Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 27.  јануара 2021. године, д о н и о  је

  Р Ј Е Ш Е Њ Е

             Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 132. став 1. тачка 2) Закона о полицији и унутрашњим пословима ("Службени гласник Републике Српске" бр. 57/16, 110/16, 58/19 и 82/19).

О б р а з л о ж е њ е

                  Данко Боровчанин из Бијељине дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 132. став 1. тачка 2) Закона о полицији и унутрашњим пословима ("Службени гласник Републике Српске" бр. 57/16, 110/16, 58/19 и 82/19). У иницијативи се наводи да је оспорена законска норма у супротности са чланом 5. алинеја 3, чланом 10. и чланом 39. став 5. Устава Републике Српске, те чланом 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и чланом 1. Протокола број 12 уз ову конвенцију. Давалац иницијативе, наиме, сматра да оспорено прописивање доводи до дискриминације полицијских службеника у односу на државне службенике, намјештенике и остале запослене у Министарству унутрашњих послова, као и у другим државним органима и предузећима, којима су услови за пензионисање у погледу година стажа осигурања и старосне доби уређени Законом о пензијском и инвалидском осигурању. Како се истиче у иницијативи, дискриминација се у конкретном случају огледа у томе што се полицијским службеницима као основ за престанак радног односа по сили закона узима пензијски стаж, који садржи стаж осигурања и посебан стаж, док се другим запосленим лицима као основ узима само стаж осигурања, односно стаж за који су уплаћивани доприноси. Због тога, по мишљењу даваоца иницијативе, полицијски службеници трпе посљедице пријевременог пензионисања по сили закона, чиме су дискриминисани у односу на друга запослена лица, односно доведени у неповољнији положај у погледу услова за пензионисање. Коначно, у иницијативи се износи став да би оспорена норма требала бити измијењена тако да за полицијске службенике буду прописани услови за пензионисање идентични оним из Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Слиједом наведеног, давалац иницијативе предлаже да Суд, након проведеног поступка, утврди да оспорена норма Закона о полицији и унутрашњим пословима није у сагласности са Уставом Републике Српске.

                 У одговору на иницијативу који је доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се да оспореном законском одредбом нису нарушене гаранције равноправности грађана из члана 10. Устава, те да давалац иницијативе на непотпун и погрешан начин тумачи релевентну уставну норму. Полазећи од природе послова и посебних, односно отежаних услова рада, полицијским службеницима се, како се даље наводи, стаж осигурања рачуна у увећаном трајању. Оспорени закон, у односу на опште прописе о раду, посебно уређује права и дужности из радног односа полицијских службеника, те имајући у виду специфичности природе послова полицијског службеника, уређује и питање престанка радног односа стицањем права на старосну пензију. У одговору се истиче да полицијски службеници право на старосну пензију остварују под истим условима као и осигураници обавезног или добровољног пензијског осигурања прописаним Законом о пензијском и инвалидском осигурању. У вези с тим, у погледу доприноса на које се позива давалац иницијативе, у одговору се указује на то да се доприноси уплаћују за стаж осигурања са ефективним трајањем, а за полицијске службенике се врши и уплата доприноса сразмјерно степену увећања стажа, у складу са чланом 30. Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Народна скупштина износи став да оспорена законска одредба није супротна начелу забране дискриминације из члана 10. Устава, јер се подједнако односи на све полицијаске службенике у поступку стицања права на старосну пензију, тако да сва ова лица имају једнака права и могућности одређене предметним законом. Такође, сматра да се у конкретном случају не врши дискриминација једне групе грађана у односу на остале, јер уставни принцип равноправности подразумијева једнакост у правима, али не и условима и начину под којима се та права остварују. Овакав начин прописивања је, по мишљењу законодавца, оправдан и у општем интересу, тако да је цијенећи друштвено-економске прилике у контексту најшире друштвене заједнице, усвојено оспорено законско рјешење. 

            Оспореним чланом 132. став 1. тачка 2) Закона о полицији и унутрашњим пословима ("Службени гласник Републике Српске" бр. 57/16, 110/16, 58/19 и 82/19) прописано је да радни однос полицијског службеника престаје када наврши 40 година пензијског стажа, без обзира на године живота, или 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања.  

             У поступку оцјењивања уставности оспорене одредбе предметног закона Суд је имао у виду релевантне одредбе Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, а којима је утврђено да  Република уређује и обезбјеђује, између осталог: безбједност (тачка 2), остваривање и заштиту људских права и слобода (тачка 5), организацију, надлежности и рад државних органа (тачка 10), социјално осигурање и друге облике социјалне заштите (тачка 12)  као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом (тачка 18). Поред тога, према члану 49. ст. 1. и 2. Устава, слободе и права се остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, а законом се може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање. Чланом 70. став 1. тачка 2. Устава утврђено је да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте.

             Одредбама Устава у односу на које давалац иницијативе тражи оцјену уставности предметне законске норме утврђено је: да су грађани равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да свако по основу рада има право на зараду у складу са законом и колективним уговором (члан 39. став 5), те да се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на социјалној правди (члан 5. алинеја 3).

            Сагласно цитираним уставним овлашћењима, Законом о полицији и унутрашњим пословима уређени су надлежност, дјелокруг, основи организације и руковођења у Министарству унутрашњих послова, полицијски и други унутрашњи послови из надлежности овог министарства, полицијска овлашћења, дужности и права из радних односа, пријем у радни однос у Министарство полицијских службеника, државних службеника и намјештеника, чинови и унапређења, радни услови полицијских службеника, дисциплинска и материјална одговорност и друга питања од значаја за рад овог министарства. Између осталог, оспореном нормом чланом 132. став 1. тачка 2. овог закона, као један од основа за престанак радног односа полицијског службеника предвиђено је да је навршио 40 година пензијског стажа, без обзира на године живота или 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања. 

             Поред тога, према члану 22. Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник Републике Српске" бр. 134/11, 82/13 и 103/15) пензијски стаж на основу којег се остварују права из пензијског и инвалидског осигурања обухвата стаж осигурања и посебан стаж. Под стажом осигурања подразумијева се стаж осигурања са ефективним трајањем и стаж осигурања са увећаним трајањем (члан 23). У стаж осигурања са ефективним трајањем рачуна се вријеме које је осигураник, послије 15 године живота, провео у обавезном и добровољном осигурању, за које је уплаћен допринос (члан 24). У стаж осигурања са увећаним трајањем рачуна се вријеме у којем је осигураник радио на нарочито тешком, опасном и по здравље штетном радном мјесту, односно послу, као и на радном мјесту на којем осигураник послије навршења одређених година живота не може успјешно да обавља своју професионалну дјелатност и за које је, поред доприноса за стаж осигурања са ефективним трајањем, плаћен допринос сразмјерно степену увећања стажа (члан 30). Према члану 37. став 1. тачке а) и б) овог закона посебан стаж у двоструком трајању рачуна се борцу, припаднику оружаних снага СФРЈ или војних формација под командом тих снага за вријеме оружаних сукоба на територији те државе од 17. августа 1990. до 19. маја 1992. године и борцу, припаднику Војске Републике Српске и припаднику Министарства унутрашњих послова, за вријеме оружаних сукоба на територији бивше БиХ од 19. маја 1992. до демобилизације. Лице из члана 37. овог закона не може се одрећи посебног стажа који је утврђен рјешењем Фонда за пензијско и инвалидско осигурање (члан 39).

            Имајући у виду Уставом утврђену надлежност законодавца, као и садржај предметне одредбе Закона о полицији и унутрашњим пословима, Суд је оцијенио да оспореним прописивањем није нарушено начело равноправности грађана из члана 10. Устава, те у вези с тим ни права гарантованог чланом 39. став 5. Устава, како се то наводи у иницијативи. Наиме, Устав не садржи ограничење у погледу надлежности законодавца да посебним законима, у овом случају Законом о полицији и унутрашњим пословима, у оквиру Уставом утврђених принципа, уреди права по основу социјалног осигурања, па тако и права на старосну пензију полицијских службеника. Начин на који су оспореном законском нормом прописани услови за пензионисање полицијских службеника, по оцјени Суда, не доводи у питање уставно начело забране дискриминације грађана. Чињеница да је као један од услова предвиђено 40 година пензијског стажа (који садржи и посебан стаж), а не само стажа осигурања, а на чему се заснивају наводи даваоца иницијативе о неуставности предметне законске норме, представља одраз цјелисходне процјене законодавца у уређивању ове области. Наиме, Суд сматра да је приликом оспореног нормирања законодавац, превасходно, имао у виду посебне услове рада и специфичност природе послова које обављају полицијски службеници, због чега је, сходно својој цјелисходној процјени и у складу са законодавном политиком у уређивању ове области, уредио услове за пензионисање полицијских службеника, а оцјена оправданости оспореног законског рјешења, према члану 115. Устава, није у домену уставносудске контроле. При томе, Суд је имао у виду и то да се посебан стаж не утврђује по службеној дужности, већ га по захтјеву странке, у посебном поступку, рјешењем утврђује Фонд за пензијско и инвалидско осигурање.

            У вези са наведеним, Суд сматра потребним указати на то да уставно начело равноправности грађана не подразумијева једнакост грађана у апсолутном смислу, већ једнак третман субјеката који се налазе у истој правној ситуацији приликом реализације одређених права и обавеза. У конкретном случају давалац иницијативе врши компарацију адресата различитих закона, који, дакле, припадају различитим категоријама субјеката права и не налазе се у истим правним ситуацијама приликом остваривања права на пензију. Због тога, по оцјени Суда, оспореним прописивањем нису доведене у питање гранације из члана 10. Устава, односно, полицијски службеници који право на пензију остварују на основу Закона о полицији и унутрашњим пословима, у контексту ове уставне одредбе, нису доведени у неповољнији положај у односу на грађане који ово право остварују према Закону о пензијском и инвалидском осигурању.  

              Како је овим утврђено да оспореним законским нормирањем нису повријеђена релевантна Уставом зајемчена права, Суд сматра да не постоји основ за разматрање евентуалне забрањене дискриминације у уживању ових права из члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола број 12 уз ову конвенцију.

            Суд такође није разматрао ни паушалне наводе иницијативе о повреди члана 5. алинеја 3. Устава, јер не садрже образложење у чему се, у конкретном случају, састоји повреда ове уставне норме.

            С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности оспорене одредбе Закона о полицији и унутрашњим пословима одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

            На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

            Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.