Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 22. маја 2019. године, д о н и о  је

 

 Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 3. став 3. Закона о јавном окупљању ("Службени гласник Републике Српске" број 118/08).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

            Стефан Мачкић из Бање Луке, кога заступа Драгана Станковић, адвокат из Бање Луке, дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 3. став 3. Закона о јавном окупљању ("Службени гласник Републике Српске" број 118/08). У иницијативи се наводи да оспорена законска одредба није у сагласности са чланом 5. ал. 1. и 4, затим чл. 25, 30, 31, 32. и 49. Устава Републике Српске, чл. 10. и 11. Европске конвенције о људским правима и чл. 19. и 21. Међународног пакта о грађанским и политичким правима. Давалац иницијативе, наиме, истиче да је чланом 30. став 2. Устава утврђено да се слобода окупљања може ограничити само законом, али никако актима које су надлежни да доносе органи градова и општина. Будући да, по мишљењу иницијатора, оспорена законска одредба у суштини предвиђа да се подзаконским актом прописује начин остваривања права и слобода из члана 30. став 1. Устава, ова норма је противна и члану 49. став 2. Устава. Поред тога, давалац иницијативе сматра да се оспореним прописивањем градовима и општинама даје неограничена моћ да произвољно одређују гдје се права и слободе могу уживати, због чега је у конкретном случају нарушено и начело владавине права. Такође је мишљења да се оспореном одредбом законодавне ингеренције Народне скупштине, у дијелу који обухвата прописивање ограничавања слободе окупљања и уређивање начина остваривања права и слобода грађана, покушавају пренијети на градове и општине, што је супротно начелу подјеле власти из члана 5. алинеја 7. и члана 69. став 1. Устава.

Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на наводе иницијативе.

Чланом 3. став 1. Закона о јавном окупљању ("Службени гласник Републике Српске" број 118/08) прописано је да је простор примјерен за јавни скуп јавно мјесто које је приступачно и погодно за окупљање лица чији број и идентитет није унапријед одређен и на коме окупљање грађана не доводи до угрожавања права других лица, јавног морала, безбједности људи и имовине, здравља људи и ометања јавног саобраћаја. Према оспореном ставу 3. члана 3. овог закона, актом града, односно општине одређује се простор из става 1. овог члана.  

            У поступку оцјењивања оспорене законске норме Суд је имао у виду одредбе тачака 5. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68, а којом је утврђено да Република уређује и обезбјеђује остваривање и заштиту људских права и слобода и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Поред тога, у конкретном случају релеватан је и члан 30. Устава, према којем грађани имају право на мирно окупљање и јавни протест, а слобода окупљања се може законом ограничити само ради заштите безбједности људи и имовине. Надаље, чланом 49. ст. 1. и 2. Устава утврђено је да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање. Према члану 102. став 1. тачка 6. Устава, општина преко својих органа, у складу са законом, извршава законе, друге прописе и опште акте Републике чије извршавање је повјерено општини.

            Одредбама Устава у односу на које је давалац иницијативе тражио оцјену уставности утврђено је: да је зајемчена слобода мисли и опредјељења, савјести и увјерења, као и јавног изражавања мишљења (члан 25), да је зајемчена слобода политичког организовања и дјеловања у складу са законом, те да је забрањено политичко организовање и дјеловање усмјерено на угрожавање демократије, нарушавање интегритета Републике, кршење Уставом зајемчених слобода и права и распиривање националне, расне или вјерске мржње и нетрпељивости (члан 31), те да грађани имају право да јавно износе мишљење о раду државних и других органа и организација, да им подносе представке, петиције и приједлоге и да на њих добију одговор (члан 32). 

            Сагласно Уставом утврђеним овлашћењима, Законом о јавном окупљању уређена су јавна окупљања грађана ради јавног изражавања политичких, социјалних и других увјерења и интереса, начин организовања мирних окупљања и јавних протеста, јавне приредбе и други јавни скупови који  су слободни и остварују се на начин прописан овим законом. Тако је предвиђено да се само овим законом могу прописати ограничења права на јавно окупљање ради заштите Уставом утврђеног поретка, јавног морала и здравља људи, као и заштите слобода и права других људи (члан 5), да се изузев простора одређеног актом града, односно општине из члана 3. став 3. овог закона, мирно окупљање не може одржавати: у близини болница, на начин да омета приступ возилима хитне помоћи, у близини дјечијих вртића и основних школа док у њима бораве дјеца, у националним парковима и заштићеним парковима природе, осим мирних окупљања која имају за циљ популаризацију заштите природе и човјекове околине, као и обиљежавање значајних историјских датума у близини споменика културе, ако би то могло проузроковати уништење или оштећење заштићене вриједности, на магистралним, регионалним и локалним путевима на начин којим се угрожава безбједност саобраћаја, те у близини објеката који се посебно обезбјеђују на удаљености најмање 50 метара од њих (члан 12), те да ће надлежни орган рјешењем забранити одржавање мирног окупљања ако је пријављено на просторима на којима се у складу са овим законом не може одржавати (члан 13. тачка в).

            Полазећи од наведеног Суд је оцијенио да прописивањем из оспорене одредбе члана 3. став 3. Закона о јавном окупљању нису нарушене уставне норме на које се указује у иницијативи. Приликом ове оцјене Суд је, прије свега, имао у виду да Устав јемчи слободу окупљања на општи начин, те да ова слобода може бити ограничена само законом, у складу са уставним оквиром законодавне надлежности у домену људских права. Како је сврха овог ограничења да се заштите највише уставне вриједности, чланом 30. став 2. Устава предвиђено је да се слобода окупљања може законом ограничити само ради заштите безбједности људи и имовине. Дакле, основне принципе и оквир ограничења слободе окупљања је утврдио Устав, а законодавац је, сходно уставном овлашћењу, те у оквиру датих ограничења, чланом 3. став 1. предметног закона прописао потребне критеријуме и дефинисао простор примјерен за јавни скуп, чланом 12. одредио просторе на којима се мирно окупљање не може одржавати, те је оспореном нормом става 3. овог члана дао овлашћење јединици локалне самоуправе да својим актом одреди конкретне просторе на свом подручју који су примјерени за јавно окупљање.

            Како из наведеног произлази, оспорено прописивање не задире у суштину уставих права на мирно окупљање и јавни протест, нити их ограничава, већ напротив, омогућава реализацију ових права. Суд указује на то да законодавац није у могућности да за сваку поједину јединицу локалне самоуправе дефинише простор примјерен за јавно окупљање грађана, због чега је неопходно да надлежни органи градова и општина, у оквиру законом утврђених критеријума и ограничења, одреде такве просторе на свом подручју. 

            Из истих разлога Суд је оцијенио да предметном законском нормом није повријеђено  начело подјеле власти из члана 69. став 1. Устава, као ни одредба члана 5. алинеја 7. Устава, како то сматра иницијатор, односно да законодавац оваквим прописивањем није пренио законодавне ингеренције на градове и општине. Ради се, по оцјени Суда, о давању овлашћења да се, с циљем провођења у пракси релевентне законске норме, подзаконским актима у општинама и градовима конкретизују простори примјерени за јавна окупљања. Овакво прописивање је сагласно и члану 102. став 1. тачка 6. Устава, којим је утврђено да општина, у складу са законом, извршава законе, друге прописе и опште акте Републике чије извршавање је повјерено општини.

            Поред наведеног  Суд је оцијенио да чланом 3. став 3. Закона о јавном окупљању нису доведене у питање ни гаранције из чл. 10. и 11. Европске конвенције о људским правима и чл. 19. и 21. Међународног пакта о грађанским и политичким правима, на које се указује у иницијативи. Наведене норме ових међународних аката у погледу слободе јавног окупљања у суштини садрже идентичне гаранције као и одредбе Устава Републике Српске у односу на које је оспорена законска норма оцијењена сагласном. Због тога су, по оцјени овог суда, неосновани и наводи иницијативе о повреди члана 5. алинеја 1. Устава, којим се јемчи гарантовање и заштита људских слобода и права у складу са међународним стандардима.

            С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности оспорене одредбе Закона о јавном окупљању одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

            На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

            Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-52/18

22. маја 2019. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2019. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>