуације настале појавом пандемије корона вирусом 2019-nCoV, донио је оспорену одлуку руководећи се, при томе, превасходно општим интересом цјелокупне друштвене заједнице и потребом предузимања неопходних мјера са циљем заштите овог интереса, који је у овом случају садржан у заштити јавног здравља. Због тога је, по оцјени Суда, оспорена одлука у цијелости сагласна Уставу, те је у функцији заштите Уставом заштићених вриједности.

        Суд је оцијенио неоснованим наводе иницијативе о повреди одредаба чл. 44. и 50. Закона о заштити становништва од заразних болести, имајући у виду да је институт ванредног стања уставна категорија те цијенећи да се проглашење ванредног стања оспореном одлуком не може довести у контекст прописивања из наведених одредаба овог закона, којима је уређено поступање Института за јавно здравство Републике Српске и Министарства здравља и социјалне заштите у случају појаве епидемије заразне болести те су утврђени услови за проглашење ванредне ситуације, као и мјере које се предузимају у том случају.

       Како је ступањем на снагу Одлуке о укидању ванредног стања за територију Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 48/20) оспорена одлука фактички престала да важи, Суд је, на основу члана 3. Закона о Уставном суду Републике Српске, ову одлуку оцјењивао у вријеме њеног важења.  

       С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

      На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

      Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.