Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка а), члана 60. став 1. тач. а), б) и д) и члана 61. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 30. септембра 2020. године,  д о н и о   ј е

О Д Л У К У

            Утврђује се да чланови 8, 9. и 11. Уредбе о условима за давање сагласности ЈП „Лутрија Републике Српске“ а.д. Бања Лука за оснивање привредног друштва за приређивање игара на срећу („Службени гласник Републике Српске“ број 55/19) нису у сагласности са Уставом Републике Српске, Законом о играма на срећу („Службени гласник Републике Српске“ број 22/19) и Законом о Влади Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 118/08).

Одбија се приједлог за утврђивање неуставности и незаконитости члана 3. став 1. тачка 4. Уредбе о условима за давање сагласности ЈП „Лутрија Републике Српске“ а.д. Бања Лука за оснивање привредног друштва за приређивање игара на срећу („Службени гласник Републике Српске“ број 55/19).

Одбацује се приједлог за оцјењивање  сагласности члана 2. став 3. Уредбе о условима за давање сагласности ЈП „Лутрија Републике Српске“ а.д. Бања Лука за оснивање привредног друштва за приређивање игара на срећу („Службени гласник Републике Српске“ број 55/19) са члановима 3. и 4. Закона о јавним набавкама („Службени гласник Босне и Херцеговине“ број 39/14). 

О б р а з л о ж е њ е

„Mozzart“ д.о.о. и „Joker Game“ д.о.о, оба из Бане Луке, поднијели су Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) приједлог и допуну приједлога за оцјењивање уставности и законитости члана 2. став 3, члана 3. став 1. тачка 4, те чл. 8, 9. и 11. Уредбе о условима за давање сагласности ЈП „Лутрија Републике Српске“ а.д. Бања Лука за оснивање привредног друштва за приређивање игара на срећу („Службени гласник Републике Српске“ број 55/19).

Када је ријеч о наводима којима се оспорава уставност и законитост прописивања из чл. 8, 9. и 11. Уредбе, предлагачи истичу да је исто у супротности са уставним начелима из члана 5. став 1. ал. 4. и 5, те чл. 50, 52, 53. и 54. Устава, као и чл. 3. и 4. Закона о концесијама („Службени гласник Републике Српске“ бр. 59/13 и 16/18). Имајући у виду да члан 8. став 2. оспорене уредбе, поред минималних услова за избор најбољег понуђача, прописује додатне услове и критеријуме, као и да члан 11. ст. 4. и 5. Уредбе даје предност понуђачу који у саставу сопственог капитала или крајњег оснивача има државни капитал, односно који учествује у пројекту приређивања игара на срећу са најмање једном државном лутријом, предлагачи су мишљења да су наведене одредбе Уредбе у супротности са чл. 50. и 54. Устава, јер гуше слободну конкуренцију и враћају принципе централне планске привреде. Такође, оспорено прописивање није у сагласности са чл. 3. и 4. Закона о концесијама, а у вези са чланом 6. став 1. тачка е) истог закона. С обзиром на то да је предметна дјелатност од општег друштвеног интереса, Влада је била у обавези да обезбиједи транспарентност поступка избора најбољег понуђача, те стимулативан оквир за привлачење страних и домаћих инвестиција. Напротив, оспореним прописивањем Лутрији Републике Српске је обезбијеђен монополски положај у сектору приређивања електронских игара на срећу, те фаворизован положај страних у односу на домаћа привредна друштва која се баве овом дјелатношћу, смањење пореских приноса, одлив девиза, застој у развоју знања и технологија, као и смањење броја запослених у овој области. Не тражећи оцјену уставности члана 7. Закона о играма на срећу, предлагачи елаборирају да је монопол Лутрије омогућен прописивањем из наведене законске одредбе.

У допуни приједлога се истиче да поступак избора најбољег понуђача прописан оспореном Уредбом није у сагласности са Законом о јавним набавкама („Службени гласник Босне и Херцеговине“ број 39/14) и Законом о концесијама. У прилог оваквим наводима истиче се да је прописивање из члана 2. став 3. Уредбе у супротности са чл. 4. и 3. Закона о јавним набавкама („Службени гласник Босне и Херцеговине“ број 39/14), јер прописује да избор најбољег понуђача за оснивање заједничког привредног друштва за приређивање игара на срећу не представља поступак јавне набавке.

            Такође, предлагачи су становишта да појединачан поступак избора најбољег понуђача, који је предмет Обавјештења Лутрије бр: 4091-01/19 од 9. септембра 2019. године, није спроведен сагласно члану 70. став 3.  и члану 103. Закона о јавним набавкама, те члану 23. Закона о концесијама, јер Одлука о избору најбољег понуђача, у конкретном случају, не садржи одредбе о правном лијеку, броју запримљених понуда, детаљно образложење разлога за избор, а иста није објављена у „Службеном гласнику Републике Српске“. С обзиром на то да оспорена уредба не садржи одредбе које се тичу правне заштите понуђача, предлагачи сматрају да је иста у супротности са чланом 54. Устава. Исто тако, предлагачи наводе да Уредба у члану 3. став 1. тачка 4. прописује супротно одредби члана 7. став 4. Закона о играма на срећу, јер дефинише да искључиво једно привредно друштво може имати статус понуђача на јавном позиву, док из наведене законске одредбе произлази да на овом позиву може учествовати више привредних друштава.

У одговору који је Суду доставила Влада Републике Српске истиче да су наводи предлагача у односу на Закон о играма на срећу нетачни, да Република право приређивања свих игара на срећу остварује посредством Лутрије Републике Српске, да се игре на срећу у касинима приређују на основу рјешења Владе о додјели концесије, која се додјељује у складу са Законом о играма на срећу, а само супсидијарно у складу са прописима којима се уређује област концесија, док се класична томбола, кладионичарска игре, игре на срећу на аутоматима и интернет игре на срећу, приређују на основу одобрења тј. лиценце Министарства. У овом смислу, Република директно на основу Закона, а посредством Лутрије Републике Српске, може да приређује све игре на срећу. Лутрија Републике Српске, на основу закона, а не путем концесије, самостално или путем заједничког привредног друштва у којем има најмање 51% учешћа у капиталу и одлучивању друштва, обавља приређивање игара на срећу, због чега је примјена Закона о концесијама у овом дијелу искључена. У одговору се, надаље, истиче да је Република, с циљем обављања дјелатности приређивања игара на срећу, основала Јавно предузеће „Лутрија Републике Српске“ а.д. Бања Лука, те су у овом дијелу релевантне одредбе Закона о јавним предузећима „Службени гласник Републике Српске“ бр. 75/04 и 78/11) које прописује да се јавно предузеће оснива ради обављања дјелатности од општег интереса (члан 2. став 1. овог закона), те да јавна предузећа послују у складу са посебним правилима са циљем заштите имовине Републике и општег интереса. Наводи се да Република има 96% удјела у власништву Лутрије Републике Српске, те се указује на садашње законско рјешење које омогућава да Република остварује дјелатност приређивања игара на срећу, путем овог јавног предузећа, а које приређује игре на срећу самостално или у сарадњи са другим привредним друштвима путем формирања заједничког привредног друштва, уз претходну сагласност Владе у форми уредбе. Услови под којима Влада даје предметну сагласност прецизирани су Законом о играма на срећу. Према наводима из одговора, овакво рјешење представља законски основ за доношење оспорене Уредбе, чијим су чл. 8, 9. и 11. прописани услови за давање сагласности Лутрији Републике Српске за оснивање заједничког привредног друштва за приређивање игара на срећу. Предметна уредба је донесена на основу Закона о играма на срећу, док је прописивање услова, њихове висине, ствар сврсисходне процјене њеног доносиоца, те не може бити предмет уставносудске контроле. Како прописани услови омогућавају јемство да ће изабрани партнер имати квалитет неопходан за унапређење релевантне дјелатности, неосновани су наводи предлагача према којима овакво прописивање ограничава слободу предузетништва из члана 52. Устава. Такође је неосновано позивање предлагача на одредбе Закона о јавним набавкама с обзиром на то да тај закон под јавном набавком подразумијева набавку робе и услуга, док оспорена Уредба не уређује ову материју. С обзиром на изложено доносилац оспорене уредбе предлаже да Суд одбије поднесени приједлог.    

Оспорену Уредбу број: 04/1-012-2-1574/19 донијела је, 27. јуна 2019. године, Влада Републике Српске на основу члана 7. став 9. Закона о играма на срећу („Службени гласник Републике Српске“ број 22/19) и члана 43. ст. 1. и 2. Закона о Влади Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 118/08).

Оспореним чланом 2. Уредбе прописано је да поступак из ст. 1. и 2. овог члана не представља поступак јавне набавке.

Суд констатује да је ставом 1. овог члана Уредбе утврђено је да Јавно предузеће “Лутрија Републике Српске” а.д. Бања Лука (у даљем тексту: Лутрија) врши избор најбољег понуђача за оснивање заједничког привредног друштва за приређивање игара на срећу путем јавног позива, док је у ставу 2. прописано да поступак избора најбољег понуђача за сарадњу путем оснивања заједничког привредног друштва за приређивање игара на срећу, у коме Лутрија има најмање 51% учешћа у капиталу и одлучивању, спроводи Лутрија, у поступку јавног надметања, у складу са Законом о играма на срећу и овом уредбом.

Оспореним чланом 3. став 1. тачка 4. Уредбе је прописано да је понуђач привредно друштво које учествује у поступку избора по јавном позиву.

Оспореним чланом 8. Уредбе прописано је: да Лутрија расписује међународни јавни позив за избор најбољег понуђача за сарадњу путем формирања ЗПД за приређивање игара на срећу и стицање до 49% удјела у том привредном друштву, уз испуњење услова предвиђених овом уредбом и јавним позивом, да поред минималних услова одређених овом уредбом, Лутрија у јавном позиву може предвидјети додатне услове и критеријуме за избор најповољнијег понуђача, да јавни позив садржи контакт податке Лутрије, предмет јавног позива, рок за предају понуда, адресу на коју се достављају понуде, језик и писмо на коме понуде морају бити сачињене, обавезу понуђача да доставе банкарску гаранцију за озбиљност понуде, која мора бити безусловна, неопозива, без приговора, платива на први позив и достављена уз понуду, у износу од 3% од вриједности капитала из члана 6. став 2. ове уредбе, стручне, техничке и финансијске услове које су дужни да задовоље понуђачи и исправе којим се доказује њихово испуњење, датум достављања обавјештења о исходу поступка, остале податке од значаја за поступак, да рок за достављање понуда по јавном позиву не може бити краћи од 20 дана, да захтијевана конкурсна документација и понуде морају бити израђене на начин који омогућава упоредивост понуда, да се јавни позив објављује у најмање једном дневном листу у Републици Српској и на интернет страници Лутрије, на језику који је у службеној употреби у Републици Српској и на енглеском језику.

Оспореним чланом 9. Уредебе прописано је да лутрија у јавно спроведеном поступку може изабрати домаће или страно привредно друштво за стицање до 49% удјела у ЗПД које, у складу са чланом 4. ове уредбе, испуњава најмање сљедеће услове: посједује искуство у приређивању лутријских игара на срећу у трајању од најмање десет година, посједује искуство у приређивању електронских игара на срећу у трајању од најмање десет година, посједује међународно искуство у приређивању игара на срећу у најмање десет држава, члан је Европске лутријске асоцијације (енгл. European Lottery Association) и Свјетске лутријске асоцијације (енгл. World Lottery Association), има годишњи промет од најмање 3.000.000.000 евра у посљедње три пословне године: најмање 1.000.000.000 евра годишње од приређивања лутријских игара, најмање 300.000.000 евра годишње од приређивања електронских игара на срећу, као и да испуњеност услова понуђач доказује документацијом одређеном у јавном позиву.

Оспореним чланом 11. Уредбе утврђено је: да комисија спроводи поступак по јавном позиву и доноси одлуку о избору најбољег понуђача у року од седам дана од истека рока за достављање понуда, да записник о оцјени понуда и приједлог за избор најбољег понуђача потписују сви чланови комисије, да одлуку о избору најбољег понуђача Лутрија доставља на сагласност Влади Републике Српске у складу са овом уредбом, да ће, у случају да више понуђача испуни услове прописане јавним позивом, предност остварити онај понуђач који у саставу сопственог капитала или крајњег оснивача у смислу члана 4. ове уредбе има државни капитал, да ако више понуђача испуни додатни критеријум из става 4. овог члана или ако га ниједан понуђач не испуни, предност ће остварити онај понуђач који у смислу члана 4. ове уредбе непосредно или посредно учествује у пројекту приређивања игара на срећу са најмање једном државном лутријом, гдје тај облик сарадње остварује позитиван финансијски резултат у најмање три претходне пословне године, да ће најкасније у року од десет дана од дана доношења одлуке о избору најбољег понуђача Лутрија извршити поврат неискоришћених гаранција из члана 8. став 3. тачка 4) ове уредбе.

Суд констатује да је чланом 4. Уредбе на који се позива њен доносилац у оспореним члановима 9. и 11. Уредбе прописано да понуђач може бити домаће или страно привредно друштво које испуњава услове прописане овом уредбом и јавним позивом самостално, односно путем повезаних лица која су директно или индиректно под контролом истог лица путем власништва над већинским капиталом (у даљем тексту: крајњи оснивач), укључујући и крајњег оснивача.

Такође, Суд констатује да је комисија, у смислу члана 3. став 1. тачка 2. оспореног акта, комисија за избор најбољег понуђача именована у складу са овом уредбом, док је заједничко привредно друштво (ЗПД), у смислу члана 3. став 1. тачка 6. оспореног акта, заједничко привредно друштво за приређивање игара на срећу у коме Лутрија има најмање 51%  учешћа у капиталу и одлучивању.

    У поступку оцјењивања уставности и законитости оспорене уредбе Суд је имао у виду одредбе Устава у односу на које је оспорена уставност и законитост Уредбе, као и одредбе које су по оцјени Суда од значаја за оцјењивање њене уставности и законитости, а којим је утврђено: да се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на владавини права,  тржишној привреди, те на парламентарној демократији и подјели власти (члан 5. став 1. алинеје 4. и 7), да се економско и социјално уређење заснива на равноправности свих облика својине и слободном привређивању, самосталности предузећа и других облика привређивања у стицању и расподели добити и слободном кретању робе, рада и капитала у Републици као јединственом привредном  простору (члан 50), да се слободно предузетништво може законом ограничити ради заштите интереса Републике, човјекове околине, здравља и безбједности људи, као и да су забрањени монополи (члан 52), да Република обезбјеђује заштиту потрошача (члан 53), да сви облици својине имају једнаку правну заштиту (члан 54), да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, правни положај предузећа и других организација, основне циљеве и правце привредног развоја, као и друге односе од интереса за Републику (тач. 6, 8. и 18. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава), да се државна власт у Републици организује на начелу подјеле власти (члан 69. став 1), да Влада обезбјеђује провођење и извршава законе, друге прописе и опште акте, доноси уредбе, одлуке и друга акта за извршавање закона (члан 90. тач. 3. и 4), као и да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, односно да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108).

Суд је имао у виду да је Законом о играма на срећу („Службени гласник Републике Српске“ број 22/19) прописано: да се овим законом уређују систем и услови приређивања игара на срећу, наградних и забавних игара, врсте игара на срећу, накнаде за приређивање тих игара, порез на добитке од игара на срећу и забавних игара, наградне и забавне игре, као и надзор над извршавањем обавеза из овог закона, прекршаји и санкције из области игара на срећу (члан 1), да се на питања која нису уређена овим законом, у поступцима који се воде на основу овог закона, сходно примјењују одредбе прописа којим се уређује општи управни поступак, а на питања која нису уређена овим законом, а тичу се утврђивања накнада и пореза, сходно се примјењују одредбе прописа којим се уређује порески поступак (члан 2), да се у Републици Српској, у складу са одредбама овог закона, могу приређивати игре на срећу, наградне и забавне игре (члан 4. став 1), да се, у смислу овог закона, играма на срећу сматрају игре у којима учесници имају једнаке могућности стицања добитака уз посредну или непосредну уплату одређеног износа, а резултат игре искључиво или претежно зависи од случаја или неког неизвјесног догађаја у игри, да је приређивач ЈП “Лутрија Републике Српске” а. д. Бања Лука (у даљем тексту: Лутрија), односно друго правно лице које на основу лиценце и одобрења има право приређивања игара на срећу, те да су електронске игре на срећу, игре на срећу које се приређују путем терминала за игру, а код којих се извлачење, односно организовање игре обавља путем електронског или механичког генератора случајности и резултат се преноси електронски, а фонд добитака не мора бити унапријед одређен (члан 5. тач. 1), 4) и 17), да се игре на срећу, између осталог, разврставају на лутријске игре на срећу, у које спадају: лутрија, експрес лутрија, инстант лутрија, ТВ томбола, односно ТВ бинго, класична томбола, лото, кено, спортска прогноза, односно тото, додатне лутријске игре на срећу, фонто, друге сличне игре на срећу са извлачењем, те на електронске игре на срећу, у које спадају: видео-лутрија, игре на видео-лутријским терминалима, електронске виртуелне игре, електронски бинго и електронски кено, остале електронске игре (члан 6. став 1. тач. 1) и 2), да је  приређивање игара на срећу дјелатност од јавног интереса и искључиво је право Републике Српске, ако овим законом није другачије одређено, да се игре на срећу могу приређивати на основу овог закона, рјешења Владе о додјели концесије и на основу одобрења Министарства (у даљем тексту: лиценца), да Република право приређивања свих игара на срећу из овог закона остварује посредством Лутрије, да игре на срећу из члана 6. став 1. т. 1) и 2) овог закона, осим класичне томболе, приређује Лутрија самостално или у сарадњи са другим привредним друштвима путем формирања заједничког привредног друштва у којем Лутрија има најмање 51% учешћа у капиталу и одлучивању Друштва, уз претходну сагласност Владе, да услове под којима се даје сагласност из става 4. овог члана прописује Влада уредбом (члан 7. ст. 1, 2, 3, 4. и 9).

Одредбама Закона о концесијама („Службени гласник Републике Српске“ бр. 59/13,  16/18 и 70/20) у односу на које давалац иницијативе оспорава Уредбу, прописано је: да предмети концесије у смислу овог закона, између осталог, могу бити игре на срећу, да се концесије из ст. 1. и 2. овог члана не могу додјељивати на начин и по поступку који није у складу са овим законом (члан 6. ст. 1. тачка е) и став 3), да  концендент одлучује о избору најповољнијег понуђача и додјели концесије у року од 30 дана од дана пријема приједлога рјешења из члана 21. став 1. овог закона, да ако сложеност концесије то захтијева, концендент може продужити рок из става 1. овог члана за највише 30 дана, да надлежни орган обавјештава понуђаче у писаној форми о резултатима јавног позива у року од осам дана од дана доношења рјешења о избору најповољнијег понуђача и додјели концесије, да је рјешење о избору најповољнијег понуђача и додјели концесије коначно и против њега се може покренути управни спор, а објављује се у “Службеном гласнику Републике Српске” и на интернет страници надлежног органа (члан 23. ст. 1-4).

Суд је имао у виду да је Законом о Влади Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 118/08) предвиђено да извршну власт у Републици Српској, у складу са Уставом, врши Влада Републике Српске (члан 1), да у вршењу власти из члана 1. овог закона, Влада спроводи политику, извршава законе и друге прописе Народне скупштине и одговорна је за стање у Републици у свим областима из своје надлежности (члан 2. став 1), да у питањима из своје надлежности Влада доноси: уредбе, одлуке, смјернице, инструкције, рјешења, закључке и друга акта, у складу са законом, те да се уредбом ближе уређују односи од значаја за извршавање закона, утврђују начела унутрашње организације министарстава и других републичких органа управе и формирају стручне службе Владе (члан 43. ст. 1. и 2).

Суд је узео у обзир да је Законом о јавним предузећима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 75/04 и 78/11) прописано да је јав­но пред­у­зе­ће у сми­слу овог за­ко­на прав­но ли­це ко­је је упи­са­но у суд­ски ре­ги­стар као при­вред­но дру­штво у фор­ми ак­ци­о­нар­ског дру­штва или дру­штва са огра­ни­че­ном од­го­вор­но­шћу, ра­ди оба­вља­ња дје­лат­но­сти од оп­штег ин­те­ре­са и у чи­јем основ­ном ка­пи­та­лу Ре­пу­бли­ка Срп­ска или је­ди­ни­ца ло­кал­не са­мо­у­пра­ве ди­рект­но или ин­ди­рект­но има ве­ћин­ско вла­сни­штво, као и да се одредбе овог закона примјењују и на предузећа која у структури власништва имају најмање 50% плус једна акција или удјела у власништву Републике и која запошљавају више од 50 лица (члан 2. ст. 1. и 2).

Имајући у виду наведене уставне и законске одредбе, Суд је утврдио да овлашћење из члана 7. став 9. Закона о играма на срећу, који је послужио као правни основ за доношење оспорене уредбе, а према којем Влада, уредбом, прописује услове под којим се даје сагласност Лутрији за формирање заједничког привредног друштва за приређивање игара на срећу из члана 6. став 1. тач. 1) и 2) тог закона, осим класичне томболе (члан 7. став 4. истог закона), не подразумијева и овлашћење Влади да својим актом уреди и друга питања од значаја за оснивање овог привредног друштва. Стога, према становишту Суда, Влада није имала овлашћење да утврди начин и критеријуме у складу са којима Лутрија проводи поступак избора најбољег понуђача за сарадњу путем оснивања заједничког привредног друштва за приређивање игара на срећу, због чега је, прописујући као у оспореним чл. 8, 9. и 11. Уредбе, прекорачила своја законска овлашћења.

Узимајући у обзир изложено Суд је утврдио да се прописивањем из чл. 8, 9. и 11. оспорене Уредбе не разрађују одредбе Закона о играма на срећу, због чега, супротно принципу уставности и законитости из члана 108. Устава, оно нема основ у релевантном закону. С обзиром на то да предметно нормирање нема правни основ у хијерархијски вишем законском акту, оно, супротно члану 90. тач. 3. и 4. Устава и члану 2. став 1. Закона о Влади, није у функцији провођења закона, те из њега не могу проистицати права и обавезе субјеката права. Уређујући предметну материју на овај начин, Влада је поступла супротно и зајемченим начелима владавине права и подјеле власти из члана 5. став 1. ал. 4. и 7. и члана 69. став 1. Устава.

Према становишту Суда, с обзиром на раније утврђене разлоге неуставности и незаконитости чл. 8, 9. и 11. оспорене Уредбе, разматрање навода предлагача о њиховој несагласности са чл. 50, 52, 53. и 54. Устава није од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари.

Надаље, Суд је утврдио да нису основани наводи предлагача према којима је чланом 3. став 1. тачка 4. Уредбе, супротно члану 7. став 4. Закона о играма на срећу, утврђено да искључиво једно привредно друштво може имати статус понуђача на јавном позиву. Наиме, оспорени члан 3. став 1. тачка 4. Уредбе не уређује предмет јавног позива за избор најбољег понуђача, нити потенцијални број учесника истог, већ прописује значење израза понуђач, у смислу оспорене уредбе. Чињеница да је доносилац оспореног акта користио облик једнине ове именице приликом одређивања њеног значења, према становишту Суда, не прејудицира број понуђача који могу учествовати на јавном позиву, а како погрешно сматрају предлагачи.

    Надаље, Суд је оцијенио да нису основани наводи предлагача према којима је оспорена уредба у супротности са чланом 54. Устава јер не садржи одредбе које се тичу правне заштите понуђача. Из одредаба Закона о играма на срећу, наиме, не проистиче обавеза подзаконског регулисања правне заштите понуђача, док се на све што оспореном уредбом није посебно прописано примјењују одредбе овог закона (члан 14. Уредбе). Додатно, наведеним законом је прописано да се на питања која нису њиме уређена, у поступцима који се воде на основу њега, сходно примјењују одредбе прописа којим се уређује општи управни поступак, односно одредбе прописа којим се уређује порески поступак (члан 2. овог закона). У конкретном случају се, дакле, не ради о легислативном пропусту доносиоца оспореног акта, већ о његовој цјелисходној процјени да пропише на начин који сматра сврсисходним. Сходно члану 115. Устава, није у надлежности овог суда да цијени оправданост овакве процјене.

У погледу навода предлагача према којима члан 2. став 3. Уредбе није у складу са чл. 3. и 4. Закона о јавним набавкама („Службени гласник Босне и Херцеговине“ број 39/14), Суд је утврдио да, сагласно члану 115. Устава, није у његовој надлежности да цијени усаглашеност одредаба оспореног општег акта са законом који је усвојила Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине.

Такође, с обзиром на то да је правни основ за доношење оспорене уредбе садржан у Закону о играма на срећу, због чега предмет и обим њеног прописивања подразумијева разраду искључиво одредаба тог закона, наводи предлагача о неусаглашености оспореног општег акта са одредбама Закона о концесијама нису од значаја за одлучивање у конкретној уставноправној ствари.

Поред тога, нису од уставноправног значаја наводи предлагача према којима појединачан поступак избора најбољег понуђача који је предмет Обавјештења Лутрије бр: 4091-01/19 од 9. септембра 2019. године није спроведен сагласно члану 70. став 3. и 103. Закона о јавним набавкама и члану 23. Закона о концесијама, с обзиром на то да стандард оцјене у поступцима апстрактне контроле уставности из члана 115. Устава не подразумијева контролу практичне примјене прописа.

На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и  судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.