Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5, члана 60. став 1. тач. а) и б) и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26. септембра 2018. године, д о н и о   ј е

 

О Д Л У К У

 

Утврђује се да члан 19. алинеја 5, у дијелу који гласи „...и Статутарне комисије...“, члан 19. алинеја 11, члан 20. став 2. алинеја 6, у дијелу који гласи „... и усваја завршни рачун...“, и члан 67. Статута Савеза синдиката Републике Српске број: 05-782/09 од 2. јула 2009. године нису у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о удружењима и фондацијама Републике Српске („Службени гласник Републике Српске” 52/01 и 42/05).

Утврђује се да Измјене и допуне Статута Савеза синдиката Републике Српске број: 05-655-1/18 од 11. маја 2018. године  нису у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о удружењима и фондацијама Републике Српске („Службени гласник Републике Српске” 52/01 и 42/05).

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности и законитости чл. 15, 16, 17, 19. алинеја 5. у дијелу који гласи „у току мандата бира предсједника, потпредсједнике, чланове Надзорног одбора...“, члана 20. став 1. у дијелу који гласи „Предсједништво Савеза синдиката је орган којег верификује Генерално вијеће,...“, те члана 20. став 2. алинеја 6. у дијелу који гласи „доноси финансијски план...“ Статута Савеза синдиката Републике Српске број: 05-782/09 од 2. јула 2009. године.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

Синдикат управе Републике Српске дао је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости чл. 15, 16, 17, 19. ал. 5. и 11. (у иницијативи погрешно означене као тачке 5. и 11), те члана 20. став 1. и став 2. алинеја 6. и члана 67. Статута Савеза синдиката Републике Српске број: 05-782/09 од 2. јула 2009. године (у даљем тексту: Статут). Наводећи да члан 15. Статута није у сагласности са чланом 15. Закона о удружењима и фондацијама Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 51/01 и 42/05) и чланом 5. Устава, давалац иницијативе образлаже да члан 15. Статута омогућује да нове органе Савеза синдиката бирају делегати претходног сазива, којима није престао мандат, што није у сагласности са начелом према коме се уређење Републике темељи на парламентарној демократији, подјели власти и слободним изборима. Такође, давалац иницијативе сматра да члан 16. и 17. Статута нису у складу са чланом 16. Закона. У образложењу се наводи да оспорени акт није донио надлежан орган, с обзиром на то да Конгрес није скупштина у смислу члана 16. Закона. Давалац иницијативе истиче незаконитост члана 17. Статута, сматрајући да је њиме извршено дерогирање овлашћења скупштинског органа, тј. Генералног вијећа, из члана 18. овог акта. Иницијативим се, надаље, указује на несагласност члана 19. ал. 5. и 11. са чланом 16. Закона. Истиче се, додатно, да су надлежности Генералног вијећа из члана 19. алинеја 5, према коме овај орган бира предсједника, потпредсједнике, чланове Надзорног одбора и Статутарне комисије, супротне и надлежностима Конгреса из члана 17. Статута. Такође, образлаже се да одредба алинеје 11. члана 19. Статута омогућава да Статут мијења орган који га није донио (Генерано вијеће Савеза), те утврђује дуалитет надлежности када је ријеч о измјенама оспореног акта. Надаље, давалац иницијативе сматра да члан 20. став 1. Статута (у иницијативи погрешно означен као цјелокупан члан 20), у дијелу којим уређује да Предсједништво Савеза синдиката верификује Генерално вијеће, није сагласан члану 14. Статута. Такође, указујући да је чланом 20. став 2. алинеја 6. Статута (у иницијативи погрешно назначено као члан 20. став 3. тачка 6) надлежност Скупштине да прегледа и потврђује финансијски извјештај о раду пренесена на Предсједништво Савеза синдиката, и то овлашћењем да Предсједништво доноси финансијски план и усваја завршни рачун, иницијативом се истиче неусаглашеност ове одредбе са чланом 16. Закона. Давалац иницијативе сматра да пропуст усклађивања Статута са Законом условљава његову неуставност у смислу одредбе члана 108. став 2. Устава. Додатно, у иницијативи се наводи да одредба члана 67. Статута којом је одређено његово ступање на снагу даном доношења није у складу са чланом 109. Устава.

Давалац иницијативе је накнадно оспорио и Измјене и допуне Статута Савеза синдиката број: 05-655-1/18 од 11. маја 2018. године, наводећи да су исте у цијелости неуставне јер су донесене на основу Статута који, сагласно члану 109. Устава, није важећи правни акт у правном поретку Републике Српске. С обзиром на то да је чланом 19. Измјена и допуна Статута уређено ступање на снагу овог акта, истим  нису отклоњени недостаци у погледу ступања на снагу основног текста Статута. Такође, давалац иницијативе сматра да члан 6. Измјена и допуна Статута, којим је мијењан члан 15. став 1. овог акта, није у складу са начелима подјеле власти, парламентарне демократије и слободе избора, јер омогућава да органе Савеза бирају делегати којима је престао мандат. Без додатног образлагања истиче се да члан 7. овог општег акта није у складу са Уставом и Законом, као и да члан 9. истог, супротно Уставу и Закону, омогућава да орган који није скупштина Савеза врши измјене и допуне Статута. Додатно, предлаже се да Суд, у складу са чланом 71. Закона о Уставном суду Републике Српске, одреди начин на који ће се отклонити посљедице примјене оспорених аката.

         У одговору на наводе из иницијативе који је Суду доставио Савез синдиката Републике Српске истиче се њихова неоснованост, као и неадекватно тумачење оспорених одредаба Статута као и одредаба Закона о удружењима и фондацијама Републике Српске. У образложењу оваквог става се наводи да је доносилац Статута поступао у складу са овлашћењима из члана 15. предметног закона када је на начин као оспореним чланом 15. Статута утврдио састав Конгреса као највишег органа Савеза, због чега су неосновани наводи даваоца иницијативе да је Статут донио ненадлежан орган. У одговору се истиче да нису основани ни наводи према којима је чланом 20. став 2. алинеја 6. Статута (у одговору погрешно означен као члан 20. став 3. тачка 6) у овлашћења Предсједништва Савеза, супротно члану 16. став 1. тачка 5. Закона, пренесана надлежност скупштине да прегледа и потврђује финансијски извјештај о раду, јер Предсједништво подноси и усваја овај извјештај, док га искључиво Генерално вијеће потврђује. Надаље, доносилац оспореног акта сматра да је био овлашћен да, на начин као у члану 67. Статута, уреди његово ступање на снагу, будући да ни Закон о раду, ни Закон о удружењима и фондацијама не предвиђају обавезу објављивања Статута нити одређују „датум“ његовог ступања на снагу. У контексту надлежности овог суда, истичу да су тврдње даваоца иницијативе о међусобној неусаглашности појединих одредаба Статута ирелевантни. Када је ријеч о наводима из иницијативе којима се оспорава уставност и законитост измјена и допуна Статута, у одговору Савеза синдиката се истиче да Синдикат управе не може бити страна у поступку јер не дјелује у оквиру Савеза, као и да је слобода синдикалног организовања гарантована Уставом и ратификованим међународним конвенцијама. Понавља се да не постоји законска обавеза објављивања Статута, као и да вријеме ступања на снагу овог акта није законски регулисано. Такође сматрају да је Генерално вијеће Савеза овлашћено да донесе Измјене и допуне Статута јер га је на то овластио Конгрес Савеза синдиката. С обзиром на изложено предлаже се да Суд предметну иницијативу одбије као неосновану.

            Статут Савеза синдиката Републике Српске број: 05-782/09 донесен је 2. јула 2009. године, без назначавања доносиоца, те правног основа за његово доношење. Оспореним одредбама Статута прописано је: да Конгрес чине делегати из гранских синдиката, чланови Генералног вијећа (Скупштине), Надзорног одбора и Статутарне комисије, као и да Конгрес сазива Генерално вијеће по потреби, а обавезно једном у четири године, док се одлука о сазивању Конгреса доноси најкасније мјесец дана прије његовог одржавања (члан 15), да иницијативу за сазивање ванредног Конгреса може дати Генерално вијеће и чланице које окупљају најмање 1/3 чланства, те да су синдикати који дају иницијативу за сазивање ванредног конгреса дужни навести разлоге за одржавање ванредног Конгреса, а одлука о датој иницијативи доноси се у року од 30 дана од дана подношења исте, као и да се, уколико се иницијатива не прихвати, ванредни Конгрес мора одржати најкасније у року од два мјесеца од дана доношења одлуке, док је Генерално вијеће, ако оцијени да не постоје разлози за сазивање ванредног Конгреса, дужно да организује јавну расправу по том питању међу чланицама и на основу изражених ставова у јавној расправи донесе коначну одлуку, а Одлуку о сазивању ванредног Конгреса, избору делегата и дневном реду доноси Генерално вијеће у року од два мјесеца од подношења захтјева (члан 16), да Конгрес усваја Извјештај о раду, доноси Програм и Статут, бира и разрјешава предсједника, чланове Генералног вијећа, Надзорног одбора и Статутарне комисије, одлучује о престанку рада Савеза синдиката и рјешава о иницијативама, молбама и жалбама чланова органа синдиката и Савеза (члан 17), да Генерално вијеће Савеза синдиката у току мандата бира предсједника, потпредсједнике, чланове Надзорног одбора и Статутарне комисије, те усклађује и мијења одредбе овог статута до нивоа 1/3 између два Конгреса (члан 19. тач. 5. и 11), док је оспореним дијелом члана 20. став 1. утврђено да је Предсједништво Савеза синдиката орган којег верификује Генерално вијеће. Оспореним чланом 20. став 2. алинеја 6. прописано је да Предсједништво доноси финансијски план и усваја завршни рачун, а чланом 67. да овај статут ступа на снагу даном доношења.

            Оспорене измјене и допуне Статута Савеза синдиката Републике Српске број: 05-655-1/18 усвојило је, 11. маја 2018. године, Генерално вијеће Савеза синдиката Републике Српске на основу члана 19. Статута Савеза синдиката Републике Српске, а у вези са чланом 65. овог статута. 

Уставом Републике Српске је утврђено: да се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на владавини права, те на парламентарној демократији и подјели власти (члан 5. став 1. алинеје 4. и 7), да је зајемчена слобода синдикалног организовања и дјеловања (члан 41), да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, правни положај предузећа и других организација, њихових удружења и комора (тачка 6. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава), да се државна власт у Републици организује на начелу подјеле власти (члан 69. став 1), да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108. став 2), да закони, други прописи и општи акти ступају на снагу најраније осмог дана од дана објављивања, осим ако из нарочито оправданих разлога није предвиђено да раније ступе на снагу (члан 109. став 1).

Суд је, такође, узео у обзир да је Законом о удружењима и фондацијама Републике Српске („Службени гласник Републике Српске” број 51/01 и 42/05) (у даљем тексту: Закон), који је релевантан за оцјену законитости оспореног статута, прописано: да Статут удружења садржи одредбе којима се уређују органи удружења, начин њиховог избора и опозива, овлашћења, кворум и правила гласања, укључујући и специфична питања о којима се одлучује квалификованом већином, трајање њиховог мандата, поступак за сазивање скупштине, начин подношења финансијског извјештаја и извјештаја о раду, поступак за измјену и допуну статута; овлашћење и начин доношења других општих аката (члан 12. став 1. ал. 5, 6. и 8), да је скупштина обавезни орган удружења, та да, ако статутом није другачије уређено, скупштину чине сви чланови удружења са једнаким правом гласа, као и да се статутом удружења могу предвидјети и други органи (члан 15. ст. 1, 2. и 3), да Скупштина удружења доноси статут, његове измјене и допуне и друге акте одређене статутом, бира и разрјешава дужности чланове управног одбора или лице овлашћено за заступање, прегледа и потврђује финансијски извјештај о раду припремљен од стране управног одбора или лица овлашћеног за заступање, одлучује о другим питањима која нису у надлежности другог органа (члан 16. ал. 1, 4, 5. и 6), да управни одбор или лице овлашћено за заступање припрема сједнице скупштине, припрема и предлаже измјене статута и других аката које доноси скупштина, спроводи политику, закључке и друге одлуке донесене од стране скупштине, управља имовином удружења, подноси финансијски извјештај и извјештај о раду удружења, врши друге послове одређене статутом (члан 17), да са одедбе овог закона сходно примјењују на савезе и друге облике повезивања удружења и фондација (члан 51. став 2).    

Законом о раду („Службени гласник Републике Српске” бр. 1/16 и 66/18) прописано је да синдикат, у смислу овог закона, јесте самостална, демократска и независна организација радника у коју се они добровољно удружују ради заступања, представљања, унапређивања и заштите својих професионалних, радних, економских, социјалних, културних и других појединачних и колективних права и интереса (члан 6. став 1).

Поред овога, Суд је имао у виду и одредбе чл. 19, 20, 21. и 22. Статута којима су уређене надлежности Генералног вијећа, Предсједништва, Надзорног одбора и Статутарне комисије Савеза синдиката Репулике Српске.

Такође, Суд је констатовао да је Скупштина Синдиката управе Републике Српске, на Првој ванредној сједници, одржаној 24. фебруара 2018. године, донијела Одлуку о иступању Синдиката управе Републике Српске из Савеза синдиката Републике Српске број: 01-1-6/18 („Службени гласник Републике Српске” број 19/18), те да ова чињеница није од значаја за рјешавање конкретне уставноправне ствари.

Иако у самом акту није назначено да је Статут донио Конгрес Савеза синдиката Републике Српске, Суд је, на основу документације као и навода из одговора Савеза синдиката на дату иницијативу, констатовао да ова чињеница није спорна.

Имајући у виду члан 15. Статута, којим је, између осталог, утврђен састав Конгреса, као и одредбу члана 15. Закона о удружењима и фондацијама Републике Српске (у даљем тексту: Закон), који дозвољава да се статутом удружења уреди другачије од општег правила да скупштину чине сви чланови удружења, Суд је, превасходно, утврдио да је Конгрес представничко тијело чланства Савеза синдиката. С обзиром на наведено, Суд је становишта да, у контексту статутарног регулисања, Конгрес Савеза синдиката одговара појму скупштине удружења како је дефинише члан 15. Закона, због чега је, у складу са чланом 16. алинеја 1. Закона, Конгрес био овлашћен да донесе оспорени статут.

Међутим, имајући у виду наведене уставне и законске одредбе Суд је утврдио да је доносилац оспореног акта прекорачио границе својих овлашћења  утврђујући у члану 19. алинеја 5. Статута надлежност Генералног вијећа Савеза синдиката да, у току мандата бира предсједника, потпредсједнике и чланове Статутарне комисије. Наиме, чланом 22. Статута доносилац оспореног акта је Статутарној комисији Савеза повјерио овлашћење управног одбора удружења да припрема и предлаже измјене Статута (члан 17. алинеја 2. Закона). Овакво прописивање је, према оцјени Суда, у складу са одредбом члана 15. став 3. Закона, према којој се статутом удружења могу предвидјети други органи. Међутим, будући да је Статутарној комисији доносилац оспореног акта пренио овлашћење из домена надлежности орагана управљања, који према Закону бира непосредно скупштина, Суд је становишта да Конгрес није имао законско овлашћење да именовања у Статутарну комисију измјести ван своје ингеренције, тј. да га повјери Генералном вијећу Савеза синдиката.  

Исто тако, Суд је утврдио да је доносилац оспореног акта поступао различито од својих законских овлашћења утврђујући у члану 19. алинеја 11. Статута надлежност Генералног вијећа Савеза синдиката да, између два конгреса, усклађује и мијења одредбе овог статута до нивоа 1/3. На овај начин доносилац Статута је подзаконским општим актом, диспонирао изворним законским ингеренцијама скупштине, чиме  је нормирао другачије у односу на члан 16. став 1. Закона, према коме је у искључивој надлежности скупштине удружења, у конкретном случају Конгреса, да, између осталог, доноси измјене статута.

Такође, доносилац оспореног акта је, према оцјени Суда, прописујући као у члану 20. став 2. алинеја 6. Статута, у дијелу којим је Предсједништву Савеза повјерено да усваја завршни рачун, нормирао супротно Закону. Према становишту Суда, Предсједништво Савеза синдиката је, у смислу његових статутарних ингеренција, орган управљања Савеза те је, када су овлашћења овог органа у питању, релевантно прописивање члана 17. Закона, којим је, између осталог, предвиђено да управни одбор тј. орган управљања удружења, подноси финансијски извјештај, који прегледа и потврђује скупштина удружења (члан 16. алинеја 5. Закона). С обзиром на то да Закон дозвољава да управни одбор удружења искључиво подноси, односно припрема финансијски извјештај, а да га потврђује скупштина, у конкретном случају Конгрес, оспорено прописивање према коме Предсједништво Савеза усваја завршни рачун, није у складу са законским одредбама.

Будући да из изложеног произлази да се прописивањем из члана 19. алинеја 5, у дијелу који гласи „и Статутарне комисије“, као и прописивањем из члана 19. алинеја 11, те члана 20. став 2. алинеја 6. Статута, у дијелу који гласи „и усваја завршни рачун”, не разрађују поједине одредбе Закона, Суд је утврдио да су наведене одредбе супротне принципу из члана 108. став 2. Устава. Наведене статутарне одредбе немају правни основ у хијерархијски вишем законском акту, због чега нису у функцији провођења закона, те из њих не могу проистицати права и обавезе субјеката права. Суд је утврдио да је, нормирајући на овај начин доносилац оспореног статута поступио супротно зајемченом начелу владавине права из члана 5. став 1. алинеја 4. Устава, начелу подјеле власти из члана 5. став 1. алинеја 7. Устава и члана 69. Устава.

Надаље, Суд је имао у виду да у складу са чланом 109. став 1. Устава, закони, други прописи и општи акти ступају на снагу најраније осмог дана од дана објављивања, осим ако из нарочито оправданих разлога није предвиђено да раније ступе на снагу. Имајући у виду да из ове уставне одредбе произлази да општи акт не може ступити на правну снагу прије објављивања, а да је оспореном одредбом члана 67. Статута прописано да он ступа на правну снагу даном доношења, дакле и прије његовог објављивања, Суд је оцијенио да та одредба није у сагласности са Уставом. Иначе, из поднеска Савеза синдиката Републике Српске од 21. маја 2018. године произлази да је овај статут објављен на њиховој огласној плочи и интернет страници.

            Такође, имајући у виду да је Суд оцијенио да је Конгрес Савеза синдиката располагао својим ингеренцијама супротно члану 16. став 1. Закона када је овластио Генерално вијеће Савеза синдиката да, између два конгреса, усклађује и мијења одредбе Статута до нивоа 1/3 (члан 19. алинеја 11. Статута), Суд је утврдио да је Измјене и допуне Статута Савеза синдиката Републике Српске број: 05-655-1/18 од 11. маја 2018. године донио ненадлежан орган, због чега овај општи акт у цјелини није сагласан са Законом. Узимајући у обзир да према члану 108. Устава закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, као и да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом, Суд је утврдио да оспорене измјене и допуне Статута нису у складу са Уставом.

Будући да су оспорене измјене и допуне Статута у цјелини несагласне са Уставом и Законом, Суд није посебно одлучивао о уставности и законитости појединих одредаба овог општег акта.

Поред овога, Суд је утврдио да је, у складу са чланом 12. став 1. алинеја 5. Закона, доносилац оспореног статута био овлашћен да прописујући на начин као у чл. 15. и 16. Статута, утврди састав, те начин сазивања Конгреса, односно ванредног Конгреса. У погледу навода из иницијативе према којима, сходно члану 15. Статута, овај општи акт увијек доноси сазив Конгреса којем није истекао мандат, Суд је утврдио да овај приговор није релевантан за одлучивање у овој уставноправној ствари.

Имајући у виду да надлежности Конгреса из оспореног члана 17. Статута не садрже ниједну изворну законску надлежности неког другог органа Савеза, Суд је утврдио да нису основани наводи из иницијативе о неуставности односно незаконитости овог члана Статута. У овом смислу, прописујући на оспорени начин доносилац Статута је поступио сагласно одредби из члана 16. алинеја 6. Закона према коме је у надлежности скупштине удружења да одлучује о другим питањима која нису у надлежности других органа. Поред овога, наводи према коме се чланом 17. Статута дерогирају надлежности Генералног вијећа из члана 18. тог општег акта нису од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, јер, сагласно члану 115. Устава, није у надлежности Уставног суда да цијени међусобни однос одредаба општих аката, па тако ни међусобни однос одредаба оспореног статута. С обзиром на изложено Суд је утврдио да се доносилац Статута кретао у оквиру својих надлежности прописујући на начин као у оспореним члановима 15, 16. и 17. Статута.

Исто тако, према оцјени Суда, нису основани наводи даваоца иницијативе о несагласности члана 19. алинеја 5. Статута у дијелу којим је прописана надлежност Генералног вијећа Савеза да бира предсједника, потпредсједнике  и чланове Надзорног одбора Савеза, са чланом 16. Закона. Имајући у виду да према члану 21. Статута Надзорни одбор нема ингеренције органа управљања,  Суд је утврдио да не постоји законска обавеза да искључиво скупштина удружења, у конкретном случају Конгрес, врши предметна именовања, тј. да нема мјеста примјени члана 16. Закона када је избор руководства, односно чланства овог органа у питању. С обзиром на то да апстрактна оцјена уставности, у складу са чланом 115. Устава, подразумијева оцјену усаглашености одредаба хијерархијски нижих општих аката са хијерархијски вишим општим актима, Суд је утврдио да није у његовој надлежности да разматра наводе према којима прописивање из члана 19. алинеја 5. Статута није у складу са чланом 17. овог акта.

У овом смислу, није у надлежности Суда ни да разматра наводе о  несагласности члана 20. став 1. Статута у  дијелу који гласи „Предсједништво Савеза синдиката је орган којег верификује Генерално вијеће“, са прописивањем из члана 14. Статута.

Такође, Суд је утврдио да је доносилац оспореног акта поступао сагласно члану 12. став 1. алинеја 6. Закона и када је у члану 20. став 2. алинеја 6. прописао да Предсједништво Савеза синдиката доноси финансијски план. Како је Предсједништво орган управљања Савеза, Конгрес је, према оцјени Суда, прописао и сагласно члану 17. Закона којим је, између осталог, предвиђено да управни одбор удружења, поред таксативно набројаних послова, врши и друге послове одређене Статутом. С обзиром на наведено, те имајући у виду да надлежност за доношење финансијског плана Законом није повјерена одређеном другом органу удружења, Суд је мишљења да се Конгрес кретао у оквиру својих овлашћења када је ово овлашћење повјерио Предсједништву.

            Поред наведеног, Суд је оцијенио да се у конкретном случају нису стекли услови за примјену члана 71. Закона о Уставном суду Републике Српске.

С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-77/17

26. септембра 2018. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

                                                                           Анекс

               Издвојено мишљење судије академика проф. др Снежане Савић на 

                          Одлуку Уставног суда Републике Српске   број У-77/17

 

          У складу са чланом 31. ст. 5. и 6. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 114/12, 29/13 и 90/14), с обзиром на гласање супротно већинском, а сагласно свом раније заузетом ставу у оваквој врсти предмета, издвајам мишљење јер сматрам да оспорени Статут Савеза синдиката Републике Српске бр.05-782/09 од 2.7.2009. године, у цјелини, са формално - правног аспекта, није у складу са Уставом.

         Наведену одлуку Суда подржавам само дијелом и то у односу на одлучење у погледу Измјена и допуна Статута  Савеза синдиката Републике Српске бр. 05-655-1/18 од 11. 5. 2018. године. У осталом дијелу, не слажем се са истом.

          Већинском одлуком Уставног суда Републике Српске, између осталог,  утврђено је да члан 67. оспореног статута није у сагласности са Уставом Републике Српске.

          За разлику од ранијег става Суда, када се у образложењу оваквих одлука наводило да су акти донесени супротно одредбама члана 109. Устава, са формално - правног аспекта, у цјелини неуставни, у образложењу наведене одлуке констатује се да је „...Суд имао у виду да у складу са чланом 109. став 1. Устава Републике Српске  закони, други прописи и општи акти ступају на снагу најраније осмог дана од дана објављивања, осим ако из нарочито оправданих разлога није предвиђено да раније ступе на снагу. Имајући у виду да из ове уставне одредбе произлази да општи акт не може  ступити на правну снагу прије објављивања, а да је оспореном одредбом члана 67. Статута прописано да он ступа на правну снагу даном доношења, дакле и прије његовог објављивања, Суд је оцијенио,  да та одредба није у сагласности са Уставом. Иначе, из поднеска Савеза синдиката Републике Српске од 21. маја 2018. године произлази да је овај статут објављен на њиховој огласној плочи и интернет страници.“

          У наведеном предмету подносилац иницијативе оспорава предметни  акт у цјелини  јер је чланом 67. прописано да овај акт ступа на снагу даном доношења, што није у складу са чланом 109. Устава Републике Српске. Слиједом изложеног, предлаже да Суд, након проведеног поступка, утврди да оспорени Статут није важећи правни акт у правном поретку Републике Српске јер није ступио на снагу у складу са уставним одредбама.

          Став Уставног суда у погледу оваквих повреда Устава, до промјене става Суда до које је дошло на сједници одржаној 28.11. 2016. године, како је већ наведено, био је да се ради о актима који су, у погледу своје форме, у цјелини неуставни, што је, по мом мишљењу, био исправан став Суда. Одлука Уставног суда у наведеном предмету, базирана на промјени става Суда у односу на дотадашњу праксу, нема правне посљедице јер утврђивањем неуставности само овог члана оспореног акта, он, иако неуставан, без те конкретне норме, која престаје важити објављивањем одлуке Уставног суда, остаје у правном животу, односно у правном поретку Републике Српске, дакле упркос  повреди одредаба члана 109. Устава.Оваква повреда Устава не може се отклонити само касацијом те норме нити се таквом одлуком правни акт може учинити уставним.

       Наиме, правни акт је законит (уставан) ако су му  облик (форма) и садржина (материја) у складу са вишим правним актом, у овом случају са Уставом. Формално незаконитим односно неуставним сматра се правни акт који је донесен од стране ненадлежног органа;  повредом одредаба о поступку за његово доношење или, пак, с неодговарајућим спољним изразом (материјализацијом). Обрнуто, ако је правни акт донесен од надлежног органа, по прописаној процедури и материјализован је на прописани начин, тај правни акт је формално законит, односно уставан. Материјализација правног акта састоји се у предузимању материјалних, тј. тјелесних радњи или употреби других средстава којима се акт изражава и чини трајнијим. Најчешће се испољава језиком, али то могу бити и други материјални знаци подесни за чулно опажање и разумијевање његове садржине. Саопштавање права, посебно одређених општих правних аката, значи да се оно у писаном облику објављује у службеним издањима у аутентичном тексту, штампом или другим информативним начинима. Дакле, битно средство за упознавање свих субјеката (адресата) са правним нормама које се на њих односе јесте пракса цивилизованих правних поредака да сви општи акти ступају на снагу тек након објављивања и након протека одређеног броја дана од дана објављивања (vacatio legis). Изузеци од те праксе - а то значи ступање на снагу правних аката (и норми у њима) самог дана објављивања или чак ретроактивно, а дакако и ступање на снагу аката који нису објављени, може бити дозвољено само из посебно оправданих разлога. И етички и логички захтјев  је да се од некога може нешто захтијевати само ако се претходно упозна са одређеним захтјевом.

      У правној теорији се сматра да акт објављивања у себи садржи више правно релевантних момената. Прије свега, путем објављивања, субјекти на које се општи правни акт односи сазнају његову сдржину и правни режим који он доноси. Са друге стране, правни поредак познаје и примјењује опште правило по коме незнање закона (права) никога не оправдава, јер када би било другачије право не би било ефикасно у својој примјени.

       Дакле, необјављивање општих правних аката прије ступања на снагу као и ступање на снагу на другачији начин, у односу на уставом и законом прописан начин, повлачи њихову неуставност, односно незаконитост. С обзиром на чињеницу да је овај чин саставни дио материјализације правног акта, као елемента његове форме, то је и логично. Стога, Уставни суд мора бити тај који ће својом одлуком утврдити овакву повреду начела уставности и законитости те на тај начин такве правне акте елиминисати из правног поретка. Као што је неуставан онај правни акт који је донио ненадлежан државни или неки други орган, онај правни акт који није донесен према правилима поступка, унапријед прописаним, тако је неуставан и онај правни акт који није објављен прије ступања на снагу, није објављен уопште или није ступио на снагу на начин прописан уставом односно законом.    

       Проглашавањем  неуставном само одредбе о ступању на снагу, као у овом случају, оставља се на снази дефектан правни акт, а ова одлука Уставног суда има само утврђујући карактер иако она треба да, из ових разлога, изричито елиминише неуставни правни акт из правног поретка, тако да се овај више не може примјенити. Касација неуставних правних аката због формалних недостатака обавезно води стављању ван снаге акта у цјелини, док касација из материјалних разлога обухвата или може да обухвати само оспорене одредбе, што је општи став правне теорије и науке уставног права.Из напријед наведених разлога не подржавам одлуку у дијелу одлучења о свим осталим члановима Статута.

 

Бањалука, 27. 9. 2018. године                                                        С У Д И Ј А

                                                                                        Академик проф. др Снежана Савић, с.р.           

 

Актуелно
31.10.2018.
Саопштење за јавност са 236. сједнице Уставног суда Републике Српске

30.10.2018.
Дневни ред 236. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.9.2018.
Саопштење за јавност са 235. сједнице Уставног суда Републике Српске

25.9.2018.
Дневни ред 235. сједнице Уставног суда Републике Српске

24.9.2018.
Саопштење за јавност са 118. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

24.9.2018.
Дневни ред 118. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

13.9.2018.
Саопштење за јавност са 117. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

12.9.2018.
Дневни ред 117. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2018. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>