Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка а), члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 27. марта  2019. године, донио је

 

Р  Ј  Е  Ш  Е  Њ  Е

 

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 212. став 2. Закона о општем управном поступку  ("Службени гласник Републике Српске" бр. 13/02, 87/07 и 50/10).

Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости рјешења Одбора државне управе за жалбе број: 120-100/18 од 19. марта 2018. године.    

 

О б р а з л о ж е њ е

 

Мира Ћајић из Сокоца дала је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 212. став 2. Закона о општем управном поступку ("Службени гласник Републике Српске" бр. 13/02, 87/07 и 50/10) и уставности и законитости Рјешења Одбора државне управе за жалбе број: 120-100/18 од 19. марта 2018. године. Према наводима из иницијативе, оспорено рјешење Одбора државне управе за жалбе број: 120-100/18 од 19. марта 2018. године, донесено је, у другом степену, на основу поменуте одредбе Закона, а којим је одбачена жалба на закључак Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Српске број: 12.06.1-332-1128/17 од 09. фебруара 2018. године, као недопуштена. Због наведеног давалац иницијативе сматра да је оспорено законско рјешење супротно члаовима 10, 16, 45, 48. и 108. Устава Републике Српске и предлаже да Суд утврди наведену несагласност.    

У одговору Народне скупштине Републике Српске указује се на одредбе члана 113. Устава, према којим се против појединачних аката судова, управних и других државних органа и организација које врше јавна овлашћења, донесених у првом степену, може изјавити жалба надлежном органу, и да се законом, изузетно, може искључити жалба, ако је на други начин обезбијеђена заштита права и законитости, као и члана 12. Закона о општем управном поступку којим је уређено начело двостепености у рјешавању управних ствари. Поред тога, истиче се да је у иницијативи присутно произвољно тумачење одредби Устава, те незадовољство оспореним законским рјешењем, што није уставоправног карактера, па може бити предмет законодавне процедуре, а не оцјене уставности.  Предлаже се да Суд не прихвати дату иницијативу.  

Оспореном одредбом члана 212. став 2. Закона о општем управном поступку ("Службени гласник Републике Српске" бр. 13/02, 87/07 и 50/10) прописано је да се против рјешења Владе не може изјавити жалба.

            Оспорено рјешење број: 120-100/18 од 19. марта 2018. године донио је Одбор државне управе за жалбе, на основу члана 109. Закона о државним службеницима ("Службени гласник Републике Српске" бр. 118/08, 117/11, 37/12 и 57/16), члана 212. став 2. Закона о општем управном поступку ("Службени гласник Републике Српске" бр. 13/02, 87/07 и 50/10) и члана 19. став 1. Пословника о раду Одбора државне управе за жалбе ("Службени гласник Републике Српске" број 102/09).

            Овим рјешењем је одбачена жалба Мире Ћајић из Сокоца, изјављена против закључка Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Српске број: 12.06.1-332-1128/17 од 09. фебруара 2018. године, као недопуштена.       

У поступку оцјењивања уставности оспорене одредбе члана 212. став 2. Закона о општем управном поступку Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, организацију, надлежности и рад државних органа (тачка 10. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава), да се против појединачних аката судова, управних и других државних органа, као и организација које врше јавна овлашћења, донесених у првом степену може изјавити жалба надлежном органу и да се законом, изузетно, може искључити жалба, ако је на други начин обезбијеђена заштита права и законитости (члан 113. ст. 1. и 2). Поред тога, Суд је узео у обзир и одредбу члана 16. Устава, према којој свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом и другим државним органом и организацијом.

            Сагласно наведеним уставним овлашћењима, Законом о општем управном поступку уређена су правила поступка по којем су дужни да поступају републички органи кад у управним стварима, непосредно примјењујући прописе, рјешавају о правима, обавезама или правним интересима појединаца, правног лица или друге странке, затим органи града и општине када на основу закона обављају послове државне управе, као привредна друштва, установе и друге организације, када у вршењу јавних овлашћења, рјешавају у управним стварима. Наведено уставно овлашћење, по оцјени Суда, обухвата и овлашћење законодавца да у оквиру прописивања правила управног поступка уреди и питање правних средстава.

Према одредбама Закона о општем управном поступку ("Службени гласник Републике Српске" бр. 13/02, 87/07, 50/10 и 66/18), против рјешења донесеног у првом степену странка има право на жалбу, да се само законом може прописати да у појединим управним стварима жалба није допуштена и то ако је на други начин обезбијеђена заштита права и правних интереса странке и заштита законитости, ако нема органа управе другог степена, жалба против првостепеног рјешења може се изјавити само кад је то законом предвиђено и овим законом одредиће се орган који ће рјешавати по жалби, док против рјешења донесеног у другом степену жалба није допуштена (члан 12), да се против првостепеног рјешења републичког органа управе или републичке организације може изјавити жалба само кад је то законом предвиђено, као и у случају кад је ријеч о управној ствари у којој је искључен управни спор, док се против рјешења Народне скупштине, скупштине града и скупштине општине донесеног у првом степену не може изјавити жалба (члана 212. ст. 1. и 3), те да је за рјешавање у другом степену надлежан орган одређен законом (члан 213. став 1).

Имајући у виду наведене уставне одредбе, Суд је оцијенио да законодавац, прописивањем као оспореном одредбом члана 212. став 2. Закона о општем управном поступку, није изашао изван Уставом утврђених овлашћења, односно да уређивање питања изјављивања жалбе против рјешења Владе на начин како је то учињено овом одредбом Закона представља реализацију наведених уставних овлашћења. С обзиром на то да из одредби члана 113. став 2. Устава произлази овлашћење законодавца да законом, поред осталог, пропише да се против рјешења Владе не може изјавити жалба, то је, по оцјени Суда, у конкретном случају заштита права странке обезбијеђена покретањем управног спора пред надлежним судом. У том смислу, Суд налази да оспореним нормирањем није дошло до повреде наведених одредби Устава, како то наводи давалац иницијативе.

У поступку разматрања оспореног рјешења Одбора државне управе за жалбе број: 120-100/18 од 19. марта 2018. године Суд је имао у виду одредбе члана 115. Устава, према којим Уставни суд одлучује о сагласности закона са Уставом и о сагласности других прописа и општих аката са Уставом и законом. Имајући у виду садржину и правну природу овог акта Суд је утврдио да оспорено рјешење нема карактер општег акта чију уставност и законитост, сагласно члану 115. Устава, оцјењује Уставни суд. С обзиром на то да се ради о појединачном, а не општем акту Суд, на основу члана 37. став 1. тачка а) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), због ненадлежности, у овом дијелу није прихтаватио иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости.

 Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.    

На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.   

            Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић. 

                                                                                               

Број: У-32/18

27. марта 2019. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2019. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>