Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5.  и  члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр.  104/11 и 92/12), на сједници одржаној 25. новембра 2020. године,   

д о н и о   ј е

РЈЕШЕЊЕ

        Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности и законитости члана 10. Одлуке о кућном реду у стамбеним зградама на подручју општине Милићи ("Службени гласник Општине Милићи" бр. 2/17 и 9/17).

О б р а з л о ж е њ е

         Тодор Бошковић из Милића дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 10. Одлуке о кућном реду у стамбеним зградама на подручју општине Милићи ("Службени гласник Општине Милићи" бр. 2/17 и 9/17). Давалац иницијативе наводи да оспорена одредба Одлуке којом се не дозвољава сушење рубља на отвореним дијеловима зграде (прозори, терасе, балкони и лође) који су видљиви са улице или друге јавне површине преко нивоа висине балкона, терасе или лође, у зградама у којима не постоји заједничка просторија за сушење веша, није у сагласности са чланом 2. Закона о стварним правима ("Службени гласник Републике Српске" бр. 124/08, 3/09, 58/09, 95/11 и 60/15), те чл. 18. и 20. став 1. Закона о одржавању зграда ("Службени гласник Републике Српске" број 101/11), а самим тим ни са чланом 108. Устава Републике Српске. Уз то, давалац иницијативе наводи  да је оспореним прописивањем повријеђено и право на мирно уживање имовине које је гарантовано чланом 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода. Образлажући наведено давалац иницијативе износи мишљење да  за оспорено прописивање,  којим се етажни власници ограничавају у начину коришћења својих балкона, тераса и лођа, односно којим се власницима станова ограничава њихово право својине, не постоји законски основ, а ни оправдан јавни интерес будући да се ради о рударском мјесту у коме није развијен туризам као у неким другим градовима, па да би рубље на отвореним дијеловима зграде као што су прозори, терасе, балкони и лође нарушавало  естетски  изглед зграде и самог града, због чега предлаже Суду да утврди да оспорена одредба Одлуке  није у сагласности са Уставом и законом.

        У одговору Скупштине Општине Милићи оспорени су наводи из иницијативе као неосновани те је, између осталог, наведено да је основ за доношење Одлуке о кућном реду у стамбеним зградама на подручју општине Милићи садржан у члану 20. тачка 1. и члану 39. Закона о локалној самоуправи ("Службени гласник Републике Српске" бр. 97/16 и 36/19), те релевантним  одредбама раније важећег  Статута Општине  Милићи ("Службени гласник Општине Милићи" број 4/14) односно важећег Статута Општине Милићи ("Службени гласник Општине Милићи" број 5/17). Оспоравајући наводе из иницијативе, у одговору се истиче да је предметна одлука донесена у складу са процедуром која је прописана Законом  о локалној самоуправи, као и да давалац иницијативе само паушално указује на повреде члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију и  наведених законских одредби, те предлаже да Суд иницијативу не прихвати.

         Одлуку о кућном реду у стамбеним зградама на подручју општине Милићи ("Службени гласник Општине Милићи" бр. 2/17 и 9/17) донијела је Скупштина Општине Милићи на основу члана 39. став 2. алинеја 2. Закона о локалној самоуправи ("Службени гласник Републике Српске" број 97/16), члана 2. Закона о одржавању зграда ("Службени гласник Републике Српске" број 101/11) и члана 38. став 2. тачка 2.  Статута Општине Милићи ("Службени гласник Општине Милићи" број 5/17). Одлуком се прописује кућни ред у стамбеним и стамбено-пословним зградама на подручју општине Милићи, под којим се подразумијевају права и обавезе заједнице етажних власника зграде у циљу омогућавања несметаног становања и правилног коришћења стамбеног, стамбено-пословног простора у згради, заједничких просторија, заједничких дијелова зграде, заједничког простора који припада згради, инсталација, уређаја и опреме зграде у погледу њихове употребе, чувања од оштећења, и одржавање чистоће, реда и мира у згради, те земљишта које служи редовној употреби зграда на подручју општине Милићи (члан 1). Према оспореном члану 10. наведене одлуке није дозвољено сушење рубља на отвореним дијеловима зграде (прозори, терасе, балкони и лође) који су видљиви са улице или друге јавне површине, преко нивоа висине балкона, терасе или лође, што би нарушавало естетски изглед зграде у зградама у којима не постоји заједничка просторија за сушење веша.

        Приликом разматрања навода из иницијативе Суд је превасходно имао у виду да је оцјена законитости оспорене одредбе Одлуке тражена у односу на члан 2. Закона о стварним правима ("Службени гласник Републике Српске" бр. 124/08, 3/09, 58/09, 95/11, 60/15 и 107/19) којим је прописано да се право својине и друга стварна права могу против власникове воље одузети или ограничити само у јавном интересу и под условима предвиђеним законом, у складу с принципима међународног права (став 1), те да се законом, у јавном интересу, а нарочито ради заштите природних богатстава, животне средине, здравља људи, културно-историјске баштине и другог, може ограничити или посебно уредити начин коришћења и располагања одређеним стварима (став 2).

        Такође, Суд је имао у виду  одредбе Закона о одржавању зграда ("Службени гласник Републике Српске" број 101/11) на које указује давалац иницијативе и то: члан  18. којим је прописано  да зградом управља заједница (став 1), да су етажни власници дужни да учествују у управљању непокретношћу по општим правилима о управљању сувласничком ствари, те да одреде лице које ће обављати послове заједничког управника и да оснују заједничку резерву (став 2), и да се управљањем зградом, у смислу овог закона, сматра одлучивање о коришћењу и одржавању заједничких дијелова зграде, о обезбјеђивању и коришћењу финансијских средстава за одржавање заједничких дијелова зграде и  о другим општим питањима од заначаја за коришћење и одржавање зграде (став 3) и члан 20. став 1. према којем се уговором о оснивању заједнице уређују међусобна права и обавезе етажних власника у погледу управљања зградом, те у погледу обима, начина коришћења и одржавања посебних дијелова зграде и дијелова зграде који служе згради као цјелини или неким њеним посебним дијеловима.

        Поред тога, Суд је имао у виду и Закон о локалној самоуправи ("Службени гласник Републике Српске" бр. 97/16 и 36/19), који је назначен као правни основ за доношење оспорене одлуке и којим је, између осталог, прописано да јединица локалне самоуправе у области стамбено-комуналне дјелатности прописује правила одржавања реда у зградама (члан 20. тачка 1), као и да скупштина општине доноси одлуке и друга општа акта и даје њихово аутентично тумачење (члан 39. став 2. тачка 2).

         Полазећи од изложеног Суд је оцијенио да оспорена одредба члана 10. Одлуке није у несагласности са овим законима. Приликом ове оцјене Суд је, прије свега, имао  у виду да је јединица локалне самоуправе, у конкретном случају Скупштина Општине Милићи, према Закону о локалној самоуправи била овлашћена да својим актом пропише правила одржавања реда у стамбеним и стамбено-пословним зградама на подручју општине Милићи. 

       Власник остварује право својине у складу са природом и намјеном своје ствари. Савремени концепт својине не може се разумјети без њених ограничења. Својина је свеобухватно, али није потпуно неограничено право. Ограничења представљају крајњу границу власникове правне власти. Садржај права својине подлијеже многим ограничењима, посебно у општем (јавном) интересу који је гарант опстанка и развитка друштва. Обим и врста ограничења зависе од врсте ствари. Интереси друштва често добивају превагу над индивидуалним интересима појединаца. Но, без баланса приватног и општег интереса нема хармоније ни опстанка друштвене заједнице. Ограничења права својине у општем интересу постоје у свим савременим правним системима. То указује на значај социјалне функције права својине. Својина данас све више постаје социјална категорија. Модерне државе су из различитих разлога склоне све чешћим интервенцијама у приватне односе. У зависности од задатака које држава себи поставља, својински поредак  одражава већа или мања ограничења. Она зависе од обима и врсте мјера којима држава врши своју интервенцију. Усклађивање садржаја и ограничења је једна од основних тешкоћа приликом конципирања права својине. Ограничења не смањују садржај права својине и не укидају власничка овлашћења. Њима се само ограничава могућност пуног домашаја тог права. Она спречавају титулара да се, на неки начин, у неком правцу, у некој мјери, кроз неко вријеме или слично, служи неким или свим овлашћењима које му даје то његово право.

         У конкретном случају Уставни суд сматра да оспореним чланом није дошло до повреде права својине етажних власника. Наиме, урбано становање и култура становања захтијевају и придржавање одређених правила понашања која захтијевају и одређена ограничења власницима етажних јединица у стамбеним зградама. Ова сложена правна заједница укључује бројна међусобна права и обавезе власника појединих дијелова непокретности. Заједнички живот захтијева много компромиса и постизање равнотеже у односима етажних власника. Одлуком о кућном реду одређују се права и обавезе власника станова и пословних простора, закупопримаца, њихових чланова породице и посјетилаца. Регулисање њихових односа је од суштинског значаја. Деликатност тог уређења наглашена је суживотом различитих људи који, по правилу, нису повезани лично, а ни у погледу имовине. Суштина уређења је да се оствари баланс између услова урбаног становања и остваривања одређених својинских права. Тиме се артикулише живот у заједници и стварају услови за њено нормално функционисање. Скупштина Општине Милићи је сматрала да је цјелисходно да се ограничи сушење рубља на отвореним дијеловима зграде који су видљиви са улице или друге јавне површине ако у згради не постоји просторија за сушење рубља и имала је надлежност да  пропише такву одредбу у Одлуци о кућном реду у стамбеним зградама.   

        Наводе даваоца иницијативе из којих произлази да је оспореним чланом 10. предметне одлуке повријеђен члан 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, којим је утврђено да свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине и да нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права (став 1), те да претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примјењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбиједила наплату пореза или других дажбина или казни (став 2), Суд није могао прихватити, јер је овакво прописивање легитимно и у јавном интересу, при чему се водило рачуна и о захтјеву пропорционалности. 

           Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка. 

           На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

           Ову рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник  Суда мр  Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић и академик  проф. др Снежана Савић.