Бања Лука, 22. децембар 2021.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ СА 276 . СЈЕДНИЦЕ

УСТАВНОГ СУДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

У Бањој Луци је данас, 22. децембра 2021. године, одржана Двије стотине и седамдесет и шеста сједница Уставног суда Републике Српске (у даљњем тексту: Уставни суд) на којој је одлучивано, у складу са Уставом и законом утврђеним надлежностима овога Суда, о сагласности закона и других општих аката и прописа са Уставом Републике Српске.

Тако је Уставни суд, између осталих одлука које је усвојио на данашњој сједници, донио одлуку број У-91/20 којом је утврђено да члан 29. тачка 2. Посебног колективног уговора за запослене у области образовања и културе Републике Српске у дијелу који гласи „[...] у висини до пуне цијене мјесечне превозне карте у јавном саобраћају, што ће се ближе уредити Упутством о начину обрачуна накнаде трошкова превоза запослених у установама образовања и културе Републике Српске, које доноси министар, уз претходно прибављено мишљење Синдиката образовања, науке и културе.“, није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о раду. Уставни суд је, наиме, утврдио да цитирани дио оспорене норме није у складу са Законом о раду којим је прописано да се висина и начин остваривања права на накнаду трошкова превоза запослених уређује колективним уговором. С обзиром на то, прописивање као у оспореној одредби, које даје овлашћење министру да додатно својим актом уређује висину и начин обрачуна ове накнаде, Уставни суд је оцијенио супротним уставном начелу законитости општих аката.

Уставни суд је, такође, у још једном предмету утврдио повреду Устава Републике Српске. Наиме, одлуком број У-105/20 Уставни суд је одлучио да члан 1. Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима, којим је прописано да ће се раније донесени Закон о стварним правима почети примјењивати не од 1. јула 2009. године већ од 1. јануара 2010. године, није у сагласности са највишим нормативноправним актом Републике Српске. Одлучујући у овоме предмету, Уставни суд је, прије свега, констатовао да појам „почетак примјене“ прописа није категорија утврђена Уставом. Устав Републике Српске познаје само институт ступања на снагу закона, али не и институт одгођене примјене закона који је ступио на снагу. Према оцјени Суда, из наведене уставне одредбе произлази да уколико закон, други пропис или општи акт ступа на снагу одређеног дана, он се од тог дана и примјењује. Стога, прописивање којим се након ступања на снагу одгађа примјена нормативног акта није у сагласности са гаранцијама Устава. Дакле, закон ступа на снагу тачно одређеног дана, што значи да се од тог дана мора почети и примјењивати. То је општи уставни захтјев којем мора удовољити сваки закон. Законске одредбе које прописују одгођени почетак примјене закона који је ступио на снагу не удовољавају захтјевима начела валдавине права, а поготово принципу правне сигурности објективног правног поретка као његовом саставном дијелу. Одсуство истовремености у ступању на снагу и почетку примјене закона, других прописа и општих аката, према становишту Уставног суда, доводи до правне несигурности, јер узрокује стање упоредног постојања више прописа који регулишу исту материју због чега може бити нејасно који ће се пропис примјењивати у разгобљу од дана ступања на снагу општег акта до дана почетка његове примјене.

Поред наведених одлука, Уставни суд је донио одлуке и у предметима број У-87/20, У-102/20, У-1/21, У-3/21 и У-13/21 којима је одбио приједлог, односно није прихватио иницијативе за оцјену уставности оспорених одредаба Породичног закона и других подзаконских општих аката. Уставни суд је, напосљетку, у предмету број У-27/21 донио рјешење којим је обуставио уставносудски поступак оцјене појединих одредаба Одлуке о буџету Града Бијељина за 2021. годину, јер су престали постојати процесни разлози за његово даљње вођење.