Уставни суд РСОсновни актиСудска праксаНовости и саопштењаПословање
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

       Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 60.став 1. тачка а) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 31. октобра 2018. године, д о н и о   ј е

 

О Д Л У К У

 

          Утврђује се да члан 2. став 2. у дијелу којим је прописано: "... која није била прописана тим законом." и члан 56. став 2. тачка 2. Кривичног законика Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 64/17) нису у сагласности са Уставом Републике Српске.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

          Зоран Булатовић и Александар Форца из Бање Луке дали су Уставном суду Републике Српске заједничку иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности одредби члана 2. став 2. и члана 56. став 2. тачка 2. Кривичног законика Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 64/17) јер су, по мишљењу давалаца иницијативе, несагласне са одредбама чланова 20. и 108. став 1. Устава Републике Српске. Као разлог оспоравања одредбе члана 56. став 2. тачка 2. Законика даваоци иницијативе наводе да се оспореним прописивањем доводи у питање, прије свега,  начело законитости према којем је забрањено  не само  кажњавање за дјело које прије него што је учињено није било предвиђено законом као кривично дјело него и изрицање казне која за то кривично дјело није била унапријед предвиђена.  С тим у везу даваоци иницијативе доводе и одредбу члана 2. став 2. Законика, те закључују да је оспореним прописивањем дата могућност суду да учиниоцу кривичног дјела изрекне казну дуготрајног затвора а да је није утврдио ни за једно од кривичних дјела у стицају, па чак и ако она није ни прописана за неко од тих кривичних дјела. Детаљно образлажући значај начела законитости као једног од основних начела кривичног права, те доводећи га у везу са одредбом члана 20. Устава Републике Српске, којом је утврђено да нико не може бити кажњен за дјело које, прије него што је учињено, није било законом предвиђено као кажњиво дјело, нити му се може изрећи казна која за то дјело није законом била предвиђена, као и са чланом 108. Устава, према којем закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, даваоци иницијативе тврде да се оспореним прописивањем ствара правна несигурност   односно омогућава изрицање свих казни прописаних наведеним закоником (казне дуготрајног затвора, казне затвора, новчане казне и забране управљања моторним возилом) за свако кривично дјело без обзира на то да ли су оне, као појединачне, прописане за конкретна кривична дјела. Из наведених разлога предлажу да Суд утврди да оспорене законске одредбе нису у сагласности са Уставом.

          Народна скупштина Републике Српске доставила је одговор у коме је оспорила наводе давалаца иницијативе о несагласности оспорених законских рјешења са члановима 20. и 108. Устава. С тим у вези у одговору се наводи да је  уставни основ за доношење овог законика садржан у члану 10. Устава, те  тач. 5. и 10 Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, као и да се Закоником чије су одредбе оспорене обезбјеђује легислативни оквир за остваривање основних слобода, права и дужности грађана. Оспоравајући наводе давалаца иницијативе који се тичу одредбе члана 2. став 2. Законика, односно начела законитости у одговору се наглашава да је  ово начело, које захтијева да нико не може бити кажњен за дјело које прије него што је учињено законом није било прописано као кривично дјело и за које није била прописана казна у том закону, досљедно примијењено, те у вези с тим указују да на исти начин, приликом формулисања овог начела, поступају и друга кривична законодавства, а као примјер наводе Кривични законик Србије, Казнени закон Хрватске и других земаља из окружења. У одговору су, такође, детаљно оспорени наводи из иницијативе који се односе на одредбу члана 56. став 2. тачка 2. Законика те се, поред осталог, наводи да се ова законска одредба  односи само на посебне ситуације стицаја, тј. само на случајеве када се учиниоцу истовремено суди за више тешких кривичних дјела за која су алтернативно прописане казна затвора најмање десет година или казна дуготрајног затвора, као и да се не ради о норми императивног карактер,а односно да суд у сваком конкретном случају цијени да ли ће и  када примијенити ово законско рјешење. Уз то, у одговору је наглашено да је законодавац, усвајајући наведени законик узео у обзир, као општи интерес, заштиту основних права и слобода човјека и других основних индивидуалних и општих вриједности које су установљене уставом и међународним правом, као и да је само законодавац тај који може оцјењивати цјелисходност законских одредби приликом њиховог доношења.

         Оспореним чланом 2. став 2. Кривичног законика Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 64/17) прописано је да нико не може бити кажњен за кривично дјело које, прије него што је извршено, није било законом одређено као кривично дјело, нити му се моће изрећи казна или друга кривична санкција која није била прописана тим законом. Према оспореном члану 56. став 2. тачка 2. Законика, ако је за два или више кривичних дјела утврдио казне затвора преко десет година, суд може изрећи јединствену казну дуготрајног затвора која не смије достићи збир појединачно утврђених казни затвора, нити прећи највећу мјеру казне дуготрајног затвора.

          У поступку разматрања навода из иницијативе Суд је имао  у виду да је Уставом Републике Српске утврђено: да се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима, те владавини права (члан 5. ал. 1. и 4), да нико не може бити кажњен за дјело које, прије него што је учињено, није било законом предвиђено као кажњиво дјело, нити му се може изрећи казна која за то дјело није законом била предвиђена (члан 20. став 1), да се права и слободе зајемчени овим уставом не могу одузети ни ограничити (члан 48. став 1), да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2), да Република уређује и обезбјеђује, поред осталих, остваривање и заштиту људских права и слобода (тачка 5. Амандамана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава),  да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1).

          Приликом разматрања уставности оспорених законских одредби Суд је, такође,  имао у виду да је Кривичним закоником Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 64/17) прописано: у члану 1. да се кривичноправне одредбе садржане у овом законику заснивају на Уставу Републике Српске и општепризнатим начелима и нормама међународног права (став 1), да је основна функција кривичног законодавства Републике Српске заштита основних права и слобода човјека и других основних индивидуалних и општих вриједности које су установљене уставом и међународним правом (став 2), да се ова заштита остварује одређивањем која дјела представљају кривична дјела, прописивањем казни и других кривичних санкција за та дјела и изрицањем тих санкција учиниоцима кривичних дјела у законом утврђеном поступку (став 3); у  члану 2. став 1. да се кривична дјела и кривичне санкције прописују само законом; у члану 41. став 1. да су кривичне санкције: казне, алтернативне мјере, мјере безбједности и васпитне мјере; у члану 42. да се учиниоцу кривичног дјела могу изрећи сљедеће казне: казна дуготрајног затвора (тачка 1), казна затвора (тачка 2), новчана казна (тачка 3) и забрана управљања моторним возилом (тачка 4); у члану 45. да се за најтежа кривична дјела и најтеже облике тешких кривичних дјела учињених умишљајно може прописати казна дуготрајног затвора у трајању од двадесет и пет до четрдесет и пет година, да се казна дуготрајног затвора изриче на пуне године и да се казна дуготрајног затвора не може прописати као једина казна за одређено кривично дјело (ст. 1. и 2); у члану 52. став 1. да ће суд учиниоцу кривичног дјела одмјерити казну у границама које су законом прописане за то кривично дјело, имајући у виду сврху кажњавања и узимајући у обзир све околности које утичу да казна буде мања или већа (олакшавајуће и отежавајуће околности), а нарочито: степен кривичне одговорности, побуде из којих је дјело учињено, јачину угрожавања или повреде заштићеног добра, околности под којима је дјело учињено, ранији живот учиниоца, његове личне прилике и његово држање послије учињеног кривичног дјела, као и друге околности које су од значаја за одмјеравање казне; у члану 56. став 1. да ће суд, ако је учинилац једном радњом или са више радњи учинио више кривичних дјела за која му се истовремено суди, претходно утврдити казне за свако од тих дјела, па ће на основу оцјене свих тих дјела у њиховој укупности и личности учиниоца, за сва та дјела изрећи јединствену казну.

         Полазећи од изложеног Суд је оцијенио да је законодавац сагласно наведеном уставном овлашћењу да уређује остваривање и заштиту људских права и слобода (тачка 5. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава)  овлашћен да Кривичним закоником Републике Српске уреди систем кривичног права, односно одреди кривична дјела и  кривичне санкције у циљу заштите основних права и слобода човјека и других основних инивидуалних и општих вриједности које су установљене уставом и међународним правом. Међутим, по оцјени Суда, наведено овлашћење законодавца у уређивању ових односа мора, прије свега,  бити у складу са начелом законитости кривичних дјела и кривичних санкција које је утврђено чланом 20. Устава и које представља уставну гаранцију према којој се никоме не може изрећи казна или друга санкција која за то дјело није била прописана законом. Дакле, уставним начелом законитости кривичног дјела и санкције обезбјеђује се правна сигурност у судским поступцима у којима се појединцима може изрећи санкција, односно спречава арбитрарност као  и могућа злоупотреба  будући да ово уставно начело  као услов за изрицање кривичне санкције захтијева да дјело буде утврђено као кривично дјело прије него је учињено, те да је казна за исто била предвиђена прије него је дјело учињено.

         Имајући у виду, дакле,  да  начело законитости из наведеног члана Устава обухвата не само забрану кажњавања за дјело које прије него што је учињено није било предвиђено законом као кривично дјело него и забрану изрицања казне која за то кривично дјело није била унапријед предвиђена  Суд је оцијенио да  је оспореним прописивањем из члана 2. став 2. Законика у дијелу који гласи: "... која није била прописана тим законом"  законодавац одступио од наведеног начела законитости, односно да у наведеном дијелу оспорене законске одредбе није довољно конкретизовао наведену  уставну гаранцију која  изричито јемчи да се не може изрећи казна која за то дјело није законом била предвиђена.

         Наиме, прописујући оспореном одредбом члана 2. став 2. Законика да нико не може бити кажњен за кривично дјело које, прије него што је извршено, није било законом одређено као кривично дјело, нити му се може изрећи казна или друга кривична санкција која није била прописана тим законом, законодавац по оцјени Суда, није у цијелости узео у обзир наведено уставно начело законитости дјела и санкције утврђено чланом 20. Устава, које захтијева не само да нико не може бити кажњен за дјело које, прије него што је учињено, није било законом предвиђено као кривично дјело, него и да се никоме не може изрећи казна која за то дјело није законом била предвиђена. С обзиром на то да анализа законског рјешења управо показује да оспорени став 2. члана 2. Законика у дијелу који гласи: "... која није била прописана тим законом", посматран са становишта захтјева који произлазе из начела законитости дјела и санкције, није формулисан довољно јасно и прецизно,  односно да у наведеном дијелу није довољно конкретизована наведена  уставна гаранција која изричито јемчи да се не може изрећи казна која за то дјело није законом била предвиђена, Суд је утврдио да оспорено прописивање у наведеном дијелу није у сагласности не само  са чланом 20. Устава него ни са начелом владавине права из члана 5. алинеја 4. Устава, будући да ово начело, као једно од основних начела сваког демократског друштва, подразумијева и то да норме сваког општег правног акта буду прецизне, одређене и предвидиве, тако да појединац може своје понашање  ускладити са њим без страха да ће због нејасних и непрецизних норми бити ускраћен у остваривању зајемчених права или да ће због тога сносити одређене посљедице. С тим у вези Суд констатује да и Европски суд за људска права инсистира на квалитету законских одредаба, а то значи на њиховој приступачности, јасноћи и предвидљивости у посљедицама, дакле, да законска одредба мора са довољно прецизности да пружи грађанину могућност да прилагоди своје понашање и да, према околностима конкретног случаја, у разумном степену предвиди посљедице које ће произићи из одређеног акта. С обзиром на изложено, по оцјени Суда, оспореним прописивањем из члана 2. став 2. Законика, у наведеном дијелу, доведени су у питање наведени стандарди који су морали бити поштовани ради обезбјеђења уставних начела владавине права, правне сигурности  и законитости.

          Приликом разматрања уставности оспореног члана 56. став 2. тачка 2.  Законика, Суд је, такође, имао у виду наведену одредбу члана 20. став 2. Устава која, између осталог, говори о казни која мора бити прописана за одређено кривично дјело.  Уз то, Суд је имао у виду да стицај кривичних дјела, сагласно члану 56. став 1. Законика,  постоји кад учинилац са једном или више радњи учини више кривичних дјела за која му није пресуђено, па му се истовремено суди у истом кривичном поступку, доноси једна пресуда и изриче јединствена  казна за сва та дјела, као и да се одмјеравање казне за дјела у стицају врши на начин да се  прво за свако појединачно кривично дјело у саставу стицаја одмјерава и утврђује казна у границама законом прописане казне (члан 52), а након тога се врши одмјеравање и изрицање јединствене  казне за сва дјела у стицају по посебним правилима (члан 56. став 2). Имајући у виду да се учиниоцу кривичног дјела, сагласно члану 20. Устава, може изрећи само она казна која је законом прописана за то кривично дјело, Суд је оцијенио да се ни правилима о одмјеравању казне за дјела у стицају, на начин како је то прописано оспореним чланом 56. став 2. тачка 2. Законика, не може прописати могућност изрицања друге врсте казне умјесто оне која је прописана за конкретно кривично дјело.

         С обзиром на то да је оспореним законским рјешењем из члана 56. став 2. тачка 2. Законика прописано да, ако је за два или више кривичних дјела утврдио казне затвора преко десет година, суд може изрећи јединствену казну дуготрајног затвора која не смије достићи збир појединачно утврђених казни затвора, нити прећи мјеру казне дуготрајног затвора, дакле казну дуготрајног затвора која није била утврђена, ни прописана у посебном дијелу Законика, ни за једно од кривичних дјела у стицају ‒ Суд је утврдио да оспорено законско рјешење није у сагласности, прије свега, са чланом 20. Устава, али исто тако ни са чланом 108. став 1. Устава, према којем закони, статути, други прописи и оптши акти морају бити у сагласности са Уставом.

        Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд  је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучи без доношења рјешења о покретању поступка.

         На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.

        Ову одлуку  Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман  и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-69/17

31. октобра 2018. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
27.3.2024.
IN MEMORIAM - Преминуо је бивши предсједник Уставног суда Републике Српске

27.3.2024.
Саопштење за јавност са 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.3.2024.
Дневни ред 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

15.3.2024.
Извјештај о реализацији плана јавних набавки за 2023. годину

8.3.2024.
Извјештај о раду Уставног суда Републике Српске за 2023. годину

28.2.2024.
Саопштење за јавност са 309. сједнице Уставног суда Републике српске

27.2.2024.
Дневни ред за 309. сједницу Уставног суда Републике Српске

22.2.2024.
Одлука о прихватању јавне набавке услуга чишћења пословних просторија (редовног чишћења и одржавања хигијене) у објекту Уставног суда Републике Срспке

22.2.2024.
О Д Л У К А О ПРИХВАТАЊУ ПОНУДЕ ЗА ЈАВНУ НАБАВКУ УСЛУГА ФИЗИЧКО-ТЕХНИЧКОГ ОБЕЗБЈЕЂЕЊА ОБЈЕКТА

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
Уставни суд Републике Српске, Драшка Божића 2, 78000 Бањалука, Република Српска, Босна и Xерцеговина
Радно вријеме: 8 до 16 часова (понедјељак – петак). Пријем поднесака у писарници и давање доступних обавјештења: 11 до 14 часова (понедјељак – петак)
 
© 2009-2023. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>