Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка г),  члана 60. став 1. тачка д) и члана 61. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној  22. маја 2019. године,  д о н и о   ј е

 

ОДЛУКУ

 

          Одбија се приједлог за утврђивање неуставности члана 107. став 1. тачка 2. Закона о средњем образовању и васпитању („Службени гласник Републике Српске“ број  41/18), у дијелу који гласи " ...уколико не изискује додатне трошкове превоза".

          Одбацује се  приједлог за утврђивање неуставности члана 114. став 1. тачка 2) Закона о основном васпитању и образовању  („Службени гласник Републике Српске“ бр.  44/17 и 31/18), у дијелу који гласи " ...уколико не изискује додатне трошкове превоза".

 

О  б  р  а  з  л  о  ж  е њ е

 

          Синдикат образовања, науке и културе Републике Српске  приједлогом је покренуо поступак за утврђивање  неуставности члана 114. став 1. тачка 2) Закона о основном васпитању и образовању  („Службени гласник Републике Српске“ бр.  44/17 и 31/18) и члана 107. став 1. тачка 2. Закона о средњем образовању и васпитању  („Службени гласник Републике Српске“ број  41/18). Из навода којим се образлаже оспоравање одредби члана 114. став 1. тачка 2) Закона о основном васпитању и образовању и члана 107. став 1. тачка 2. Закона о средњем образовању и васпитању произлази да предлагач оспорава наведене законске одредбе само у дијелу који гласи "...уколико не изискује додатне трошкове превоза". По мишљењу предлагача оспорене законске одредбе у поменутом дијелу нису у сагласности, прије свега,  са чланом 10. Устава Републике Српске јер једну категорију запослених (наставнике који су, као дјелимични или потпуни технолошки вишак, упућени на рад у другу школу) стављају у неравноправан положај у односу на све остале запослене, али ни са чланом 12. став 1. тачка 1, чланом 22. став 1. тач. 2. и 3, чланом 132. став 1. тачка 2. и чланом 173. став 5.  Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16), чланом 21. Закона о платама запослених у области просвјете и културе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 31/14 и 116/16), те чланом 29. став 2. Посебног колективног уговора за запослене у области просвјете и културе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 70/16). У приједлогу се, такође, указује на примјену оспорених законских одредби, односно на обавезу наставника  на које се односе оспорене законске одребе да потпишу изјаву којом се одричу потраживања трошкова превоза што је, по мишљењу предлагача, у супротности са чланом 14. став 2. Устава, којим је забрањено и кажњиво свако изнуђивање признања и изјава.

         Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на наводе из приједлога.

         Према оспореном члану 114. став 1. тачка 2. Закона о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр.  44/17 и 31/18), прије расписивања конкурса за попуну упражњеног радног мјеста за раднике из члана 113. став 1. овог закона, са пуним или непуним радним временом, директор је дужан распоредити наставника школе са подручја актива директора за чијим радом је дјелимично или потпуно престала потреба у другој школи, уколико не изискује доданте трошкове превоза.

         Према оспореном члану 107. став 1. тачка 2. Закона о средњем образовању и васпитању („Службени гласник Републике Српске“ број 41/18), прије расписивања конкурса за попуну упражњеног радног мјеста за раднике из члана 106. став 1. овог закона, са пуним или непуним радним временом, директор је дужан распоредити наставника школе са подручја актива директора за чијим радом је дјелимично или потпуно престала потреба у другој школи, уколико не изискује додатне трошкове превоза.

         Одредбама Устава Републике Српске у односу на које је оспорена уставност  наведених одредаба Закона о основном васпитању и образовању и Закона о средњем образовању и васпитању утврђено је: да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), те да је забрањено и кажњиво свако изнуђивање признања и изјава (члан 14. став 2).

         Устав у другим одредбама које су, по оцјени Суда, од значаја за оцјену уставности наведених законских одредби утврђује: да свако има право на рад и слободу рада, те да је свако слободан у избору занимања и запослења и под једнаким условима му је доступно радно мјесто и функција (члан 39. ст. 1. и 3), те да Република уређује и обезбјеђује систем јавних служби, радне односе и запошљавање, те образовање  (тач. 11. и 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава).

           Поред наведених уставних одредби, Уставни суд Републике Српске је имао у виду да је, у раније вођеном поступку, оцјењивао  уставност одредбе члана 114. став 1. тачка 2) Закона о основном васпитању и образовању  у дијелу који гласи: "...уколико не изискује додатне трошкове превоза" и донио Рјешење број: У-33/18 ("Службени гласник Републике Српске" број 28/19)  којим није прихватио иницијативу за оцјењивање уставности  овог члана Закона  у наведеном дијелу истичући у образложењу, поред осталог: "да је  законодавац био овлашћен да непостојањем додатних трошкова превоза услови обавезу директора да на упражњено радно мјесто наставника, прије расписивања конкурса за попуну овог радног мјеста, распореди наставника школе са подручја актива директора за чијим радом је дјелимично или потпуно престала потреба у другој школи; да је оспореним прописивањем обезбиједио равнотежу између интереса наставника за чијим радом је дјелимично или потпуно престала потреба и друштвеног интереса који подразумијева очување планираног буџетског оквира; да се оспорено прописивање, сагласно члану 10. Устава, на једнак начин односи на сва лица која се налазе у истим или сличним правним ситуацијама, чиме су створене претпоставке за њихов равноправан третман у пракси; да се оспорена одредба не може довести у везу са гаранцијама из члана 14. став 2. Устава будући да њоме није ни прописано овлашћење послодавцу да од наставника захтијева изјаву којом се одриче права на потраживање трошкова превоза, нити су ова лица обавезана на давање предметне изјаве, те да, сагласно члану 115. Устава, Суд није надлежан да оцјењује евенуталну злоупотребу у примјени оспорене законске одредбе у појединачним случајевима, као ни међусобну сагласност општих аката исте правне снаге, нити сагласност хијерархијски виших са хијерархијски нижим општим актима".

          Полазећи од изложеног Суд је оцијенио да ни одредба члана 107. став 1. тачка 2. Закона о средњем образовању и васпитању, у дијелу који гласи   " ...уколико не изискује додатне трошкове превоза" није несагласна са Уставом. Наведено из разлога што се раније заузети став овог суда у погледу прописивања из члана 114. став 1. тачка 2) Закона о основном васпитању и образовању,  у дијелу који гласи: "...уколико не изискује додатне трошкове превоза" односи и на оспорено прописивање из члана 107. став 1. тачка 2. Закона о средњем образовању и васпитању у дијелу који гласи " ...уколико не изискује додатне трошкове превоза". По оцјени Суда,  законодавац је Уставом био овлашћен да Законом о средњем образовању и васпитању уреди дјелатност средњег образовања и васпитања као дио јединственог система образовања Републике Српске, а у оквиру тога да непостојањем додатних трошкова превоза услови обавезу директора да на упражњено радно мјесто наставника, прије расписивања конкурса за попуну овог радног мјеста, распореди наставника школе са подручја актива директора за чијим радом је дјелимично или потпуно престала потреба у другој школи и да на начин предвиђен наведеном  законском одредбом обезбиједи равнотежу између интереса наставника за чијим је радом дјелимично или потпуно престала потреба и друштвеног интереса који подразумијева очување планираног буџетског оквира. Поред тога, по оцјени Суда, оспорена одредба овог закона се, из истих разлога,  не може довести у питање у односу на уставно начело равноправности из члана 10. Устава, јер се на једнак начин односи на сва лица која се налазе у истим или сличним ситуацијама, чиме су створене претпоставке за њихов равноправан третман у пракси, као ни у односу на члан 14. став 2. Устава, будући да ни она не прописује овлашћење послодавцу да од наставника захтијева изјаву којом се одриче права на потраживање трошкова превоза, нити су ова лица обавезана на давање предметне изјаве.

         Наводе предлагача да постоји несагласност оспореног законског рјешења са одредбама Закона о  раду и Закона о платама запослених у области просвјете и културе Републике Српске те Посебног колективног уговора за запослене у области просвјете и културе Републике Српске, Суд није оцјењивао јер, на основу члана 115. Устава, није надлежан да оцјењује међусобну сагласност закона, као ни сагласност закона са актима ниже правне снаге.

          Имајући у виду наведено Суд је, на основу члана 60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) одбио приједлог за утврђивање неуставности члана 107. став 1. тачка 2. Закона о средњем образовању и васпитању, те на основу члана 37. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске одбацио приједлог за утврђивање неуставности  члана 114. став 1. тачка 2) Закона о основном васпитању и образовању  („Службени гласник Републике Српске“ бр.  44/17 и 31/18), у дијелу који гласи" ...уколико не изискује додатне трошкове превоза" јер је већ одлучивао о истој ствари.

         На основу изложеног  одлучено је као у  изреци ове одлуке.

        Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

                                                                                                   

Број: У-59/18

22. маја 2019. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

ИРЕНА МОЈОВИЋ, судија Уставног суда Републике Српске

На основу одредби члана 14. став 2. Закона о Уставном суду Републике Српске ( „Службени гласник Републике Српске“  број 104/11 и 92/12) и члана 31. став 4. и 5. Пословника о раду  Уставног суда Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 114/12. 29/13 и 90/14), дајем

 

ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ

 

На Одлуку Уставног суда Републике Српске број У- 59/18 од 22.5.2019.године којом је у ставу 1. изреке одбијен приједлог  за оцјењивање уставности одредбе члана 107. став 1. тачка 2. Закона о средњем образовању  и васпитању (“Службени гласник Републике Српске” број 41/18) у дијелу који гласи : “ уколико не изискује додатне  трошкове превоза“.  

Након гласања  против Одлуке, издвојила сам  своје мишљење како слиједи:

Првим ставом  изреке Одлуке одбијен је приједлог Синдиката образовања, науке и културе Републике Српске за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости дијела одредбе члана 107. став 1. тачка 2. Закона о средњем образовању  и васпитању (у даљем тексту: Закон), којом је прописано, између осталог, да је директор средње школе прије расписивања конкурса за попуну упражњеног радног мјеста наставника са пуним или непуним радним временом, дужан распоредити наставника са подручја актива директора за чијим радом је дјелимично или потпуно престала потреба у другој школи, уколико не изискује додатне трошкове превоза. Приједлогом је оспорен само услов да распоређивање не изискује додатне трошкове превоза.

Мишљења сам да је прописивањем наведеног услова законодавац довео у неравноправан положај наставнике који су у поступку распоређивања у односу на наставнике који  раде у школи са подручја актива директора или који се запосле по конкурсу и имају право на трошкове превоза приликом доласка на посао и враћања са посла. Сматрам да на право наставника на распоређивање не смије утицати право на накнаду трошкова превоза. Право на трошкове нераскидиво је везано за радни однос, а право из радног односа се не може условљавати, па уколико је наставник распоређен, морају му остати неокрњена  права из радног односа, између осталог и право на накнаду трошкова превоза.

Равноправност и једнакост гарантована чланом 10. Устава не може се оцјењивати  на основу идентичне ситуације у којој се  међусобно налазе  само они наставници који се распоређују на наведени начин, јер није одлучујуће да међу самим овим наставницима који се распоређују нема дискриминације. Уставно начело равноправности из члана 10. Устава једнако се односи на сва лица која се налазе у истим или сличним ситуацијама, па је законодавац  дужан обезбиједити равноправан положај  свим наставницима средњих школа. Они наставници, који  се распоређују  јесу међусобно у истој или сличној ситуацији, управо због тога што по Закону само њима школа не плаћа трошкове превоза, али они су управо због тога у неравноправном положају у односу на остале раднике, укључујући и наставнике, који раде или се по конкурсу запосле  у школи на подручју актива директора и који имају право на накнаду трошкова превоза.

Не могу се сложити са сљедећом оцјеном у Одлуци: “Законодавац је Уставом био овлашћен да Законом о средњем образовању и васпитању уреди дјелатност средњег образовања и васпитања као дио јединственог система образовања Републике Српске, а у оквиру тога да непостојањем додатних трошкова превоза услови обавезу директора да на упражњено радно мјесто наставника, прије расписивања конкурса за попуну овог радног мјеста, распореди наставника школе са подручја актива директора за чијим радом је дјелимично или потпуно престала потреба у другој школи и да на тај начин предвиђен наведеном  законском одредбом обезбиједи равнотежу између интереса наставника за чијим радом је дјелимично или потпуно престала потреба и друштвеног интереса који подразумијева очување планираног буџетског оквира“.  

Сматрам да није основана оцјена Суда да је одлучујуће то што је на начин предвиђен оспореном законском одредбом обезбијеђена равнотежа између интереса наставника за чијим радом је дјелимично или потпуно престала потреба и друштвеног интереса који подразумијева очување планираног буџетског оквира. У случају да директор није у могућности да распореди наставника и да се  радно мјесто наставника попуни на основу конкурса, тај наставник би имао право на трошкове превоза,  па би се могло закључити да  у том случају  не би дошла у питање равнотежа интереса. Питање средстава за образовање, које је уставна надлежност Републике према тачки 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава   и  које је одредбом члана 2. став 1. Закона о средњем образовању, утврђено као дјелатност од општег друштвеног  интереса, рјешава се буџетом. Треба имати у виду да се према одредби члана 158. став 3. тачка 12.  Закона о средњем образовању  средства за трошкове превоза наставника, као и осталих радника, обезбјеђују из буџета јединице локалне самоуправе једнако за све раднике.

Имајући у виду наведено, може се закључити да Устав Републике Српске не омогућава било какво, па ни, како је оспореном законском одредбом прописано,  ограничење људског права на равноправност из члана 10. Устава, укључујући   наставнике средњих школа, чија је дјелатност од општег друштвеног интереса и за коју дјелатност  се  средства  управо обезбјеђују из  буџета. Сматрам да треба имати у виду члан 48. Устава, према којем се права и слободе зајамчени овим уставом не могу одузети ни ограничити (став 1), као и члан  49.  Устава, према којем  се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (став 2). Право на трошкове превоза имају сви запослени радници у средњој школи, па се не може то право ограничити само наставницима који се распоређују   тако што би распоређивање било условљено трошковима превоза, чиме би било ограничено људско  право на равноправност и једнакост, које  ограничење  Устав не познаје.

Мишљења сам да пошто је прописивањем као у члану 107. став 1. тачка 2. Закона, прекршена гаранција  из члана 10. Устава, да  оспорени дио законске одредбе није у сагласности ни са одредбом члана 108. став 1. Устава Републике Српске, према којој закони, прописи и други општи акти морају бити у сагласности  са Уставом, чиме је повријеђена и гаранција владавине права из члана 5. став 1. алин 4. Устава.

Суд је приликом одлучивања имао у виду раније рјешење број У - 33/18 од 27.3.2019.године којим из истих разлога није прихваћена  иницијатива  за оцјењивање уставности одредбе члана 114. став 1. тачка 2. Закона о основном васпитању и образовању (“Службени гласник Републике Српске” број 44/17), па напомињем да је ово издвојено мишљење досљедно мом ставу израженом приликом  одлучивања и гласања и у  том ранијем предмету .

Бања Лука, 27.мај 2019.године                                       ИРЕНА МОЈОВИЋ, судија

 

Актуелно
25.9.2019.
Саопштење за јавност са 247. сједнице Уставног суда Републике Српске

24.9.2019.
Дневни ред 247. сједнице Уставног суда Републике Српске

11.9.2019.
Саопштење за јавност са 246. сједнице Уставног суда Републике Српске

10.9.2019.

10.9.2019.
Дневни ред 246. сједнице Уставног суда Републике Српске

17.7.2019.
Саопштење за јавност са 245. сједнице Уставног суда Републике Српске

15.7.2019.
Дневни ред 245. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.6.2019.
Саопштење за јавност са 244. сједнице Уставног суда Републике Српске

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2019. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>