Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 25. новембра 2020. године,

д о н и о  је

  Р Ј Е Ш Е Њ Е

               Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности и законитости члана 5. ст. 1. и 5. Правилника о критеријумима за расподјелу финансијских средстава за рад удружења за заштиту потрошача ("Службени гласник Републике Српске" бр. 33/12 и 1/16).

О б р а з л о ж е њ е

                  Саша Марјановић из Козарске Дубице дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 5. ст. 1. и 5. Правилника о критеријумима за расподјелу финансијских средстава за рад удружења за заштиту потрошача ("Службени гласник Републике Српске" бр. 33/12 и 1/16), који је донио министар трговине и туризма. У иницијативи се наводи да оспорене норме предметног правилника нису у сагласности са чланом 123. ст. 1. и 2. Закона о заштити потрошача у Републици Српској ("Службени гласник Републике Српске" бр. 6/12, 63/14 и 18/17). Давалац иницијативе, наиме, сматра да из наведених законских одредаба произлази да заштиту потрошача могу вршити само удружења за заштиту потрошача која су регистрована искључиво за ову дјелатност, а не и удружења којима је, поред осталих,  једна од области дјеловања и заштита потрошача. Поред тога, мишљења је да се оспореним одредбама предметног правилника удружења за заштиту потрошача која су основана у складу са чланом 123. став 1. Закона о заштити потрошача у Републици Српској и чија је област дјеловања искључиво заштита потрошача доводе у неравноправан положај у односу на друга удружења која се овим питањем баве поред осталих дјелатности. Коначно, у иницијативи се износи став да према прописима Европске уније и Босне и Херцеговине заштиту потрошача могу вршити само она удружења којима је то једина област дјеловања, те да само такви субјекти могу конкурисати за новчана средства за реализацију пројеката из области заштите потрошача. Слиједом наведеног, давалац иницијативе предлаже да Суд, након проведеног поступка, утврди да оспорене норме Правилника о критеријумима за расподјелу финансијских средстава за рад удружења за заштиту потрошача нису у сагласности са Законом о заштити потрошача у Републици Српској и Уставом Републике Српске.

                  У одговору на иницијативу који је доставило Министарство трговине и туризма наводи се да се удружења за заштиту потрошача региструју као удружења грађана, у складу са посебним прописом, односно Законом о удружењима и фондацијама Републике Српске, при чему није од значаја да ли је заштита потрошача једина или једна од више регистрованих дјелатности удружења. При томе је, како се истиче,  одлучујуће да се формирано удружење грађана у циљевима свог дјеловања, који су утврђени у оснивачком акту и статуту, опредијели за дјеловање у области заштите потрошача у Републици Српској, што се приликом оснивања удружења евидентира у рјешењу суда о упису у судски регистар. У одговору се такође указује на то да право на финансирање активности из намјенских средстава буџета имају она удружења која су регистрована за дјелатност заштите потрошача и која су уписана у прописану Евиденцију која се води код Министаратва трговине и туризма. Надаље, доносилац оспореног правилника истиче да се оспореним нормама овог акта не прописују услови у погледу изабране дјелатности под којим су се удружења регистровала у надлежном суду, већ се утврђује начин расподјеле средстава оним удружењима која су то право остварила уписом у одговарајућу евиденцију, те су испунила остале услове прописане јавним конкурсом за додјелу средстава. Због тога се, како се наводи, оспореним правилником удружења за заштиту потрошача не доводе у неравноправан положај у погледу расподјеле средстава, већ напротив, афирмише се уставно начело једнакости свих облика удруживања и привређивања у Републици Српској. Коначно, у оговору се указује на то да давалац иницијативе нема основа да се пред Уставним судом Републике Српске позива на Закон о заштити потрошача Босне и Херцеговине, те на директиве Европске уније које се односе на ову област.

              Правилник о критеријумима за расподјелу финансијских средстава за рад удружења за заштиту потрошача ("Службени гласник Републике Српске" бр. 33/12 и 1/16) донио је министар трговине и туризма на основу члана 124. став 5. Закона о заштити потрошача у Републици Српској ("Службени гласник Републике Српске" број 6/12) и члана 82. став 2. Закона о републичкој управи ("Службени гласник Републике Српске" бр. 118/08, 11/09, 74/09 и 80/10). Оспореним одредбама члана 5. овог правилника прописано је: да се средства намијењена за финансирање пројеката из области заштите потрошача додјељују удружењима на основу јавног конкурса (став 1), те да за учествовање на конкурсу удружења достављају Министарству трговине и туризма пријаву за додјелу средстава за финансирање пројеката (став 5).  

                 У поступку оцјењивања уставности и законитости оспорених норми предметног правилника Суд је имао у виду да је одредбом члана 53. Устава Републике Српске утврђено да Република обезбјеђује заштиту потрошача, те да према члану 108. Устава закони, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, а прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом.

              Надаље, чланом 69. ст. 1. и 2. и чланом 82. став 2. Закона о републичкој управи  ("Службени гласник Републике Српске" бр. 118/08, 11/09, 74/09 и 80/10), који је био на снази у вријеме доношења оспореног правилника, а које одредбе су по свом садржају готово идентичне нормама члана 63. ст. 1. и 2. и члана 76. став 2. важећег Закона о републичкој управи  ("Службени гласник Републике Српске" број 115/18), прописано је да органи управе доносе, између осталог, правилнике, затим да се правилником разрађују поједине одредбе закона или прописа Владе, те да министар, поред осталог, доноси прописе.

   Суд је у конкретном случају такође имао у виду релевантне одредбе Закона о заштити потрошача у Републици Српској ("Службени гласник Републике Српске" бр. 6/12, 63/14 и 18/17) којима је прописано: да је Министарство трговине и туризма надлежно да у области заштите потрошача, између осталог, брине о реализацији програма за заштиту потрошача у Републици Српској, води евиденцију удружења и савеза за заштиту потрошача и врши расподјелу финансијских средстава за реализацију послова из области заштите потрошача (члан 122. тач. б), д) и з)), да дјелатност заштите потрошача обављају удружења за заштиту потрошача, која уписом у регистар код надлежног суда  у складу са законом стичу својство правног лица (члан 123. став 1), да су удружења за заштиту потрошача удружења основана у складу са законом којим се уређује оснивање и правни положај удружења, а чија област дјеловања је остваривање циљева заштите потрошача (члан 123. став 2), да поједине послове утврђене Програмом заштите потрошача у Републици Српској могу вршити удружења и савези за заштиту потрошача који су уписани у евиденцију Министарства трговине и туризма (члан 124. став 1), да се у циљу усмјеравања и подстицања рада удружења за заштиту потрошача у буџету Републике могу планирати средства за финансирање планских активности ових удружења, пројеката у области заштите потрошача и материјланих трошкова рада удружења за заштиту потрошача (члан 124. став 2), да се послови из става 1. и 2. члана 124. додјељују на основу јавног конкурса, који расписује Министарство трговине и туризма (члан 124. став 4), те да министар трговине и туризма правилником прописује критеријуме за расподјелу финансијских средстава за реализацију послова из области заштите потрошача (члан 124. став 5).

Сагласно цитираним уставним и законским одредбама, министар трговине и туризма је, по оцјени Суда, био овлашћен да, са циљем провођења релевантних норми Закона о заштити потрошача у Републици Српској, донесе Правилник о критеријумима за расподјелу финансијских средстава за рад удружења за заштиту потрошача. Овим правилником утврђени су наведни критеријуми, затим услови које  морају да испуњавају корисници средстава за финансирање послова, сврха и начин исплате финансијских средстава, начин контроле намјенског трошења средстава као и начин обавјештавања јавности о резултатима поступка за финансирање послова из области заштите потрошача (члан 1). Надаље, прописано је: да је циљ финансирања активности из члана 1. овог правилника унапређивање и развој заштите потрошача у Републици Српској подршком у финансирању послова које реализују удружења потрошача или њихови савези (у даљем тексту: удружења) (члан 2. став 1), да финансирање послова из области заштите потрошача подразумијева додјелу средстава за рад удружења у циљу информисања потрошача о правима и начину њиховог остваривања, као и рјешавање других питања од значаја за заштиту интереса потрошача прописаних Законом о заштити потрошача у Републици Српској и другим прописима (члан 3), да се средства намијењена за финансирање пројеката из области заштите потрошача додјељују удружењима на основу јавног конкурса, те да за учествовање на конкурсу удружења достављају Министарству трговине и туризма пријаву за додјелу средстава за финансирање пројеката (члан 5. ст. 1. и 5).

Имајући у виду наведено, Суд оцијенио да прописивање из оспорених одредаба члана 5. ст. 1. и 5. предметног правилника није супротно Закону о заштити потрошача у Републици Српској, односно да оспореним нормирањем доносилац овог акта није изашао из законских оквира. Наиме, како из одредбе члана 123. став 1. Закона о заштити потрошача у Републици Српској произлази, дјелатност заштите потрошача обављају удружења за заштиту потрошача која уписом у регистар код надлежног суда у складу са законом стичу својство правног лица. Поред тога, чланом 124. ст. 2. и 4. овог закона дефинисане су дјелатности и потребе удружења за заштиту потрошача за чије се финансирање планирају средства у буџету Републике, те је прописано да се ова средства додјељују на основу јавног конкурса који расписује Министарство трговине и туризма.

Дакле, уређујући питање финансирања рада удружења за заштиту потрошача из буџета Републике, законодавац не прави разлику у томе да ли је одређеном удружењу које конкурише за средства за финансирање свог рада заштита потрошача искључива дјелатност или једна од регистрованих дјелатности које обавља. Од значаја је само чињеница да је удружење, у складу са законом, код надлежног суда регистровано за дјелатност заштите потрошача, те као такво уписано у одговарајућу евиденцију.

Узимајући у обзир наведене законске одредбе, Суд је оцијенио да је члан 5. ст. 1. предметног правилника у цијелости сагласан са Законом о заштити потрошача у Републици Српској, јер идентично, као и овај закон, прописује да се средства намијењена за финансирање пројеката заштите потрошача додјељују удружењима на основу јавног конкурса. При томе, доносилац овог правилника не дефинише услове које удружење треба да испуњава у смислу регистроване дјелатности, јер то и није предмет његовог регулисања, већ, као и законодавац, упућује на чињеницу да се ради о удружењу које је регистровано у складу са законом и дјелује у области заштите потрошача. Исто тако, по оцјени Суда, ни оспорена одредба члана 5. став 5. овог правилника, која прописује обавезу удружења да за учествовање на конкурсу за додјелу финансијских средстава Министарству доставе пријаву, није супротна наведеном закону, јер се њоме, сагласно овлашћењу из члана 124. став 5. овог закона, разрађује питање релевантно за провођење наведеног конкурса, те тако и примјену предметног закона у пракси.

Наводе даваоца иницијативе да је оспореним прописивањем дошло до дискриминације удружења којима је заштита потрошача једина област дјеловања Суд је оцијенио неоснованим, јер се предметне одредбе правилника подједнако и под истим условима односе на сва удружења која су Законом и оспореним правилником на исти начин дефинисана, односно која су дјелатност заштите потрошача регистровала код належног суда и извршила упис ове дјелатности у Регистар који се води код Министарства трговине и турима.

               Коначно, наводе који се односе на сагласност оспорених норми предметног правилника са Законом о заштити потрошача у Босни и Херцеговини и појединим стандардима заштите потрошача у Европској унији, Уставни суд Републике Српске, према члану 115. Устава, није надлежан да оцјењује.

               С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности и законитости оспореног члана 5. ст. 1. и 2. предметмог правилника одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

             На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

             Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић и академик проф. др Снежана Савић.