Бања Лука, 29. новембар 2017.
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ СА 225. СЈЕДНИЦЕ
УСТАВНОГ СУДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Уставни суд Републике Српске одржао је данас, 29. новембра 2017. године, Двије стотине и двадесет и пету редовну сједницу на којој је, у складу са Уставом и законом утврђеним надлежностима, одлучивао о сагласности закона и других општих аката са Уставом и законима Републике Српске.
Тако је Уставни суд донио одлуку у предмету број У-91/16 којом је утврдио, између осталог, да члан 29. Посебног колективног уговора за запослене у области здравства није у сагласности са Уставом и Законом о раду. С обзиром, наиме, да је оспореним одредбама прописан виши износ новчане казне коју послодавац може изрећи запосленом у дисциплинском поступку од висине казне која је предвиђена Законом о раду, Уставни суд је оцијенио да су ове одредбе незаконите што их уједно чини и неуставним у смислу члана 108. став 2. Устава Републике Српске.
Надаље, одлуком у предмету број У-109/16 Уставни суд је утврдио да члан 7. Упутства о начину обрачуна накнаде трошкова превоза запослених у институцијама правосуђа Републике Српске, којег је донио министар правде Републике Српске, није у сагласности са Уставом Републике Српске, Законом о раду и Законом о платама запослених у институцијајама правосуђа Републике Српске. Оспореним чланом одређено је да запосленом у поменутим институцијама који своје право на накнаду трошкова превоза не остварује путем мјесечне карте, ни путем уговорене цијене мјесечне карте, а којем је мјесто становања удаљено од редног мјеста преко четири километра, припада право на трошкове превоза у висини 50% цијене мјесечне карте или уговорене цијене мјесечне карте. Имајући у виду, међутим, да је Посебним колективним уговором за запослене у институцијама правосуђа Републике Српске одређено да се ова накнада исплаћује у висини пуне цијене превозне карте у јавном саобраћају, Уставни суд је оцијенио да је доносилац оспорене одредбе изашао из оквира својих уставних и законских овлашћења, те да је предметним нормирањем нарушио начела уставности и законитости.
Поред поменутих одлука, Уставни суд је донио и одлуку у предмету број У-106/16. Овом одлуком је утврђено да Правилник о условима остваривања новчаних подстицаја за развој пољопривреде и других привредних дјелатности, којег је донио начелник општине Угљевик, није у сагласности са Уставом Републике Српске, Законом о локалној самоуправи и Законом о обезбјеђивању и усмјеравању средстава за подстицање развоја пољопривреде и села. Уставни суд је, наиме, оцијенио да је доношењем оспореног правилника начелник општине Угљевик преузео надлежност Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Српске и тиме прекорачио своја законска и статутарна овлашћења, чиме је повриједио уставно начело законитости. Ради тога, Уставни суд је закључио да је оспорени правилник у цјелини, с формално правног аспекта, несагласан са Уставом Републике Српске.
Такође, Уставни суд је одлуком број У-116/16 утврдио, између осталог, да члан 8. Одлукā о висини накнаде за трошкове уређења градског грађевинског земљишта Града Бијељина од 17. фебруара 2016. године и 9. марта 2017. године нису у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о уређењу простора и грађењу. Неуставност и незаконитост наведених одредаба се, према оцјени Уставног суда, очитује у томе што Скупштина Града Бијељина није имала законско овлашћење да својим актом уводи накнаду за необезбијеђен број паркинг мјеста прије добијања грађевинске дозволе, односно накнаду за недостајући број паркинг мјеста прије добијања употребне дозволе, и то као додатни сопствени извор прихода за уређење градског грађевинског земљишта. Прописивање као у оспореним актима, дакле, није у сагласности са Законом о уређењу простора и грађењу чиме је дошло до повреде уставног начела законитости.
Поред наведених, Уставни суд је на данашњој сједници донио и одлуке у предметима број У-83/16, У-84/16, У-105/16, У-111/16, У-117/16, У-118/16 и У-120/16 којима је одбио приједлоге, односно није прихватио иницијативе за оцјењивање уставности и законитости оспорених аката, с обзиром да није утврдио њихову несагласност са Уставом и законима Републике Српске. Тако Уставни суд није утврдио неуставност појединих одредаба Закона о уређењу простора и грађењу, Закона о грађевинском земљишту и Закона о рачунуводству и ревизији Републике Српске, као нити неуставност и незаконитост појединих подзаконских општих аката.