Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 16. септембра 2020. године,  д о н и о   ј е

 

                                                                О Д Л У К У

 

         Одбија се приједлог за утврђивање неуставности члана 92. став 1. Закона о играма на срећу  („Службени гласник Републике Српске“ број 22/19).

 

                                                          О б р а з л о ж е њ е

 

          „Joker Game“ д.о.о. Јеврејска бб из Бањалуке, заступано по директору Млађану Животићу, поднијело је приједлог за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 92. став 1. Закона о играма на срећу  („Службени гласник Републике Српске“ број 22/19) (у даљем тексту: Закон). Подносилац приједлога сматра да наведена одредба није у складу са чл. 50. и  66. став 2. Устава Републике Српске, те чланом 1. Протокола 12 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Као разлог наводи да оспореном одредбом није дозвољено да играчи врше уплате за учествовање у интернет играма на срећу готовим новцем, него искључиво путем безготовинског пословања, чиме се ограничава слобода привређивања, промета роба и услуга и  отежава и успорава привређивање супротно члану 50. Устава.  Подносилац приједлога сматра  да би Суд требао имати у виду одредбу члана 25. став 1. Закона о унутрашњем платном промету („Службени гласник Републике Српске бр. 52/12 и 92/12), којом је прописано да се плаћања између учесника обављају безготовински, готовим новцем и обрачуном, те да за физичка лица као кориснике услуга нема ограничења начина уплата. Истиче се да услови прописани чланом 92. ст. 2. и 3. Закона о играма на срећу могу бити испуњени и ако се уплате врше готовином, а да се све трансакције могу контролисати. Предлаже се да Суд  утврди да оспорени члан 92. став 1. Закона о играма на срећу није у сагласности са Уставом Републике Српске. Такође се предлаже да Суд обустави примјену оспорене законске одредбе до доношења  одлуке.

          У одговору на приједлог Народна скупштина Републике Српске наводи да је приједлог у цијелости неоснован. Истиче се да се у приједлогу оспорена законска одредба и одредбе Устава  непотпуно тумаче. Наводи се да је одредбом члана 5. тачка 27. Закона о играма на срећу дефинисано да су интернет игре на срећу оне у којима се учествује путем глобалне интернет мреже преко персоналних рачунара, мобилних телефона и других сличних уређаја, што значи да нису као остале игре на срећу које су везане за одређени пословни простор, те је Законом прописано у којем се простору оне не могу приређивати. Како интернет игре на срећу  немају своје пословне просторе у којима се приређују, односно у којим је могућа физичка присутност играча, те како је ова врста игара на срећу једна од најтежих за контролисање у борби против прања новца и финансирања тероризма оспореном законском одредбом прописано је да  регистровани играч врши уплате електронским путем, тако да су видљиве одмах након безготовинске уплате. Наводи се да приређивачи интернет игара на срећу нису стављени у неповољнији положај у односу на остала привредна друштва из разлога што је законодавац прописао другачији начин плаћања њихових услуга. Такође се наводи да незадовољство одређеним законским рјешењем може бити само предмет законодавне процедуре, а не и предмет оцјене уставности, као и да Уставни суд није надлежан за оцјену цјелисходности оспорених законских одредби. Предлаже се да Суд одбије приједлог као неоснован.

         Оспореним чланом 92. став 1. Закона о играма на срећу („Службени гласник Републике Српске“ број 22/19) прописано је да регистровани играч врши уплате за учествовање у интернет играма на срећу електронским путем тако да су видљиве тренутно након уплате, безготовински, путем безготовинског пословања, свог банковног рачуна или картице за безготовинско плаћање (кредитне или дебитне картице), путем електронских трансфера или посебних рачуна отворених у банци, као и на други законом прописан начин који омогућава електронско пословање.  

         Оцјењујући уставност оспорене одредбе Закона о играма на срећу Суд је имао у виду  одредбе члана 50. Устава, према којем се  економско и социјално уређење заснива на равноправности свих облика својине и слободном привређивању, самосталности предузећа и других облика привређивања у стицању и расподјели добити и слободном кретању робе, рада и капитала у Републици као јединственом привредном простору, као и члана 66. став 2. Устава којом се гарантује, између осталог, једнакост пред законом и самосталност и једнак положај предузећа.

         Такође,  Суд је  имао у виду да  је чланом 1. Протокола 12 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода прописано да ће се свако право које закон предвиђа остварити без дискриминације по било ком основу као нпр. полу, раси, боји коже, језику, вјероисповијести, политичком и другом увјерењу, националном или друштвеном поријеклу, повезаности с националном мањином, имовини, рођењу или другом статусу (став 1), те да јавне власти неће ни према коме вршити дискриминацију по основима као што су они поменути у ставу 1 (став 2).

          У поступку оцјењивања уставности оспорене законске одредбе Суд је имао у виду и сљедеће одредбе Закона о играма на срећу којима је прописано: да су интернет игре на срећу игре на срећу у којима се учествује путем глобалне интернет мреже (ГИМ) преко персоналних рачунара, мобилних телефона и других сличних уређаја (члан 5. тачка 27), да се игре на срећу разврставају, између осталог, и на интернет игре на срећу  (члан 6. став 4),  да се лиценца  за приређивање интернет игара на срећу из члана 7. овог закона може дати правном лицу, које уз захтјев, између осталог, приложи и доказ о отвореном банковном рачуну преко којег ће се вршити трансакције приликом приређивања интернет игара на срећу и број рачуна (члан 85. став 7), да приређивач игара на срећу  континуирано Министарству обезбјеђује приступ , између осталог, и за све уплате и исплате са виртуелног рачуна играча (члан 87. став 4. тачка 5), да се уплате и исплате у интернет играма на срећу, трансакције и финансијско пословање у интернет играма на срећу врше преко банковних рачуна приређивача отворених у банци са сједиштем у Републици или која има пословну јединицу у Републици (члан 89. став 1), да  се уплате на рачун играчима, као и исплате играчима могу вршити само уколико је играч регистрован и посједује виртуелни рачун код приређивача (члан 92. став 2).

        Полазећи од наведених уставних и законских одредби Суд је оцијенио да оспорена  законска одредба није несагласна наведеним одредбама Устава, на које се указује  приједлогом. Приликом овакве оцјене Суд је имао у виду да интернет игре на срећу у којима се учествује путем глобалне интернет мреже преко персоналних рачунара, мобилних телефона и других сличних уређаја нису као остале игре на срећу, с обзиром на то да  интернет игре на срећу  немају своје пословне просторе у којима се приређују, односно у којима је могућа физичка присутност играча, те како је ову врсту игара на срећу  неопходно контролисати у борби против прања новца и финансирања тероризма, прописано је оспореном законском одредбом да регистровани играч врши уплате електронским путем, тако да су видљиве одмах након безготовинске уплате. Суд је оцијенио да приређивачи интернет игара на срећу нису стављени у неповољнији положај у односу на остала  привредна друштва која приређују игре на срећу на други начин, пошто се једнакост у привређивању и положају на тржишту оцјењује према једнаким условима, у којима субјекти послују, а прописивање неједнаког положаја субјеката права могуће је  у случају неједнаких услова,  до које неједнакости  долази усљед разлика и специфичности у средствима која се користе и контролишу у приређивању игара на срећу, као што је у овом  случају интернет, па је начин плаћања код игара  путем интернета прилагођен специфичностима ове врсте игара на срећу. Незадовољство  одређеним законским рјешењем може бити само предмет законодавне процедуре, а не и предмет оцјене уставности. Уставни суд, према члану 115. Устава није, надлежан за оцјену цјелисходности оспорених законских одредби.

         По оцјени Суда оспореном одредбом Закона не повређује се ни одредба члана 1. Протокола број 12 уз Европску конвенцију, којом је прописана општа и аутономна забрана дискриминације. Наиме, Европски суд за људска права дискриминацију означава као различит третман истих или сличних случајева када за то нема разумног и објективног оправдања, односно ако не постоји лигитиман циљ коме се тежи, или не постоји сразмјера (пропорционалност) између циља и начина на који се овај легитимни циљ жели постићи. Имајући у виду наведено Суд је оцијенио да оспореним законским рјешењем, којим је прописан начин на који регистровани играч врши уплату за учествовање у интернет играма на срећу, не садржи наведена дискриминаторна ограничења, јер је наведени начин плаћања исти за све регистроване играче који врше уплату за учествовање у интернет играма на срећу, односно законодавац наведено није условио националном припадношћу, етничким поријеклом, језиком, нити било којем разликовању по основу личних својстава играча на срећу.

         Захтјев предлагача  да Суд, до доношења коначне одлуке, обустави примјену оспорене законске одредбе, Суд  није разматрао, с обзиром на овлашћења Уставног суда прописана чланом 58. став 1. Закона о Уставном суду Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 104/11 и 92/12), јер се захтијева обустава од извршења  одредбе општег, а не појединачног акта или радњи, који су предузети на основу аката чија се уставност и законитост оцјењује.

           На основу изложеног  одлучено је као у  изреци овог рјешења.

          Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-47/19

16. септембра 2020. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
28.10.2020.
Саопштење за јавност са 262. сједнице Уставног суда Републике Српске

27.10.2020.
Дневни ред 262. сједнице Уставног суда Републике Српске

30.9.2020.
Саопштење за јавност са 261. сједнице Уставног суда Републике Српске

28.9.2020.
Дневни ред 261. сједнице Уставног суда Републике Српске

16.9.2020.
Саопштење за јавност са 260. сједнице Уставног суда Републике Српске

14.9.2020.
Дневни ред 260. сједнице Уставног суда Републике Српске

7.9.2020.
Саопштење за јавност са 131. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

7.9.2020.
Дневни ред 131. сједнице Вијећа за зштиту виталног интереса

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2020. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>