Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка а), члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачке г) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 30. септембра 2020. године,  д о н и о   ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

          Не прихвата се  иницијатива за оцјењивање уставности члана 61. став 3. Закона о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе („Службени гласник Републике Српске“ број 97/16).

            Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање сагласности члана 61. став 3. Закона о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе („Службени гласник Републике Српске“ број 97/16) са чл. 19, 20, 21, 22, 23, 24. и 25. и чланом 39. став 5. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18), те чланом 1. став 2. и чланом 2. Закона о забрани дискриминације („Службени гласник Босне и Херцеговине“ бр. 59/09 и 66/16).

О б р а з л о ж е њ е

         Мирослав Јањић из Теслића дао је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 61. став 3. Закона о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе („Службени гласник Републике Српске“ број 97/16). Давалац иницијативе сматра да оспорена законска одредба, којом је прописано да радни однос заснован на одређено вријеме не може да прерасте у радни однос на неодређено вријеме, није у сагласности са чланом 10. Устава Републике Српске, чланом 1. став 2. и чланом 2. Закона о забрани дискриминације, те чл. 19. до 25. и чланом 39. став 5. Закона о раду. Истиче се да је у члану 61. став 3. Закона питање прерастања радног односа на одређено у радни однос на неодређено вријеме регулисано другачије него у члану 39. став 5. Закона о раду, због чега су оспореним прописивањем радници локалне самоуправе доведени у неравноправан положај у односу на друге раднике, док је послодавцу омогућено понашање које је у супротности са позитивним прописима. Указујући на одређен појединачан случај примјене оспорене законске одредбе, давалац иницијативе предлаже да Суд утврди њену несагласност са  Уставом, Законом о забрани дискриминације и Законом о раду.

        У одговору који је Народна скупштина Републике Српске доставила Суду оспорени су наводи из иницијативе те је истакнуто да се оспорено законско рјешење подједнако односи на све службенике у јединицама локалне самоуправе, због чега није дошло до повреде гаранција из члана 10. Устава, као и да давалац иницијативе на непотпун и погрешан начин тумачи одредбе Устава. У одговору је наглашено да је намјера законодавца била да осигура да се радни однос у јединицама локалне самоуправе заснива на неодређено вријеме, уз таксативно прописивање случајева када се исти може засновати на одређено вријеме, а све у циљу несметаног функционисања и извршавања послова јединица локалне самоуправе, те се у вези са наведеним указује на рјешења овог суда број: У-21/11 од 4. јула 2012. године („Службени гласник Републике Српске“ број 70/12) и број: У-1/17 од 20. децембра 2017. године („Службени гласник Републике Српске“ број 2/18). У одоговору се, такође, наводи да Уставни суд, на основу члана 115. Устава, није надлежан да оцјењује међусобну усаглашеност закона, а да незадовољство одређеним законским рјешењем не може бити предмет оцјене уставности. Законодавац сматра да је оспорено прописивање оправдано и у општем интересу, те због свега наведеног предлаже да Суд дату иницијативу не прихвати.

   Оспореним чланом 61. став 3. Закона о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе („Службени гласник Републике Српске“ број 97/16) (у даљем тексту: Закон) прописано је да радни однос заснован на одређено вријеме не може да прерасте у радни однос на неодређено вријеме.

У поступку разматрања навода из иницијативе Суд је имао у виду да је Уставом  Републике  Српске утврђено: да свако има право на рад и слободу рада, те да запосленима може престати радни однос противно њиховој вољи на начин и под условима који су утврђени законом и колективним уговором (члан 39. ст. 1. и 4), да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2), да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, радне односе, социјално осигурање и друге облике социјалне заштите (тачка 12. Амандмана XXXII на Устав којим је замијењен члан 68. Устава), као и да се систем локалне самоуправе уређује законом (члан 102. став 2).

      Такође, Суд је узео у обзир да је чланом 10. Устава, у односу на који давалац иницијативе оспорава одредбу члана 61. став 3. Закона, утврђено да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко или друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство.

    На основу наведених уставних овлашћења Законом су на цјеловит начин уређена начела дјеловања службеника, њихова права и дужности, неспојивост и сукоб интереса, врсте радних мјеста, трајање радног односа, планирање и поступак запошљавања, премјештај службеника због потреба рада, стручно оспособљавање и усавршавање, напредовање у служби, престанак радног односа и престанак потребе за радом службеника, као и друга питања од значаја за службенике и намјештенике у органима јединица локалне самоуправе. Овим законом је, између осталог, прописано: да се радни однос у градској, односно општинској управи заснива, по правилу, на неодређено вријеме, а исти може да престане само у законом предвиђеним случајевима (члан 60), да се, изузетно од члана 60. став 1. овог закона, радни однос може засновати и за вријеме чије трајање је унапријед одређено (радни однос на одређено вријеме): ради замјене одсутног службеника до његовог повратка, због привремено повећаног обима посла, најдуже до шест мјесеци у току једне календарске године, ради обуке приправника док траје приправнички стаж, за рад на пројекту чије је трајање унапријед одређено, до завршетка пројекта, а најдуже 60 мјесеци и са незапосленим коме до испуњења једног од услова за остваривање права на старосну пензију недостаје до пет година, најдуже до испуњења услова, у складу са прописима о пензијском и инвалидском осигурању (члан 61. став 1).

         Имајући у виду да је законодавац овлашћен да у оквиру уређивања и обезбјеђивања радних односа предвиди и трајње радног односа, те да у оквиру тога утврди случајеве када је оно унапријед ограничено, то оспорена одредба члана 61. став 3. Закона није, по оцјени Суда, несагласна с Уставом. Наведено прописивање, у суштини, подазумијева престанак радног односа протеком времена на који је радни однос заснован, што је сагласно принципу из члана 39. став 4. Устава. Да ли ће законодавац престанак радног односа уредити у оквиру једног или више закона, те да ли ће његов престанак за различите категорије запослених бити уређен на исти или различит начин, питање је законодавне политике, о чему, према члану 115. Устава, овај суд није надлежан да одлучује. Разлика у начину на који оспорена законска одредба и Закон о раду уређују предмет радног односа закљученог на одређено вријеме, не представља основ за утврђивање неуставности ове одредбе.

           Оспорени члан 61. став 3. Закона, по оцјени Суда, није у несагласности  ни са чланом 10. Устава, јер се односи на сва лица која су у градској, односно општинској управи засновала радни однос за вријеме чије је трајање унапријед одређено. Уставни принцип једнакости из члана 10. Устава не подразумијева једнакост у апсолутном смислу те ријечи, већ гарантује једнакост грађана који се налазе у истим или сличним правним ситуацијама. 

Према члану 115. Устава није у надлежности овог суда да оцјењује сагласност оспореног законског прописивања са одредбама Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18) јер се ради о актима истог доносиоца који имају једнаку правну снагу, нити је у његовој надлежности да цијени усаглашеност оспорене одредбе са законима које је усвојила Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине, те тако ни са Законом о забрани дискриминације („Службени гласник Босне и Херцеговине“ бр. 59/09 и 66/16).

Према оцјени Суда, у смислу члана 115. Устава, нису од уставноправног значаја наводи којима се указује на посљедице примјене оспорене законске одредбе у појединачном случају. 

Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка. 

        На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

        Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић